Претражи Живе Речи Утехе

Bilo je to prije četiri godine (1970. god-prim. prir.); U glavnoj ulici Zadra u susret mi je išao jedan fratar, franjevac, propisno odjeven. Prolaznici su ga pozdravljali s jedne i druge strane i gledali sa divljenjem u njegovu stasitu i lijepu pojavu. Učinilo mi se kao da je to glumac koji se sprema da odigra na sceni neku pozitivnu ulogu fratra. Sjetio sam se tada iz Filipovićevih „Kosovskih božura“ stihova „Sve zaneme pred Božjom lepotom“. Kada mi se približio, na njegovom licu pojavio se blaženi osmijeh. Upitao me: „Jeste li vi svećenik?“ Dobivši moj potvrdan odgovor rekao mi je: „Iako Vas ne poznajem, iako ste u civilnom odijelu, neki unutarnji glas mi je kazao da je to vaše zanimanje.“ Zatim mi je pružio ruku i predstavio se: „Ja sam fra Eugen.“ Uzeo me ispod ruke i pozvao kao gosta u svoj samostan svetog Frane, čiji je on bio starješina. Tako je on na jednostavan i prostosrdačan način uspostavljao poznanstva i prijateljstva sa ljudima. Od tada sam se više puta sa njim sastajao i uvijek me je presretao, kao i svakoga drugoga, sa puno prisnosti i topline, sa svojim čarobnim osmijehom, koji je bio odsjaj njegove unutarnje ljepote. Teme naših razgovora bile su raznovrsne, no najviše o ujedinjenju svih hrišćana na svijetu. On je ekumenizam shvatao ne kao dominaciju jedne Crkve nad drugom, ne kao utapanje jedne Crkve u drugu, nego kao duhovnu i bratsku zajednicu svih hrišćanskih Crkava, kao stapanje njihovih blaga u jednu duhovnu riznicu. Mislio sam: kada bi svaki od nas sveštenika i crkvenih poglavara rezonovao kao on, onda bi do “sjedinjenja svetih Božijih Crkava” došlo u jedan trenutak i našli bi se pod zajedničkim krovom. Jednoga dana mi je poručio da ima pravoslavne djece koja dolaze na katoličku vjeronauku i molio me da se o tome povede računa. Kada sam mu odgovorio da parohija nema stalnog paroha, zamolio me da pošaljem jedan udžbenik pravoslavne vjeronauke iz koga bi se djeci pravoslavne vjere predavala pravoslavna vjeronauka, kako ne bi ostala bez vjerskog odgoja. Po osvećenju obnovljene crkve sv. Ilije u Zadru, posjetili smo ga zajedno profesor bogoslovije u manastiru Krki protosinđel Jovan Pavlović, o. Mitrofan Kodić, o. Vasilije i ja. Ugledavši nas, nije mogao da vjeruje svojim očima i za cijelo vrijeme naše posjete igrao je od radosti kao malo dijete, a poslije je pričao da mu je to bio jedan od najradosnljih dana u životu kada su ga posjetila njegova pravoslavna braća sveštenici. Na glas da je obolio od teške i neizlječive bolesti, učinio sam mu posjetu s predsjednikom crkvene općine zadarske, Boškom Miodragom. Očekivali smo da ćemo ga zateći klonulog i slomljenog. Međutim, kao i uvijek, bio je vedar, pun radosti i tvrde vjere, kao izuzetnog dara Božjeg, kao da ne umire, nego samo mijenja način života — zemaljski sa nebeskim. Na rastanku, opet se pojavio onaj njegov osmijeh sa kojim je neodoljivo osvajao ljude, sada već osjenčen žutom bojom smrti. Sahranjen je 27. augusta 1973. uz pogrebne molitve, psalme i počasti dvojice biskupa, šezdeset sveštenika (uz dva pravoslavna), velikog broja časnih sestara i hiljada građana, od kojih je bio paralizovan sav saobraćaj. Nije se moglo u grad ni ući ni izaći, tako da su se zbunjeni turisti pitali što se desilo. Pored katedrale i crkava, pored muzeja i galerija, pored umjetničkih djela u zlatu i srebru, velika duša tog Božjeg čovjeka i njegov divan sveštenički lik bili su najljepši ukras Zadra. Marko ANDROVIĆ, arhijerejski namjesnik GK, 3 (273), 3. februar 1974. godine

