Претражи Живе Речи Утехе

За душевну болест се може рећи да је куга двадесет првог века. И као што онкологија не може да изађе на крај с раком, тако ни психијатрија не може да се избори против душевних болести. Број психичких болесника је све већи. У средњем веку су за време епидемија куге улице градова бивале пуне несахрањених лешева, јер су се људи плашили да им се приближе, док се данас психички болесници претварају у живе мртваце. Они су се до те мере затворили у себе да се чини као да су се закопали у гробницу. Без обзира што живе међу нама и рекло би се комуницирају с нама, а понекад чак и раде, ипак су то људи с којима се не може ступити у контакт, јер су изгубили везу са реалним светом, одвојили се од Цркве и погрузили у свој иреални свет који сматрају једином стварношћу. Постоје два вида те болести. Први је опседнутост демоном, случај када човековом душом завлада зли дух и живи у човеку као домаћин у свом дому. Он паралише човекову вољу, прекине му контакт с његовом свешћу и чини нам се као да такав човек има две душе, а друга од њих је сам ђаво. Тај вид ове болести обично прате поступци светогрђа, али истовремено и страха од светиње. Но, ма како то било чудно, тај вид душевне болести лечи се лакше од оног другог, о којем ће касније бити речи. Наиме, у првом случају је видљиво присуство демона, али ту исто тако видљиво помажу исповест и често причешћивање. Узрок другог вида ове болести је човекова гордост. Истина, постоји и трећи вид душевне болести, а то је оштећеност психичког апарата, а не психе, што долази до изражаја већ у самом детињству или на некој од етапа човековог развоја. Нећемо се бавити наследном патологијом, јер човек је у том случају несрећна жртва исто као и онај ко се роди слеп или с неким другим недостатком. Нас интересује други вид ове болести чији су узрок неискорењене страсти. Пре свега треба прецизирати шта се дешава за време психичке болести и шта је то што је код човека у том случају болесно. Душа се човеку даје за време зачећа. Она је бестелесна, нема никаквих органа и по својој природи и структури уопште није сложена. Поседује одређену силу и способност, но ипак је проста по својој суштини. Сједињена је с телом, али после смрти тела и даље мисли и осећа и наставља своје постојање без њега. И поред тога, душа умрлога не може ступити с нама у контакт. Исто као што, на пример, композитор може у глави да чује неку мелодију, али без инструмента не може да је одсвира и да је пренесе у спољашњи свет. Тело је инструмент душе. Постоји нека врста префињене материје која душу повезује с телом онако као што систем канала повезује реку с пољем које наводњава. Ту је реч о посебном психичком апарату, о нервном ткиву које прожима све ћелије човековог тела и чији се центар налази у човековом мозгу. Управо се ту стварају неопходни услови за однос душе са спољашњим светом. Ту је граница између душевног и телесног, ту се формирају неки комплекси и рефлекси, ту мисли добијају облик речи, итд. Ту се прерађују спољашњи утисци а затим одлажу у сећање. То је систем веза и узајамних односа. То је у неку руку површина душе, њен омотач који се ипак не сједињује се са самом душом. Безумље је разарање правилног односа душе и света. Кад код човековог сигналног система дође до кратког споја и кад се поквари, човек губи способност да на адекватан начин доживљава спољашњи свет. Он тада губи самоспознају и запада у хаос. Човек иначе има нагон за самоодржањем, снажну подсвесну способност да у тешким ситуацијама размотри све варијанте и изабере ону која му омогућава да преживи. У том смислу покушај човека у стању безумља да сачува свој живот састоји се у томе да побегне у болест, сакрије се у њој, створи некакав илузорни свет и у њему живи као у каквој љуштури и на тај начин се изолује од стварног света који му је постао неподношљив. Узрок тога је, сликовито речено, микроб гордости који се у њега уселио, најчешће још у детињству, а затим се неприметно развио до огромних размера. У основи човековог психичког мира налази се смирење. Смирен човек легне на земљу и бура прохуји изнад њега, док онај горди стоји усправно, па га бура баци на камење. То исто бива и са буром страсти. Кад се човек смири и призна своју немоћ и грешност, бура прохуји и нестане. За разлику од њега, горд