Претражи Живе Речи Утехе

„Учитељу, сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо“ (Лк. 5:5) Како је жалосно, браћо, чути ову жалбу из уста несрећних, свеноћних трудбеника! Али зашто се она толико векова понавља у Јеванђељу? Да ли зато да би у нама пробудила сажаљење према апостолима? Али каква је њима потреба за рибама, када су својим мрежама касније ухватили цео свет? Каква је потреба за нашим сажаљењем онима који су већ давно овенчани небеском славом и, можда стократно, жале због нас, што смо толико равнодушни према досезању те славе, која је и нама намењена? Ако Јеванђеље до данас говори о неуспешном лову на рибе, онда је то зато што смо у лицу рибара апостола приказани сви ми – са нашим делима и занимањима. Стога не налазим погоднију тему за разговор са вама него да применимо овај апостолски риболов на наш живот. Заиста, браћо моја, ко смо сви ми у овом животу, ако не разнолики трудбеници на срећи, ловци на мору животних брига? Сваки има своје мреже, свој улов, своје успехе и своје неуспехе, своје визије и своје циљеве. И тако, дозволите ми да вас сада упитам, какав је тај улов? Шта је до сада свако од вас постигао? Да ли је циљ остварен? Да ли је жеља испуњена? Јесте ли задовољни? Ах, како можемо бити задовољни, узвикнуће многи у себи, када и ми, као апостоли, „целе ноћи се трудимо, и ништа не ухватисмо!“ Шта све нисмо жртвовали за достизање, такозване, среће живота; које методе нисмо користили, где и у чему га нисмо тражили?… И све узалуд; време је прошло, снаге су истрошене, косе су нам поседеле, руке и ум ослабели; далеко је већ после поноћи живота, можда је скоро зора – а мреже су нам празне; једва покривамо своју наготу, једва имамо хлеб насушни. „Учитељу, целу ноћ се трудимо, и ништа не ухватисмо!“ Сажаљевамо вас, сиромашни и неуспешни радници, али не можемо вас похвалити ако се препуштате роптању на Провиђење. Сиромаштво је тешко, али ко зна куда би вас одвели богатство и раскош? Највероватније би се и вама десило исто што и већини срећника овог света; заборавили бисте Бога и савест, препустили бисте се забавама и нечистим страстима, оцрнили бисте душу и живот делима која је нису достојна. Па шта је ту чудно ако је Божија доброта, која све то за вас предвиђа, тајно поставила препреке на вашем путу и није вам допустила да дођете до циља? Зар вас није на тај начин спасила од ваше властите душевне пропасти? Уместо роптања на неповољности свог стања, боље је да се користите његовим предностима, које су веома велике и значајне. Које су то предности? То што нисте, као срећници овог света, од главе до пете оплетени оковима светских привезаности; и стога сте стотину пута слободнији од њих у избору нових предмета љубави и делатности; то што ваше срце и духовни укус нису искварени отровном слашћу чулних греховних задовољстава, и зато можете брже заволети духовна добра, храбрије поднети напоре и подвиге хришћанског живота. Свет вам није наклоњен, избегава вас: па шта? Одбаците и ви љубав према њему, и усмерите вашу душу и срце у потпуности ка Богу. Свет скупо продаје своје добробити и милости, а Јеванђеље своја сва блага нуди бесплатно: узмите колико хоћете и обогатите њима своју душу. Када ваша савест буде чиста, срце умирено Божијом благодаћу, наситите се предукусом вечног блаженства, тада ће сва добра овога света, која вам сада изгледају тако примамљиво, изгубити за вас своју цену, заволећете чак и своје сиромаштво, јер оно вас чини слободним од света и приближава вас Богу. Други од вас, браћо, могу, без сумње, на горе постављено питање рећи нешто сасвим супротно; могу указати на обилан, по изгледу успешан улов, на титуле и знаке одликовања које су стекли, на гомиле новца који лежи у њиховим ковчежићима, на куће које су подигли, на вртове које су засадили, на мноштво пријатеља које су стекли, на мноштво непријатеља које су победили, на многе успешно изведене подухвате. Честитамо вам, браћо, са овим успесима! Али дозволите да вас још упитамо: зашто сте се трудили да стекнете све што сте стекли? Зашто сте достизали почасти и одликовања, прикупљали благо, трудили