Да ли је душа свесна након смрти, да ли човек престаје да буде личност након смрти? Какав је његов став био према папи римском? Из овог интервјуа можемо научити и какав став треба да има православни мисионар у контакту са људима других веровања и убеђења, став који је красио и све Светитеље… * * * 19. новембра 2009. године у храму апостола Томе убијен је истакнути мисионар, свештеник Данил Сисојев. Његово дело се наставља: издају се његове књиге, спроводи се настава у мисионарској школи коју је основао, добротворни фонд основан у његовом име помаже породицама погинулих свештеника. Замолили смо пријатеља и саборца оца Данила, протојереја Олега Стењајева да подели са нама своја сећања. * * * Он није питао, како стоје ствари Упознали смо се средином деведесетих. Ја сам био свештеник, а он ђакон. У то време је дошао у наш центар за рехабилитацију људи који су пострадали од нетрадиционалних религија и рекао да жели да се бави тиме. Ускоро је са благословом епископа почео да држи библијске беседе на Куртицком подворју. Од тада смо били стално у контакту. Дешавало се да седим у трпезарији при храму, а он долази и задаје ми богословско питање невероватне тежине. И почињемо да разматрамо – седимо сат, два… Он је тиме живео. Обично приликом сусрета питају: „Како си? Како здравље?“ А ту је био човек који је живео, непрестано размишљао о Богу, Његовом Царству, Вечном Животу. „Ја љубим ове људе“ Једном смо почели да говоримо о папи римском и ја сам изнео бригу да је могућ смер на (екуменистичко) зближавање са римокатолицима. Он ми говори: „да, ја сам спреман да га признам за папу – само нека прими све православне догмате, исповеди их, прочита на папском сабору. У чему је проблем?“ Његова мисија никада није имала агресивни карактер. Довољно је погледати видео-записе његових полемика. На жалост, прекиди између излагања нису снимљени. Током полемике постојали су прекиди када би сви у сали почињали да говоре један са другим. Око оца Данила су стајали муслимани, момци са брадама. Они су постављали питања, он је јако љубазно и пријатељски одговарао. Никаквог непријатељства према иновернима није имао. Он сам о томе говори у својим предавањима: „Ја волим те људе, али не делим њихову веру и убеђења“. Убили су га јер су се бојали Када га је Саид Бурјатски осудио на смрт, чуле су се две оптужбе: прва, што је о.Данил имао отворене полемике са муслиманима, а друго, што их је крстио. Међутим, ове полемике су се организовале по иницијативи самих муслимана. А то што су они ишли њему да се крсте – знак је да им је нешто недостајало у исламу, зато су и долазили. Када сам му говорио: „тебе ће убити!“, он ми је одговарао: „Шта је са тобом? Ја нисам достојан тога“. Он је сматрао да ће бити мученик ако га убију за веру. Ту није било ни сенке страха, само страхопоштовање пред мученичком смрћу. Сматра се да се мученичка смрт ретко шаље. Човека убијају кад ага се боје. Боје се његове духовне надмоћи. Оцу Данилу су претили 14 пута. Чак и тог дана, када су га убили, прво су га звали и захтевали да престане да говори са муслиманима. Након његовог убиства многи муслимани су почели да се крсте. О томе су ми причали свештеници из других храмова. То убиство је имало обрнути ефекат. Шта ће бити са душом након смрти О животу душе након смрти отац Данил је говорио: „Тамо је исто као и овде, само много занимљивије. Ето, ти и ја сада ломимо главу над неким богословским питањем, а тамо – ето! – позвали би Григорија Богослова, а и Јован Златоусти би пришао да објасни!“ Питам га: „А зашто је тамо – као и овде?“ Он ми одговара: „Остају односи између личности. Човек, умирући, не престаје да буде личност. Као што се овде наслађујеш разговарајући са занимљивим саговорником, тим пре тамо – када ћеш бити међу људима који су такви у пуном значењу ове речи!