човек за свако искушење криви друге, па чак и самога Бога, и зато страсти кипте у његовом срцу. За њега се може рећи да се стално бори с умишљеним непријатељима, а не са својим страстима. Такав човек никад није захвалан Богу, па чак ни за даровани му живот. Он не осећа захвалност ни према људима, јер у дубини душе сматра да је за њих велика част и велика срећа да се друже с њим. Убеђен је да поседује таленат и способност какве нико други нема. Веома тешко подноси кад неко према њему покаже и најмањи знак не само непоштовања, него и равнодушности. Њему се чини да му је дато посебно право да управља другим људима и кад наиђе на отпор, љути се на њих као на незахвалне и глупе животиње које нису биле у стању да схвате његову изузетну душу. Уосталом, гордост је веома разноврсна, па човек може забадати нос у туђе ствари и добити по носу, а може и да ћути и презире људе сматрајући да су они у поређењу с њим само пси који лају. Духовна гордост је најстрашнији вид гордости. Такав човек устаје против Бога јер сматра да је неправедан према њему. Он као да Му говори: „Зашто сам неправедно повређен, док они који су гори од мене уживају у Твојим добрима?“ Уколико није верник, онда му се чини да се цео свет ујединио против њега. У срцу гордог човека стално влада узнемиреност, а у души страх. Људе повезује узајамна љубав коју горд човек губи, а губитак љубави је већ почетак безумља. Ту долази до унутарњег конфликта. Наиме, ако је такав човек верник, онда он сматра да га је Бог, као окрутни отац, избацио из свог дома и зато се у његовом срцу налази притајена мржња према Богу. Неверујући човек, пак, сматра да је једино он поштен и да живи међу подлацима и нитковима у кући по чијим зидовима пузе шкорпиони спремни да га убоду, због чега је стално напет. У дубини душе уверен је, па макар то и не хтео да призна, да људи заслужују да се земљина лопта напуни динамитом и њиме разнесе. Горд човек никад није задовољан. Он не може бити срећан зато што је срећан само онај ко је задовољан оним што има. Горд човек живи овај живот и не осећа вечност, јер су му у срцу неокајани греси и страсти. Будући да сматра да је у свему у праву, он просто не може да се каје. Но, он не може ни да се моли, чак ни кад чита речи молитве, будући да сматра да му не доликује да нешто тражи и за нешто моли. Он са Богом хоће да разговара као са себи равним и кад у томе не успе, онда се често предаје окултизму и демонизму. Демонизам је један од добављача живе робе за душевне болнице. Горд човек стално улази у конфликт са свима и притом његов психички апарат, који је већ истрошен и разорен, више не може да издржи. Зато ту долази или до смрти или пак до безумља као алтернативе смрти. За то време мрачне демонске силе се активирају и помажу човеку да створи свет безумља и хаоса у који ће се касније погрузити. Кад једном доспе у тај свет, човек више не може из њега да изађе. У том случају је најкарактеристичнији симптом одсуство љубави. Уколико такав човек плаче, онда он сам себе оплакује, а ако пак говори, онда говори само о себи. Ђаво је хладан и зато човек погођен безумљем постаје хладан и безосећајан. Само смирење може човека спасити од безумља, али ствар и јесте у томе што такав човек више не може да се смири. Чак и у својим халуцинацијама и фикс-идејама такви људи замишљају да су изузетни, што је само још један признак гордости. Без смирења није могућно дејство благодати, без благодати нема љубави, а без љубави свет постаје болестан и несрећан. Овде имамо у виду очигледне облике безумља. Но много је примера слабо израженог облика ове болести, када и сами често на извесно време постајемо безумни, и то управо онда кад губимо љубав. Горд човек је препун страсти, но сама гордост је тако јака страст да може да заглуши све остале страсти. Човеку обузетом гордошћу често је довољна само та страст и зато нам се на први поглед може учинити да је честит и чак моралан. Та привидна честитост заснована је на самоуверености, на вери у сопствену снагу, на страшном духовном слепилу. Гордом човеку је неприступачна и његова сопствена душа. Жеље му се, као по правилу, не испуњавају зато што су све засноване на погрешном мишљењу да сви људи треба према њему да се односе онако како се он односи према себи самом. Зато су му жеље увек у нескладу