Претражи Живе Речи Утехе

Старац Гаврило био је одлучни противник комунистичког режима у совјетској Грузији и претрпио је дугогодишње прогоне. Ухапшен је када је 1965. током параде у Тбилисију спалио велики Лењинов портрет. Био је познат као велики духовник и чудотворац са бројним духовним даровима. Последње године провео је у манастиру Самтавро гдје је и сахрањен. Радио Светигора

Кад је Господ наш Исус Христос послао своје апостоле у свет, Он је поставио жртву као програм и метод њиховог живота. И само спремност на апостолску жртву удостојила је галилејске рибаре апостолске части. Ово мерило, постављено једном у основе Христове Цркве, остало је као неизменљиво и незаменљиво мерило кроз све дане њене историје, и као такво ће остати у све дане до свршетка века. Висока част, у Христовој Цркви, значи високу жртву. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, на челу с Његовом светошћу патријархом српским господином Гаврилом, руковођен Духом светим, изабрао је моју недостојност за епископа Цркве Христове. Тим избором осудио ме је на жртву Голготе Христове. А осудивши ме на ту највећу жртву, указао ми је највећу част која се смртноме човеку указати може. И ја, у овоме часу и са овог места, недовољним речима људског језика, из све душе и из свег срца, благодарим Његовој светости патријарху и отачественим архијерејима српским на указаној ми части Голготе. Све што могу рећи, и највише што могу рећи, то је да ћу се радосно испети на своју Голготу, и да ту част никад нећу заменити ни с којом другом чашћу под овим Божијим сунцем. Епископска служба голготска је жртва, јер је епископска служба апостолска служба, а апостолима је Господ рекао: Чашу коју Ја пијем испићете; и крштење којим се Ја крстим крстићете се. (Мар. 10, 39). А чаша коју је Господ испио и крштење којим се крстио, шта је друго било, него чаша Голготе и крваво крштење Својом сопственом крвљу. Но, Сину Божијем на овом свету био је сваки дан по једна страшна Голгота, и Његова чаша меда потпуно је ишчезла у бескрајној чаши жучи коју је драговољно испио. И Његове су се речи испуниле: чашу коју је Он испио, испили су и апостоли Његови, и крстили су се оним истим крштењем којим се и Он крстио. Од дванаесторице, једанаесторица су пролила своју крв. Али као што је и њиховом Учитељу сваки, а не само последњи дан Његовог живота био по једна страшна Голгота, тако је исто било и ученицима. Почевши од онога дана када су се, страха ради јудејскога, били сабрали у једну тмурну јерусалимску одају, па све до онога часа када су својом крвљу запечатили своје дане. А као што је било апостолима, било је и епископима. Ко ће пребројати гробља мученичких архијерејских костију, разасутих по земљи од апостолских времена па све до времена варварског двадесетог века, и ко ће измерити дубоко море архијерејске крви у коме су потонули безбројни животи архипастира Христове Цркве. И исто онако као што је Сину Божијем Велики петак био само последња и најстрашнија у низу свакодневних Његових Голгота, и на исти онај начин на који су апостоли својом последњом крвавом жртвом само закључили број свих безбројних жртава свога апостолског живота, исто тако и на исти тај начин и епископ је осуђен да сваког часа буде спреман, не само на ону последњу и највећу жртву, него и на све оне велике и мале жртве, и на сва она велика и мала умирања од којих је саткано ткиво његових дана. Да, јер епископи су они који су, као некада апостоли. оставили оца свога и мајку своју, и жену и децу и кућу и благо своје, који су се одрекли сами себе, и узели крст свој, и пошли за Христом. Ово је основна формула епископског живота, и из ње, као реке из свога извора, извиру његова свакодневна умирања и његове свакодневне жртве. Епископ нема своје личне радости, нити има своје личне туге. Радост Цркве његове је лична радост, и жалост Цркве његове је лична туга. Губитак Цркве је његов лични губитак, али је и победа Цркве његово лично славље. Свака хула на Бога пада на епископа као лична увреда, и свако ругање Сину Божијем као поруга самоме њему. Свака неправда мора се коснути његове душе, и свако насиље мора изазвати његов праведни гнев. Свака сиротињска суза мора се сточити низ његово лице, и свако рањено срце јаукнути кроз његова уста. Ко ће чинити добро, а епископ да