Претражи Живе Речи Утехе

Не постоји тако јасан и очевидан пресек личног и друштвеног од писане речи која претендује на то да буде више од пуке технике комуникације. Пишемо да би нас читали, дакле, обраћамо се другима, и то непознатима, а, опет, шта год да пишемо, пишемо о себи. Рекао бих да је писање произведено оним што се у Јеванђељу назива сувишком срца. Тај сувишак је оно што не можемо задржати за себе, оно што наше срце другачије не може да преради и што се углавном не уклапа у априорне категорије доброг и лошег или лепог и ружног. Ипак, то не значи да писање нема дубоко етичко и естетско значење. Штавише, верујем да је управо супротно; кроз писање тај сувишак, суфицит искуства и дефицит значења, добија своје етичко и естетско обличје и саопштава се. У том смислу је писање чак императив, а не привилегија; катарза је неопходност, оно због чега смо у стању да мислимо како смо више од звери коју видимо када год се, без шминке и покривала, погледамо у огледало. Међутим, катарза је неодвојива од трагедије. Херој се мора сударити са судбином, без обзира на то да ли је она божица Ананке, њена колегиница Тихе или какво људско замешатељство. Живот не настаје у том судару, али само у њему он постоји јер само у том судару живот нешто значи. Човек је, уколико није звер, управо биће одређено значењем, жељом да означи и да значи и да тиме трансцендира самога себе. Но, судари и сукоби се ту не завршавају; читава ствар тек почиње јер ни са чим се не сударамо тако снажно као са значењима, нарочито са онима која нису (више) наша, и ни око чега се другог не споримо тако страсно и дуготрајно. Невоља са значењима је и у томе што је звер у нама научила да се њима служи као средствима за остварење својих зверских интереса, како би нахранила, а не излечила, своје зверске фрустрације. Управо је ово оса око које се, верујем, врти читава „интелектуална историја“. Њен садржај је, наиме, борба између комуникације, човечије потребе да себе саопштимо другоме, и интереса, односно зверског нагона да потчинимо другог. Или, другачије и једноставније речено, између истине и лажи. Фикција је, у неким важним аспектима, бољи оквир за улазак у овај обрачун од трактата. Фикција аутора ставља у позицију апсолутне одговорности. Ствари је много лакше назвати правим именом када се ослободимо такозваних „стварних“ имена и назива која стварају шум који смо навикли да држимо за живот. Управо то сам покушао са „Васкрсењем“. Ствари треба оголити, себе треба оголити, имена свести на релације – ово је, између осталог, једна од основних лекција теологије. Оно што остане је, ма колико мрачно и безнадежно деловало, оно са чим заиста располажемо, оно од чега једино можемо да покушамо да изградимо себе, свој живот. Фикција нас ставља у позицију Демијурга који из хаоса, у којем не постоји граница између бића и небића, ствара поредак, космос, тако што из себе ствара меру, тако што својим одразом у огледалу, без шминке и покривала, мери и означава оно што га окружује, а тиме и самога себе. „Васкрсење“ је, у том смислу, мој покушај да испричам причу о нама, да означим и измерим оно што живимо. О нама? Ми живимо? Ко смо то ми? Себе сматрам родољубом. Хтедох да кажем и „у недостатку боље речи“, али схватам да је то излишно. Боља реч не постоји; то што ова делује архаично, понекоме и излизано, више говори о томе колико је излизано управо ово што живимо. Излизано и упљувано. Никада нисам био индиферентан према своме пореклу. Штавише, пасионирано сам се бавио њиме, од најранијег узраста. Волим народ којем припадам и та љубав је, чак и када то не желим да прихватим, једна од главних сила која обликује моје биће. Не волим га зато што мислим да је бољи од других. Напротив, знам да није. Волим га онако како се воли језик, река, пропланак, воћка, јер све то у мом унутрашњем свету, поготово како старим, све више задобија лице и говори. А када је језик обезначен, када реком плови смеће, када се на воћки на пропланку вијори пластична кеса, као каква застава пропасти, то ме боли. А нарочито ме боле кости које су расуте под тим пропланком. Због тог бола пишем. Но, како се зове то што живимо? Поново, бојим се баналности, бојим се да су наше уши постале одвише тврде, да смо навикнути на зло и лишени жеље да га као такво и означимо. Проблематизовати национализам данас, готово четрдесет година након што се вратио на сцену и усред духовне пустоши коју је тај повратак донео, и даље готово гарантује оптужбу за (мало)грађански презир према сопственом народу. Но, и та оптужба, тај „одбрамбени механизам“, то чешкање по ушима једне токсичне колективне фрустрације, део је пакета. Јер национализам није тек (пренаглашена) емоција; реч је о манипулацији емоцијама која за циљ има успостављање и одржавање политичко-економског система који се све више открива као некаква бизарна мешавина капитализма и феудализма. Отуда банализација. Слике и повести из колективне свести прва су жртва те манипулације. Зато је и пример банализовања једног заиста утемељујућег мита какав је косовски морао наћи своје место у „Васкрсењу“. И не само банализовања, већ силовања. Укратко, немам мисију, већ осећам одговорност. Ето, зато пишем. Извор: Blic (dodatak Pop & kultura), 12.3.2024, str. 18. https://teologija.net/zasto-pisem/