с реалношћу, а нерви затегнути попут струна. Чак су му и снови тешки и узнемирујући. Горд човек мисли да управо он треба да буде цар, а пошто људи то не прихватају, то значи да су сви побуњеници. Он стално има осећај усамљености и просто не може да има праве пријатеље, а несрећан је чак и у својој породици. Убеђен је да су према њему сви неправедни и управо због тога дубоко у души стално се осећа повређеним. Тај осећај је најтежи могући терет на његовој души и он га стално вуче ка земљи. Често има жељу да се ослободи тог тешког стања и обично то чини кроз свађе и псовке, кроз стање слично помахниталости. Управо су гордељивци, као по правилу, склони хистерији. Након свађе се донекле смире, али само привремено. После тога уместо кајања наступа униније. Таквом човеку није жао што је неког повредио, већ га је срамота што је сам себе понизио и на неки начин умањио углед сопственог идола, али пољуљана самоувереност се брзо враћа. Ако се горд човек нађе под влашћу себи сличнога, тада себе сматра мучеником за правду. Често мора да трпи увреде, али то не лечи његову гордост, већ му се у души рађа мржња, попут какве змије отровнице. Он понекад из сујете сам тражи опасности како би демонстрирао своју храброст. Горд човек просто не подноси да неко буде изнад њега и зато је гордост ума један од најчешћих узрока атеизма. Уколико такав човек и верује у Бога, онда он жели да се у вери постави као учитељ и пророк, да веру искористи за доминацију над људима и за то да буде центар њихове пажње. Ту се догађа оно што, нажалост, понекад можемо видети и у православним храмовима. Људи поучавају друге кад то нико од њих не тражи, и то у ономе што ни сами не знају, нити пак разумеју. Дешава се да поступају и горе од тога, то јест да неупућеност и грешке некога ко је тек почео да долази у цркву користе за показивање своје ревности у вери и као могућност да задовоље своју страст властољубља и сујете тако што ће некажњено некога вређати. Уколико су такви људи на вишем интелектуалном нивоу, гордост их може одвести у јерес и раскол. Вера је послушност догматима, а гордост не подноси послушност. Она хоће да се реализује и да пронађе нешто необично, нешто што би надмашило сваку фантазију. То је један од узрока религијских реформи. Гордост убија љубав и тада се религија доживљава на нивоу страсти. Ту недостаје осећај и доживљај присуства благодати као главни критеријум истине и зато страсти, попут разбеснелих таласа, бацају човеков ум с једне на другу страну, као какав малени чамац. Из гордости се рађају јереси и она управо у њима проналази оно што јој је блиско. Религија се на нивоу душе не доказује ни фактички ни логички и зато су многи јеретици убеђени да су открили истину. Провера благодаћу није им доступна. Само неверовање је емотивно по свом карактеру, што потврђују и примери прогона кад атеисти дођу на власт. Ту се не ради о некаквом теоретском размимоилажењу, него о ђавољским баханалијама, о жељи да се светиње униште, повреде или оскрнаве. Светогрђе је иначе психолошка појава. Горд човек не жели да размишља о Богу. Чак и сама претпоставка да Бог постоји може да га доведе до стања помахниталости које личи на стање некаквог напада. Ако у присуству таквог човека изговорите име Божије, у његовим очима ће блеснути злоба ма колико се трудио да се суздржи. Већ смо рекли да човек неретко има потребу да се испразни кроз свађу коју подсвесно сам испровоцира. Но, кад се суздржава због кукавичлука или из неког другог разлога, на пример из бојазни да се не осрамоти, онда се та енергија окреће против њега. Кад је реч о гневу, човек заиста треба да се уздржи, али то мора бити засновано на самооптуживању и на молитви за оне који га вређају, јер ће у противном гнев да се претвори у сталну мржњу, коју истина понекад покушава да сакрије. Ако бисмо гнев упоредили са огњем, онда би мржња била огањ који се претвара у лед. Дубоко у човековом срцу могу се налазити гомиле тог леда. Гордост је ненормално стање. Горд човек отвара своју душу за демонске импулсе. Он је просто човек који се нашао у пољу страшне духовне радијације. Непослушност је једна од пројава гордости, али исто тако и пут до ње. Цео човеков живот, и духовни и физички, одвија се у оквиру дате структуре. Непослушност је излазак из те структуре и њено