се не радује, ко ће радити зло, а епископ да не буде тужан? Епископ проживљује Голготу када гледа како људи трче за смртним људима, а од бесмртнога Бога окрећу своје главе. Он проживљује Голготу када гледа како семе Еванђеља пада на пут, и птице га небеске зобљу, и како пада у трње и тамо га трње дави. Да, епископство је Голгота, јер епископ мора Истину ставити изнад живота, а ми знамо да је много пута кроз историју говорење истине значило губљење живота. Је ли потребно да вам изнесем овде пресјајне примере епископске жртве? Да вам набројим све оне бесмртне мужеве Цркве који су својом крвљу цементирали њене темеље, и који су подигли њене сводове од мрамора својих мученичких костију? Далеко би ме то одвело и дуго бих вас овде задржао. Али, зар је то и потребно чинити нама, благочестивој деци Српске православне дабробосанске епархије? Зар је потребно, да бих показао лик епископа-мученика, лутати кроз простор и време, кад је такав један лик засијао пред нашим сопственим очима и у наше сопствене дане. То је лик нашег митрополита, блаженопокојног Петра Зимоњића... А нама, браћо, још и сада звуче у ушима непрестано понављане и умилне архипастирске речи митрополита Петра: “Брат је мио које вере био!” Али он није само зборио, он је и творио. Он је своју љубав даривао и десно и лево. А браћа, шта она учинише? Какво му уздарје дадоше? За љубав дариваше га логором, а за братство и јединство послаше га у земљицу црну. Радуј се, блажена душо митрополита Петра! Ти си постала слична Христу и апостолима Његовим. Ти си на овоме свету поднела највећу жртву да би на ономе свету примила највећу част. И ето зато, премда познајем слабости своје сопствене душе, ја се не бојим да ће моја нога задрхтати на трновитом путу Голготе којим сам се данас упутио. Јер кад би она и хтела задрхтати, светлост и топлота ових безбројних примера Христових хероја повратиће јој сигурност и снагу. У својој првој архипастирској беседи, браћо и сестре, хоћу да упутим неколико речи вама Христољубивој деци оне Цркве чији сам Епископ ја данас постао. Наоружајте се, браћо и сестре, духовним оружјем, јер Христова Црква води данас по целоме свету један страшан рат. Тај рат Цркве није рат за позиције земаљске власти и силе, него рат за спасење људских душа, борба да се оне отму из мрачног и смртоносног загрљаја сатаниног и поврате у благо наручје Оца небеског. Ова борба није од данас или од јуче. Она је стара колико је стар и сам човечији род. Али ова борба никад није била тако силна, као што је силна у наше дане, јер су данас богатство и моћ саблазнили људске душе. Да, тај рат с поднебесним духовима злобе, то је оно чиме је Црква данас заузета, а не рат с политичким партијама и странкама овога света. Јер Христовој Цркви мало је стало до тога која ће партија завладати светом, али јој је много стало до тога да светом завлада ју љубав, истина и правда. Јер док не завлада то троје, неће никада завладати мир. Ја се уздам, браћо, у вашу љубав према Спаситељу и у нашу веру у Бога. Ја се надам да ову битку нећете изгубити ви, него ваш непријатељ, ђаво. Али не заборавите да ћете ту битку задобити једино оружјем жртве. Жртве велике и мале. Не заборавите да сте ви потомци оног косовског кнеза који је жртвовао земаљско да би задобио небеско, и не заборавите ни то да сте ви деца једног народа, који не поседује ништа велико што није платио ценом велике жртве. И, зато, ако у некоме од вас живи жеља да побегне од жртве, нека преобрази ту жељу, данас на Свето Преображење, у жељу да еванђеоском жртвом задобије еванђелски венац победе. А хвала вам, браћо и сестре, што сте данас принели Богу жртву молитве за благослов у моме будућем раду. Хвала нека је и мојој браћи свештеницима, који су данас, заједно са мном принели Господу Бескрвну Жртву, и помолили Му се да ми за нове дужности подари и нове силе. А Господ наш, Који нам је кроз највећу Жртву даровао највећу победу, нека дарује победу патријарху нашем, и свему вођству наше свете Цркве, које у једном Христу једну жељу има и које у једном Богу само једна мисао води, и нека дарује победу свој Цркви Православној, победу велику и славну, победу над свим вразима Њеним. Амин. Изворник: Протојереј Саво Б. Јовић „Свештеномученик Епископ Варнава Настић“- Београд 2004 год. Извор: ПОА Поуке.орг