се и радили, борили се и побеђивали? Зар само да бисте рекли: ја сам то и то учинио? Без сумње, имали сте даљи циљ – да донесете души својој мир и задовољство, да наситите своје срце? Дакле, да ли сте, са свим својим средствима, постигли овај коначни циљ? Имате ли у себи стални мир и сталну радост? Да ли је ваше срце престало да гладује и жуди? Да ли је умро црв незадовољства и досаде који обично гризе људско срце? Ах, ако би такозвани срећници света хтели да буду пажљиви према стању своје душе и да кажу шта се дешава у њиховој унутрашњости, шта осећају и подносе, и њима би, безмало, ваљало поновити жалбу апостола: „целе ноћи се трудимо, и ништа не ухватисмо!“ Нас зову срећнима, и ми сами себе приморавамо да верујемо у то; али, авај, та срећа је само око нас; у нама самима је нема. Уз сву нашу узвишеност над нашом браћом и са свим почастима и одликовањима, када погледамо у себе, видимо себе у некаквој мрачној бездни, с ужасом одвраћамо поглед од тог ропства свету у којем се налазимо, од тих безбројних присила и нискости којима смо морали прибегавати да бисмо постигли спољашњу величину, и којима и сада морамо прибегавати да бисмо је одржали. Стекли смо богатство, и оно нам је дато као средство за задовољење телесних потреба; али је, с тим, донело и мноштво горких душевних брига. Наши дани су такође мрачни, ноћи тешке, сан је немиран и често нас избегава, горчине, туге, болести – безброј! Чулних задовољстава не мањка; али она су одавно престала да нас наслађују: чула су пуна, а срце је празно, душа боли, савест прогони, и често смо принуђени да завидимо мирном уделу последњег сиромаха. Будућност нас сваким часом више плаши него што нас радује. Хоће ли се све што смо стекли распасти? Хоће ли противан ветар развејати или срушити храмове среће? Ах, свет је тако лукав и променљив, околности су тако несигурне и сумњиве, везе тако крхке, да нико не може гарантовати ни за један наредни дан. И шта ће тада бити са нама и нашим породицама, навикнутим на комфор и раскош? А када помислимо на последњи час живота, а он се видљиво приближава, срце обузима трепет; када се сетимо оног што треба понети у вечност, с чиме стати на суд, с горчином видимо да за небо још ништа није припремљено, да све што смо стекли припада земљи и трулежности, и да ће нас све то напустити… О кад би се само одвојило од нас! А шта ако пође са нама и буде тамо сведочило против нас о неправдама којих је његово стицање коштало, о саблазнима које је његова употреба пратила, о гресима којима је оно било повод и оруђе? Такве мисли не дају мира, тајно нас прогоне дан и ноћ, муче душу, разједају срце, и терају и нас да кажемо: „целе ноћи се трудимо, и ништа не ухватисмо!“ Цео живот, по изгледу, проживели смо у срећи; а истинску срећу нисмо постигли, нисмо је достигли! Шта рећи вама, браћо, на ваше жалбе? Који савет дати? Подстицати вас на нове напоре и труд на пољу земаљске среће? Обећати вам оно у будућности што нисте нашли у прошлости и не налазите у садашњости? Али то би значило да и себе и вас обмањујемо. Не, браћо моја, колико год било болно, можда, за неке од вас чути истину, ми је морамо објавити свима. Докле год останете на путу света, у ропству телу и чулима, дотле никада нећете достићи истинску срећу. Свет не може дати оно што сам нема. Сведок је Соломон. Шта је њему недостајало? Шта није могао да учини, као цар и мудрац? И све је учинио, и све испробао: шта је нашао? Нашао је да је у овом свету све таштина и мучење духа, све, осим страха Божијег и врлине. Исто ће бити и са вама, ако останете на истом путу, уз исте методе за постизање среће: испробавши све, нећете је наћи ни у чему, и на крају живота бићете принуђени да кажете: „целе ноћи се трудимо, и ништа не ухватисмо!