разарање, а резултат је човекова самоизолација. Послушност је просто неприхватљива за човека који мисли да је изузетан и бољи од других. Без послушности се ништа не може ваљано научити и зато горд човек најчешће сам себе осуди на неку врсту неискорењивог незнања, нарочито на духовном плану. Непослушност је знак превисоког мишљења о себи и презира других. Карактеристично је да они који одбацују послушност од других упорно захтевају да им буду послушни. Зато у наше време и има тако много недоучених учитеља. Горд човек не види у другоме образ и подобије Божије и зато у дружењу с људима не проналази никакво задовољство и радост. Он је усамљен увек и на сваком месту. Самим тим што не може бити срећан, кажњен је већ у овом животу. Једна од најстрашнијих ствари до којих гордост може да доведе човека јесте душевна болест. Из тог стања га нико и ништа не може извести, осим нарочитог Промисла Божијег. Чак и ако човек жели да буде срећан само у овом пролазном животу на земљи, треба да зна да му само смирење може пружити душевни мир. Но, смирење се не може стећи без благодати Божије. Занимљива је и чињеница да су породице највећих злочинаца светске историје неретко изумирале након неколико генерација и да су већ њихови унуци и праунуци скоро увек били психички болесници, алкохоличари или наркомани, будући да су носили бреме проклетства својих предака и целога рода. Једна од пројава гордости је кукавичлук. Иако нам се чини да је тешко пронаћи директну везу између те две особине, ипак се може рећи да се узрок кукавичлука налази у дубоким унутрњим траумама које је горда душа доживела, нарочито у детињству. Плашљивост је најчешће последица насиља којим се убија човекова воља. Али насиље на смирену душу не делује тако снажно. Оно као да пређе преко њене површине, тако да је смирен човек сличан оној познатој играчки која се увек исправи, ма на коју страну да је окренемо. Горд човек се увек дубоко у себи противи насиљу и супротставља му се најчешће мржњом и злобом. Он истовремено дубоко преживљава неправду, али не у односу на друге, већ само у односу на себе. Кад исцрпи сву своју снагу, на крају излаз проналази у бекству. Наиме, страх искључује човекову свест и долази до парализе способности супротстављања, па такав човек почне да се прилагођава околини и предаје се чим се појави нека опасност. Но ту се уопште не ради о смирењу због којег се човек повлачи пред спољашњим притисцима и притом остаје добродушан. Плашљив човек је обично окрутан према слабијима од себе и на тај начин као да се свети за свој страх. Обично је целог живота због нечег забринут и чак и кад не постоји реална опасност, он је измисли. Ту се ради о, медицинским речником речено, слабо израженом облику лудила. И ма како то чудно звучало, горд човек и у таквом стању има своје тренутке уживања у том унинију или пак у болу. Плашљивост често прелази у психичку болест праћену разним манијама и фобијама. Таквом човеку може да се чини да га непријатељи стално прате и да је са свих страна окружен некаквим опасностима. Излаз обично тражи у бекству од прогонитеља чије су ликове из непостојања призвали његова уобразиља и ђавоља фантазија. Демон је дух смрти и онај ко је опседнут страхом тражи ужитак у стању сличном смрти. Кад говоримо о томе да горд човек веома болно доживљава реалну или тобожњу неправду, онда свакако треба имати у виду да је ту реч о увреди или неправди према њему, а да га уопште није брига кад се ради о неком другом. Горд човек не реагује на бол ближњега, равнодушан је према несрећи других људи и често се чак радује туђим патњама. Но зато веома дубоко доживљава равнодушан поглед, грубу реч, примедбу, па чак и савет. Његова душа је безосећајна у односу на друге, попут каквог камена, али зато у односу према себи испољава болесну осетљивост, сличну нежним листићима мимозе који се опусте чим их благо дотакнемо. Кад смиреног човека неко увреди, он прво размисли чиме је то заслужио. Но чак и ако није заслужио, довољно је великодушан да опрости ономе ко га је увредио. Горд човек годинама носи у себи увреду и она му изједа срце, као рђа гвожђе, и трује му крв као каква гнојна рана и зато је такав непријатељ пре свега самом себи. Постоји и вид лудила при којем човек замишља да је нека дивља звер, најчешће вук. Било је случајева