У четвртак, 18. октобра 2012. године, почео је четвородневни Интернационални симпосион о Светом Максиму Исповеднику у Београду. Свети Максим Исповедник један је од највећих синтетичара и теолога хришћанске Цркве; његова актуелност је све значајнија, пре свега, због његове савремености. Он Цркву и свет посматра из перспективе есхатологије и само стварање света види као стварање Цркве, где један Логос постају многи, а многи Логоси постају један, а не долази до пантеистичког стапања и ишчезнућа личности. Његова теологија чини га вечно савременим. Епископ Порфирије Перић, модератор током другог дана Симпозијума, рекао је да је разговор о Светом Максиму Исповеднику значајан корак у продубљењу наше теолошке и не само теолошке, него егзистенцијалне мисли. „Сви учесници Симпозијума били су креативни, као и сам Свети Максим Исповедник који је на нов начин обновио оригенистички проблем и поставио га православне основе. Веома ми је драго што је мој сабрат, епископ Игнатије Мидић, домаћин наших теолога и верног народа, јер управо је он стручњак за патристичку мисао, посебно Светог Максима Исповедника“, рекао је владика Порфирије, и нагласио: „Поздрављам освећење прелепог храма и креативност која је изражена у овој епархији. Освећење храма је чин инкарнације Бога Логоса или, како то оригинално каже сабрат, сећање на будућност. Есхатолошка перспектива хришћанства даје нам наду у иначе разломљеном свету, како га и приказују осетљиви уметници.“ Трећег дана Симпозијума, у суботу, целебна рука Светог Максима Исповедника пренесена је у храм Светог Саве на Врачару да би верници целивали онога који је био усамљен носећи собом католичанску, саборну веру Христову, за кога је патролог Квастен рекао да је била католичанстка, саборна Црква. Ово је био духовни симпозијум на којем су велики стручњаци са различитих аспеката осветлили личност Светог Максима Исповедника. Четвртог дана Симпосиона, у недељу, у саборном храму у Костолцу одслужена је света архијерејска Литургија у којој је началствовао Митрополит пергамски др Јован Зизјулас, један од највећих православних теолога данашњице. Гостопримство учесницима, гостима и верном народу указао је Епископ браничевски др Игњатије Мидић, такође један од великих познавалаца дела Светог Максима Исповедника данас. Верници и гости су били задивљени византијском архитектуром православног храма у Костолцу, који је пројектовао архитекта проф. др Предраг Ристић, а живописао др Стаматис Клирис, најоригиналнији православни иконограф и теолог, иначе пријатељ многих наших епископа и професора београдског Богословског факултета. Браничевска епархија је била обасјана торжественом светлошћу богословља и благословена мученичком руком Светог Максима Исповедника, јер исповест праве вере увек иде руку под руку са далекосежним страдањем по угледу на онога који је Пут, Истине и Живот, на Гопспода Исуса Христа. Браничевска епархија, позната по природним лепотама, у ово доба године дала је у природи сво оно обиље боја у коме видимо лепоту Божанског стварања из вечно присутне Књиге постања. На самој свечаности Његово Преосвештенство Епископ Игнатије био је љубазан да нам пренесе мисли значајних теолога, посебно епископа Јована Зизјуласа. „Храм посвећен Светом Максиму Исповеднику је храм који антиципира као икона преображену стварност коју Бог даје богоподобнима“, рекао је епископ Игнатије. Леп сунчани дан је понео нешто од златне јесени, где је засјало и ордење свих оних људи који су и удовичином лептом помогли изградњу овог храма, а посебно изненађење био је за старешину овог храма, протојереја Александра, који је одликован напрсним крстом. Празнично освећење је текло спонтано, како је наче код епископа Игнатија, и било је круна најзначајнијег теолошког симпозијума одржаног на нашим просторима, на којем су учествовали и чији рад су пратили многобројни заинтересовани грађани, где је уложено много труда од стране Епископа западноамеричког г. Максима, и његових сатрудника и колега са Богословског факултета - посебно декана протојереја-ставрофора др Предрага Пузовића - да се реализује пројекат о можда најзначајнијој личности историје човечанства, Светом Макисму Исповеднику. Горан Раденковић Извор: СПЦ