“ Последња исповест Неколико година пре његове смрти умро је мој духовник. О.Димитрије Дудко. Рекао сам оцу Данилу да ћу се исповедати код њега. Он је одговорио да такође жели да се исповеда код мене. И то се наставило до његове смрти. У исповести је био непоштедан према себи, суров. Цедио је себе као кроз сито. А то „сито“ је било Библијско Откровење и канони Цркве. Набрајајући грехе он би почињао да говори скоро библијским језиком. Савете је давао само ако бих га ја питао – ја сам старији, он се увек бунио и говорио: „Стењајев, ти сам све знаш“. Ја му одговарам: „Не, сада се исповедам код тебе, мораш да ми даш савет, обавезан си“. Давао ми је савете. Данас ми они јако недостају. Последњи пут сам се исповедао код њега „поред гроба“. Ноћу сам дошао на подворје где је био сандук са његовим телом. Пришао сам, нагнуо се и рекао му своју последњу исповест. Поштовање оца Данила је већ почело Да ли сам знао да је он Светитељ? Знао сам. Дружити се са Светима уопште није лако. Светитељи су „тешки! Људи, они су сво време у кретању, они увек престижу људе око себе идејама, речима, делима. Са стране би изгледало као да жури. Реално смо ми заостајали за њим, он нигде није журио, он је био човек одмерен. Али је задавао темпо, напрегнутост и то није давало да се мирно живи. Мученике у древности нису званично канонизовали. Поштовање Мученика почињало је одмах након њихове смрти. За поштовање је било довољно да у питању није био свештеник са забраном служења, који је деловао са благословом епископата и да је погинуо за Веру. То је то. Већ постоји икона убијеног за Веру оца Данила у Србији, постоји икона на Светој Гори. Његово поштовање је већ почело. http://mission-cente...daniile-sisoeve Извор

Извор: Епархија крушевачка фото: Миљан Милетић Беседа Eпископа крушевачког Г. Давида по Јеванђељу 10:02 мин. » Упутство за преузимање аудио фајла

Двадесет и пет водећих теолога из читавог света сабрало се 18. октобра 2012. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, где ће наредних дана разматрати богословска, философска, метафизичка, психолошка и друга питања присутна у учењу Светог Максима Исповедника. Катедра за патристику Православног богословског факултета Универзитета у Београду, у сарадњи са Катедром за православно-хришћанске студије Фордам универзитета из САД, овим сипосионом обележава 1350-годишњицу светитељевог престављења (+ 662). На међународном симпосиону о светом Максиму Исповеднику - у оквиру којег ће се истраживати однос између хришћанства и савремености у историји и данас - своје радове ће излагати угледни у свету богослови и философи: Димитриос Бартелос, Григори Беневич, Калиник Бергер, Пол Блауерс, Дејвид Бредшо, Јоргос Варвацуљас, Епископ Максим Васиљевић, Пол Гавриљук, Брајан Дејли, Митрополит Јован Зизиулас, Христос Јанарас, Епископ Атанасије Јевтић, Адам Купер, Ендрју Лаут, Џошуа Лолар, Максим Симонопетрански, Џон Пантелејмон Манусакис, Епископ Игњатије Мидић, Паскал Милер Жордан, Алексеј Нестерук, Аристотел Папаниколау, Џорџ Парсениос, Филип Габријел Ренцес, Нино Сакварелидзе, Торстен Толефсен. На свечаном отварању симпосиона у амфитеатру највише богословске образовне инстируције Српске Православне Цркве учесницима се поздравним словом у име Организационог одбора симпосиона обратио Преосвећени Епископ западноамерички г. Максим. Пожелевши добродошлицу гостима у Србији и њеној престоници, Епископ је подсетио да се симпосион одржава у част 1350-годишњице престављења Светог Максима Исповедника. Речима Добро дошли на сабрање на које нас је позвао сам Свети Максим! Владика је поздравио учеснике скупа и