кад су такви болесници пресретали путнике у неким забаченим местима, па чак и децу, и зубима им гризли грла, исто као што то вук ради са својом жртвом. Кроз такве поступке испољавали су своју мржњу према људима. Неки људи сматрају да је узрок безумља урбанизација, односно формирање огромних градова у којима се човек осећа усамљеним, од свих заборављеним и одбаченим, као и технички прогрес који врши све већи притисак на човекову психу. Али то су само споредни фактори, док је главни узрок ипак гордост. Технички прогрес у ствари пружа човековој гордости обиље хране, а живот у великом граду одваја човека од земље и чини га отуђеним и хладним у односу на друге људе. Цео наш живот се одвија у одређеним ритмовима. Они који су покушавали да схвате природу мисли говорили су да је она слична музичком акорду. И у космосу, и у атому и у човековом организму налазе се веома сложене структуре које делују по принципу ритма. Кад се та структура оштети, нарушава се ритам. Но, догађа се и обрнуто, то јест да структура бива разорена при нарушавању ритма. Тако, на пример, човек има урођену потребу да пева јер певањем подешава себе према одређеном ритму. Исто тако је и узрок опчињености поезијом у ритму који просто обузме човекову душу. Савремена уметност све више постаје аритмична, док је авангардна уметност просто заснована на дисонанци. Тако су рок-музика, хеви-метал и кубизам прави примери уметности експлозије и рушења, уметности хаоса и смрти. Познато је да рок-музика доводи људе до стања неке врсте демонског транса при којем се у души рађа жеља за насиљем и разарањем, што често пређе у некакво колективно лудило. Данашњи човек упорно трга за оним формама уметности које су донедавно изазивале одбојност и одвратност, исто као цика и вриска која допире кроз прозоре луднице, управо зато што проналази нешто што њему одговара у тим апокалиптичким сликама и музичким „револуцијама“, или, ако вам се тако више свиђа, у кланицама звука микроба лудила који су се увукли у човекову свест. Та врста уметности слична је човековом унутарњем безумљу и зато она и обједињује људе у једно мрачно поље. Деветнаести век је био почетак декаденције која је са човекових страсти скинула завесу романтике, као што пљачкаши гробова скидају с покојника мртвачки покров. Декаденти су опевали демонско лице порока и уживали копајући по ђубришту покварене и развраћене човекове душе. Живот многих припадника овог уметничког правца, попут Бодлера, Баљмонта или Блока, завршио се лудилом.[1] Но ипак је овај уметнички правац краја XIX и почетка XX века сачувао лепоту форме. Прљавштину што заудара разливао је у кристалне чаше. Уметнички правац, пак, с краја XX века више није био у стању да обузда лудило, чак ни кад је реч о спољашњем ритму, који је био присутан у стиховима Верлена[2], сликарству Врубеља[3] и у музици Скрјабина[4]. Узда хармоније, ритма и асонанце била је прекинута. Савремени човек као да је саткан од противречности, па излаз тражи у свету дисонантности. То је пример разорене структуре и порушених закона и морала. Кажу да провалије имају неку посебну врсту привлачне силе, па неки људи осећају неодољиву жељу да се баце у њих. Исто тако се код неких људи појављује жеља да се баце у средиште зла, да му се потпуно предају и да служе демону као каквој огромној сили која их привлачи и којој не могу, тачније речено, не желе да се одупру. Човек који се предао греху и који је на неки начин постао један дух са самим демоном већ је у суштини безуман. Постоји реч „безобразност“ која се обично схвата као ружан или гнусан поступак. Но смисао те речи је много страшнији, могло би се чак рећи злокобан. Наиме, човек је лик Божији, а безобразност је губитак лика Божијег, услед чега човек поприма лик демона. Ех, у какве све бездане греха запада такав човек и какве све гадости чини не само другим људима, већ и својој сопственој души! Зато Преподобни Јован Лествичник вели: „Казна за гордог човека је његов пад, онај ко га чини зловољним је сам ђаво, а знак богоостављености је његова поремећеност“ („Лествица“, 23. Поука). Савремена уметност је својеврсни барометар човековог духовног стања. Казаљка тог барометра пала је скоро на нулу и тиме као да најављује буру. Безумље у све већој мери обузима човечанство. Цивилизација истовремено