“ Али како ће горка и истовремено бесплодна бити та жалба тада! Шта онда чинити, питате? Променити пут, циљ и средства, посветити се Богу и вечности, почети радити за душу и за небо, устремити се ка подвизима вере и врлине. То не значи да треба напустити свој позив или зауставити ток својих светских послова. Не, нека они теку својим редом: „сваки у позиву у којем је позван, у њему нека пребива“ (1Кор. 7, 20). Али досад сте радили за земљу и време, у свему сте тражили само своје добробити и задовољства, у свим приликама и односима вођени сте били самољубљем; Бог и вечност, савест и душа били су секундарни, можда и последњи. Нека сада све буде на свом месту! Божанствено, духовно, вечно – нека узме врх и владавину над земаљским и чулним; уместо самољубља, нека извор делања буде љубав према Богу и ближњем; земаљска добра нека се користе за добра дела, несреће и жалости нека се подносе у смирењу и преданости Божијој вољи, а припрема за смрт нека заузме главно место међу свим бригама! Када се догоди та корисна промена у вама, ми, у име Господа, обећавамо мир душама вашим. Земна срећа тиме неће бити умањена: напротив, она ће се очистити, освештати и за вас добити праву вредност. И сама несрећа, ако Господ буде сматрао за сходно да вам је пошаље, изгубиће горчину, јер ћете у њој видети лек за исцељење од греховне лепре ваших душа. Ево нашег савета, браћо, савета свима и сваком! Другог не можемо дати, јер другог нема у Јеванђељу. Амин. Свети Инокентије Херсонски Извор: Манастир Подмаине

У овом стиху се налази још један камен спотицања за многе људе, чак и православне хришћане који се труде да живе црквеним животом. Нама често није до краја јасно када човек треба да буде кротак, када да се гневи, да ли уопште сме да се гневи, у којим условима и слично. Прочитаћу вам објашњење ове врлине од стране светог Јустина Ћелијског који пише: „Шта је кротост? Кротост је: све што нас сналази примати с молитвеним расположењем као нешто што тако треба да буде по свемудром Божјем промислу о нама. Јер Свебрижни, који је рекао: „А у вас је и коса на глави избројана“ (Лк. 12, 7), непрестано промишља о свему нашем: и о најкрупнијем и о нај­ситнијем“. Ава Јустин одмах наставља објашњавајући и пут стицања ове врлине: „Блажену кротост човек може стећи само ако све учини да кротки Господ Исус овлада његовом душом. А пре свега, ако испуни своју душу смерношћу. Овлада ли душом смерност, ето за њом и кротост, духовна сестра њена. Њих две стварају у човеку осећање и сазнање: да је за све грехе своје и невоље своје крив сам он, и само он, и нико други. Зато, када се гневи, гневи се на себе, а према другима је испуњен кротошћу“. Блажени Теофилакт Охридски даје са своје стране врло значајно објашњење на питање које нас збуњује данас – да ли кротост аутоматски значи и одсуство гнева у било којој ситуацији? Блажени Теофилакт пише: „А кротки, то нису они који се никада не гневе, јер су такви људи они што су лишени разума, већ они који имају гнева, али се уздржавају, гневећи се онда када је потребно“. Дакле, кротки хришћанин не представља безвољно и слабо створење које може свако да користи и малтретира. Гнев нам је дат као сила којом треба да се користимо правилно. На који начин то радити, Свети Оци објашњавају. Свети Јустин Ћелијски пише: „Разуме се, у срцу кроткога увек има гнева на грех и зло, али не на грешнике. Он воли грешнике, али осуђује њихове грехе. Врхунац гнева еванђелска кротост показује према онима који себе свесно и намерно изједначе са својим гресима. Тада и Бог кротости бичем истерује трговце из храма. И када се гневи, еванђелска кротост има своју богочовечанску меру. То је она реч најревноснијег христоносца: „Гневите се и не грешите! Сунце да не зађе у гневу вашем!“ (Еф. 4:26).“ Навео бих размишљање и великог старца наших дана, оца Рафаила Карелина на ову тему: „Дакле, ако се правилно употребљава, гнев је човеку дат као оружје, као мач против непријатеља. Овај мач ми, нажалост, погрешно употребљавамо против себе самих и наших ближњих. Међутим, и гнев може бити користан, тј. праведан гнев уколико научимо да се гневимо на демона и грех, који се рађа у нашем срцу. Гнев има моћ да уништава. Ако га усмеримо на свог брата у извесном смислу постајемо убице. Уколико се, пак, гневимо на грех, гнев га уништава и очишћује нашу душу.“ https://tvrdjavaistine.wordpress.com/2021/06/09/da-li-smemo-da-se-gnevimo-kada-i-kako-da-se-gnevimo/