позвао Преосвећеног Епископа крушевачког Давида да прочита поруку Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја учесницима скупа. Патријарх Иринеј је у својој поруци истакао понос што наша Света Црква у својој средини може поздравити толики број међународно признатих теолога окупљених око дела Светог Максима Исповедника, од непроцењивог значаја не само за прошлост него и за наше доба. У својој поруци Његова Светост је изразио радост због доласка светитељевих моштију, као и радост што ће благослов великог светитеља остати на нама. ''Обједињујући у своме животном подвигу и богословљу теорију и праксу, Свети Максим нам може помоћи да пребродимо проблеме који муче савременог човека и друштво, будући да нам нуди визију ,,космичке Литургије” и целосног, холистичког спасења у Христу. У немогућности да Вас лично поздравим, овом поруком желим свима учесницима и организаторима да на најдубљи начин освесте све потенцијале Исповедникове дубоке теолошке визије за свеукупно хришћанство,'' истакао је у својој поруци Патријарх српски Иринеј. Његова Свесветост Патријарх цариградски Г. Вартоломеј послао је посебну поруку овом уваженом научном скупу, коју је прочитао представник Васељенске патријаршије. Порука се може прочитати у прилогу /pdf/. У наставку је замолио декана др Пузовића да узме реч. У име Универзитета, учеснике симпосиона је поздравила др Иванка Поповић, проректор за науку Београдског универзитета. Преосвећени Максим је изразио благодарност управи Факултета, претходном декану Епископу бачком др Иринеју Буловићу и дејствујућем декану др Предрагу Пузовићу, као и свима професорима и особљу, посебно члановима Организационог одбора: проф. др Владану Перишићу и асистентима ђакону Здравку Јовановићу, Андреју Јевтићу и Марку Вилотићу. Владика је изразизио нарочиту благодарност г. Аристотелу Папаниколауу и Катедри за православно-хришћанске студије Фордам универзитета на изванредној научној сарадњи, за коју се нада да ће се наставити и продубити и у будућности. Благодарност Факултет дугује доброчинитељима који су омогућили одржавање Симпосиона, посебно Светом архијерејском синоду, Министарству дијаспоре и вера, као и епархијама: Захумско-херцеговачкој, Ногограчаничкој, Западноамеричкој, Браничевкој, Фондацији Конрад Аденаур, хотелу ''Невски'' и манастирима: Тврдошу, Студеници, и другима. Изузетну тежину и посебу духовно-харизматичну компоненту овом скупу даровао је манастир Светога Павла на Светој Гори. Благодарећи игуману о. Партенију, нетљена рука Светог Исповедника је изложена у капели Светог Јована Богослова ради молитвеног поклоњења. Епископ је посебно поздравио многе госте из Европе и Америке, а посебно Епископа Василија из Канзаса, секретара Сталне конференције православних епископа САД. Под сводовима ове научно-образовне установе приређена је изложба у част и славу Светог Максима, у којој је заступљено преко 40 уметника. На отварању је говорио др Горан Јанићијевић, професор Академије СПЦ за црквену уметност и консервацију у Београду. Изложбу су, иначе, припремиле Андрија Крстић и Драгана Машић. После свечаног отварања научног скупа, предавања су држали: о. Максим из манастира Симонопетре на тему ''Свети Максим Исповедник: значај његове мисли данас'', као и Брајан Дејли са Универзитета Нотре Дам ду Лак (САД), на тему ''Максим Исповедник, Леонтије Византијски и аристотеловска метафизика Личности''. У наставку је вођена дискусија. Првом заседању је председавао епископ бачки др Иринеј Буловић. Извор: СПЦ

Петак - 19. октобра , у параклису ПБФ Светог Јована Богослова служиће се свеноћно бденије са почетком у 20 часова, у наставку Света Литургија. Поуке.орг