потхрањује његову гордост и осуђује га на усамљеност. Једино нам вера може помоћи, али наша интелигенција хоће Бога да спозна разумом, а не срцем, без личног подвига и без борбе са својим страстима. Неки се, пак, ограничавају само на испуњавање спољашњих обреда и ритуала и притом се уопште не труде да промене свој живот. Зато већина људи живи у стању некаквог полуверовања. Скоро сви су заборавили на оно најважније – на очишћење сопственог срца од страсти које се у њему скривају. Ту треба почети од јеванђељских заповести. Неопходно је схватити да смо духовно сиромашни. То је први ступањ а истовремено и темељ наредног ступња. Девет заповести блаженстава (види Мт. 5, 3-11) личе на девет ангелских чинова од којих онај највиши стоји поред Престола Божијег, а најнижи се дотиче земље. Те заповести ће човекову душу ишчупати из снажних канџи безумља. Поставља се питање како да човек уистину постане свестан свог духовног сиромаштва и како да стекне смирење. Пут који води до тога налази се у послушности, у томе да будемо у оном чину на који смо призвани, да у Цркви имамо духовног учитеља и онога ко ће да нас руководи, као и у томе да се у свакој животној ситуацији трудимо да другога оправдамо, а себе окривимо. Свети оци кажу да нам је Сам Господ дао пример смирења и да је та врлина неисцрпна, без конца и краја. Горд човек се боји и сопствене сенке, иако то крије, а смирени остаје миран и усред узбурканих таласа. Онај ко је победио гордост, тај је победио страх, очај и безумље који потресају цео свет. https://radiosvetigora.wordpress.com/2011/03/27/архимандрит-рафаил-карелин-душевна-б/#more-6617

– За главну духовну немоћ нашег времена сматрам лаж и дволичност који постају животни стил савременог човека. Религија већ престаје да буде доминанта у животу човека и главни императив његовог понашања, она више служи задовољавању одређених душевних потреба, слично естетском задовољству које пружа уметност. Религија заправо у многоме представља дело воље. Унутрашњи живот хришћанина представља непрестану борбу са сопственим страстима и греховним навикама, отпор свету који, по Христовим речима, „лежи у злу“. Ова борба је мучна за многе савремене хришћане и зато њихова религиозност поприма спољашње форме и у њима обамире. Другу немоћ нашег времена представља изолованост људи и њихова емоционална хладноћа. У веку технологије човеку је све мање потребна помоћ другог човека, а мање му је и стало до ње – машина замењује човека. Средства масовних комуникација доприносе стандардизацији мишљења. Телевизор, компјутер и друга техничка достигнућа све више замењују живи контакт: човек одлази у виртуелни свет који постаје његова друга стварност. У том свету он нема одговорност, осећа себе слободним од обавеза и брига – илузорни свет ништа не тражи од њега. Духовна отуђеност често прелази у аутизам. Човек осећа сопствену усамљеност, али и у том случају телевизор и компјутер нуде му општење на даљину, виртуелне везе без љубави, некакво мртво општење налик на општење сенки. Техника смањује физичко растојање међу људима, али их у исто време међусобно дистанцира на емоционалном плану. Човек престаје да воли другог; ближњи постаје далек. Особа губи жељу да се види са пријатељима, удобније му је да седи пред компјутером. Овде привидна удобност своди људско општење на ниво прагматичног. Емоционална хладноћа и отуђеност прерастају у моралну кризу која је много опаснија од економске. Овај процес се у различитим облицима појављује свуда, при чему је у технички развијеним земљама он снажнији и разорнији. – Ствара се утисак да су код савремених хришћана питања догматике стављена у други план; ако се о нечему и говори, онда је то једино о социјалном служењу и сличном. Уопште није прихваћено да се говори о разликама у вери. Да ли је тако? – Догматско мишљење је нераскидиво повезано са духовним стањем човека, посебно са његовим мистичким интуицијама. При осиромашењу молитве и либерализацији морала човек престаје да осећа деловање благодати у сопственој души, губи православни начин мишљења и унутрашњу потврду и сведочанство истине. Карактеристично је да за Светитеље догмат није представљао некакав апстрактни појам, већ живу истину; удаљавање од догмата су увек доживљавали и осећали као губитак благодати. Код савремених људи је