Богослужењу је присуствовао Његово Преосвечтенство Епископ Вичите и Средње Америке г. Василије из Антиохијске патријаршије. Пре свете Литургије у храм су свечано унешене мошти светог Максима Исповедника, којима се поклонио многобројни верни народ српске престонице. Извор: СПЦ

Свеноћно Бденије завршено је Светом Литургијом којом је началствовао Епископ западно амерички Господин Максим уз саслуживање Епископа крушевачког Господина Давида. Извор: Епархија крушевачка Фото: Никола Адамовић

Двадесет и пет водећих теолога из читавог света сабрало се 18. октобра 2012. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, где ће наредних дана разматрати богословска, философска, метафизичка, психолошка и друга питања присутна у учењу Светог Максима Исповедника. Катедра за патристику Православног богословског факултета Универзитета у Београду, у сарадњи са Катедром за православно-хришћанске студије Фордам универзитета из САД, овим сипосионом обележава 1350-годишњицу светитељевог престављења (+ 662). На међународном симпосиону о светом Максиму Исповеднику - у оквиру којег ће се истраживати однос између хришћанства и савремености у историји и данас - своје радове ће излагати угледни у свету богослови и философи: Димитриос Бартелос, Григори Беневич, Калиник Бергер, Пол Блауерс, Дејвид Бредшо, Јоргос Варвацуљас, Епископ Максим Васиљевић, Пол Гавриљук, Брајан Дејли, Митрополит Јован Зизиулас, Христос Јанарас, Епископ Атанасије Јевтић, Адам Купер, Ендрју Лаут, Џошуа Лолар, Максим Симонопетрански, Џон Пантелејмон Манусакис, Епископ Игњатије Мидић, Паскал Милер Жордан, Алексеј Нестерук, Аристотел Папаниколау, Џорџ Парсениос, Филип Габријел Ренцес, Нино Сакварелидзе, Торстен Толефсен. На свечаном отварању симпосиона у амфитеатру највише богословске образовне инстируције Српске Православне Цркве учесницима се поздравним словом у име Организационог одбора симпосиона обратио Преосвећени Епископ западноамерички г. Максим. Пожелевши добродошлицу гостима у Србији и њеној престоници, Епископ је подсетио да се симпосион одржава у част 1350-годишњице престављења Светог Максима Исповедника. Речима Добро дошли на сабрање на које нас је позвао сам Свети Максим! Владика је поздравио учеснике скупа и позвао Преосвећеног Епископа крушевачког Давида да прочита поруку Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја учесницима скупа. Патријарх Иринеј је у својој поруци истакао понос што наша Света Црква у својој средини може поздравити толики број међународно признатих теолога окупљених око дела Светог Максима Исповедника, од непроцењивог значаја не само за прошлост него и за наше доба. У својој поруци Његова Светост је изразио радост због доласка светитељевих моштију, као и радост што ће благослов великог светитеља остати на нама. ''Обједињујући у своме животном подвигу и богословљу теорију и праксу, Свети Максим нам може помоћи да пребродимо проблеме који муче савременог човека и друштво, будући да нам нуди визију ,,космичке Литургије” и целосног, холистичког спасења у Христу. У немогућности да Вас лично поздравим, овом поруком желим свима учесницима и организаторима да на најдубљи начин освесте све потенцијале Исповедникове дубоке теолошке визије за свеукупно хришћанство,'' истакао је у својој поруци Патријарх српски Иринеј. Његова Свесветост Патријарх цариградски Г. Вартоломеј послао је посебну поруку овом уваженом научном скупу, коју је прочитао представник Васељенске патријаршије. Порука се може прочитати у прилогу /pdf/. У наставку је замолио декана др Пузовића да узме реч. У име Универзитета, учеснике симпосиона је поздравила др Иванка Поповић, проректор за науку Београдског универзитета. Преосвећени Максим је изразио благодарност управи Факултета, претходном декану Епископу бачком др Иринеју Буловићу и дејствујућем декану др Предрагу Пузовићу, као и свима професорима и особљу, посебно члановима Организационог одбора: проф. др Владану Перишићу и асистентима ђакону Здравку Јовановићу, Андреју Јевтићу и Марку Вилотићу. Владика је изразизио нарочиту благодарност г. Аристотелу Папаниколауу и Катедри за православно-хришћанске студије Фордам универзитета на изванредној научној сарадњи, за коју се нада да ће се наставити и продубити и у будућности. Благодарност Факултет дугује доброчинитељима који су омогућили одржавање Симпосиона, посебно Светом архијерејском синоду, Министарству дијаспоре и вера, као и епархијама: Захумско-херцеговачкој, Ногограчаничкој, Западноамеричкој, Браничевкој, Фондацији Конрад Аденаур, хотелу ''Невски'' и манастирима: Тврдошу, Студеници, и другима. Изузетну тежину и посебу духовно-харизматичну компоненту овом скупу даровао је манастир Светога Павла на Светој Гори. Благодарећи игуману о. Партенију, нетљена рука Светог Исповедника је изложена у капели Светог Јована Богослова ради молитвеног поклоњења. Епископ је посебно поздравио многе госте из Европе и Америке, а посебно Епископа Василија из Канзаса, секретара Сталне конференције православних епископа САД. Под сводовима ове научно-образовне установе приређена је изложба у част и славу Светог Максима, у којој је заступљено преко 40 уметника. На отварању је говорио др Горан Јанићијевић, професор Академије СПЦ за црквену уметност и консервацију у Београду. Изложбу су, иначе, припремиле Андрија Крстић и Драгана Машић. После свечаног отварања научног скупа, предавања су држали: о. Максим из манастира Симонопетре на тему ''Свети Максим Исповедник: значај његове мисли данас'', као и Брајан Дејли са Универзитета Нотре Дам ду Лак (САД), на тему ''Максим Исповедник, Леонтије Византијски и аристотеловска метафизика Личности''. У наставку је вођена дискусија. Првом заседању је председавао епископ бачки др Иринеј Буловић. Извор: СПЦ

Петак - 19. октобра , у параклису ПБФ Светог Јована Богослова служиће се свеноћно бденије са почетком у 20 часова, у наставку Света Литургија. Поуке.орг