то унутрашње сведочанство ослабило, отупело. Они доживљавају догмате као философске постулате и тезе, разматрају их на нивоу рационалистичког мишљења и зато се код њих брише граница између догматске истине и духовне лажи. Теолошки максимализам пређашњих времена све више бива истиснут хуманистичким антропологизмом; притом се оријентири истине губе, духовни центри постојања и скала моралних вредности се померају и уклањају са својих места. Догматска равнодушност представља слепило људи код којих су отупеле или атрофиране религиозне интуиције. Интелектуално сваштоједство се доживљава као ширина мишљења, па чак и сведочанство љубави. Ово питање је врло важно и зато ћу поновити своју мисао. Мистичке интуиције чине догмат реалном, опипљивом истином, док савремени човек са својим отупелим духовним интуицијама доживљава догмат као продукт одређеног времена и епохе, разматра га попут философске апстракције, свесно или несвесно уноси у Цркву и Откривење принцип еволуције и на тај начин чини догмат релативистичким и плуралистичким појмом. По том мишљењу, догмати се привремено могу уважавати као што се уважавају стари људи, али се такође без проблема могу изменити или просто игнорисати. Практичну пројаву таквог рационализма у религији представља екуменизам, унијатство и многоглава хидра модернизма. – У чему се састоји главна догматска повреда умова савремених православних хришћана? – Главну догматску повреду умова савремених хришћана представља губитак светоотачког схватања Цркве као чувара истине, Светог Предања и Светог Писма. Савремена представа о Цркви у либералним круговима се све више приближава протестантском погледу на Цркву као на људску заједницу сједињену сагласношћу у учењу вере и ритуалима, заједницу једномишљеника. Притом се оно што је најважније – божанска страна Цркве као чуварке благодати, носиоца таворске светлости и непрестане Педесетнице – брише, Цркву доживљавају као људску институцију. Смелим модернистима Црква представља дом без господара који они присвајају и уређују по својим жељама. Откривење има две форме: Писмо и Предање. Свето Предање, изражено у символичким књигама (вероучитељним књигама које су прихваћене од целокупне Цркве), догматским и канонским одлукама Васељенских Сабора, богослужбеним текстовима и агиографским документима све више губи вредност у очима либералног друштва. Што се модерниста тиче, за њих Свето Предање у значајној мери представља митологију, недостојну пажње савременог „образованог“ човека. Што се тиче догматике и канонике потврђене на Саборима, познати модерниста Николај Зернов је отворено изјавио да је „сва трагедија Цркве почела са Васељенским Саборима“. Модернисти се труде да дискредитују вероучитељне изворе, укину и разоре, понекада и исмеју богословску традицију и прејемство претходних векова, створе ново, аморфно хришћанство које би одговарало појмовима, укусима и потребама, једноставније речено, страстима савременог друштва које се налази под утицајем модернизма и хуманизма. Модернисти стреме не да свет просвете светлошћу Цркве и приопште га вечној истини хришћанства, већ да Цркву прилагоде свету и самим тим је подвргну непрестаној секуларизацији. Друго догматско изопачење видим у стремљењу модерниста да прераде, у суштини, да укину православну сотериологију (науку о спасењу), да из ње изузму догмат о искупљењу и створе нову сотериологију под називом „морална теорија спасења“. Догмат о искупљењу представља срж хришћанства. Спасење људског рода од стране Христа остварило се у томе што је Распети Месија примио на Себе, кроз Своја страдања и мучења, казну која је по праведности Божијој вечно требала да притиска род људски. Господ нас је заменио Собом и тиме сјединио праведност са љубављу, а љубав са правосуђем – у томе је смисао Голготске жртве. У годинама пре револуције претходног бунтовног века почео је покрет обновљенства. Обновљенци су говорили да савременог човека више не може да надахне учење о искупљењу, да су неопходне нове идеје. Хуманизам као култ човека није желео и није допуштао искупљење, у томе је видео унижавање достојанства људске личности; њега је више задовољавало друго учење – како човек спасава самога себе кроз испуњење јеванђелских заповести и подражавање Исуса Христа као моралног обрасца за људе. Притом је део модерниста допуштао да је Христос идеални човек, док су други сматрали да је Он грешник Који се путем борбе са грехом и страстима које су живеле у Њему постепено усавршавао и коначно победио грех за време крсних страдања. Ово лажно учење представљало је Христа не као Искупитеља, већ као педагога и отварало пут за христијанизовану теософију и гностицизам. Важно је запамтити да су древни гностици – докети одбацивали догмат искупљења, сматрајући распеће и Христова страдања привидним. Апостол Јован Богослов је забрањивао хришћанима да имају било какав контакт са гностицима. Историја се понавља, и у прошлости можемо наћи сличности са данашњицом. – У различита времена су Православље у већој или мањој мери мучиле различите јереси. Последњих векова се нарочито повећао притисак римокатолицизма и протестантизма. Која од ових јереси је по свом утицају страшнија за православне? За коју је створен савршенији противотров? – Од времена отпадања Рима од васељенског Православља код нас се накупила обимна апологетска литература где су детаљно размотрене и испитане разлике између римокатолицизма и Православља. Треба рећи да се са сваким веком који протекне формирани расцеп све више шири и продубљује као последица чињенице да је Рим прихватао нове догмате и каноне који су неспојиви са учењем древне Цркве. Велики утицај језуитског реда на Западу унео је у свест латинских теолога снажну струју либерализма и хуманизма (треба рећи да је сама реч „језуитство“ постала синоним за прагматизам и за небирање средстава за достизање постављеног циља). Између Православља и римокатолицизма постављене су јасне границе које не могу да измене или униште ни екуменизам, нити таласи нарастајуће секуларизације. Са протестантизмом је ситуација сложенија. За разлику од римокатолицизма, протестантизам представља конгломерат конфесија, деноминација, секти и теолошких школа, што за последицу има чињеницу да не поседује јединствену богословску концепцију. Оно што је заједничко и карактеристично за протестантизам, његов „символ вере“ јесте одбацивање и разарање Предања и његову замену личним мишљењима и субјективним тумачењима Светог Писма. Управо захваљујући аморфности и многоликости протестантизам је лакше прерушити у Православље. Због тога он има своје једномишљенике и савезнике – „православне“ теологе-модернисте који покушавају да дискредитују Свето Предање и унутар Цркве разоре само Православље. Зато данас протестантизам сматрам маскиранијим и опаснијим противником од римокатолицизма. Што се тиче противотрова за лажна учења и јереси – главним противотровом сматрам стицање благодати Духа Светога. Благодат чини православним не само ум, већ и човеково срце; човек непосредно осећа и познаје духовним интуицијама да је спасење могуће једино у Цркви, у њеном Предању, догматици и литургици, да је Црква – Ковчег ван кога је немогуће спасити се од потопа зла и греха. Међутим, ако наставимо са том аналогијом, знамо да су се у спасавајућем ковчегу нашли и Хам и Ханаан. Неопходан услов за спасење представља пребивање у Цркви. Међутим, спасење се не одвија механички већ зависи, осим благодати, од воље и живота сваког човека. Чини ми се бесмисленим говорити о томе ко је ближе спасењу: римокатолици, протестанти или други јеретици. За време Потопа једни су гинули у равницама, други су бежали у планине, пењали се на саме врхове али су их тамо стизали таласи и сви заједно су нашли заједничку гробницу у бездану океана. Исто је – потонути близу обале или далеко од ње. – Шта можете рећи поводом ставова неких богослова о „латинском ропству“ у којем се, по њиховом мишљењу, наша Црква налазила скоро неколико векова? – Што се тиче оптужби да је Православна Црква боравила у „латинском ропству“, у питању је модернистичка провокација великих размера чији је циљ да пронађу прикладан изговор за спровођење својих разарајућих замисли и реформи у самој Православној Цркви. Модернисти гласно вичу да је неопходно да Православље „очисти“ од латинског утицаја, а заправо су они измислили ову стратегију да би очистили Православље од самог Православља – дискредитовали православно Предање које се налази у црквеној химнографији, саборним одлукама, Житијама Светих и уставу Цркве. Модернисти се чак не снебивају да велики део Предања убрајају у митологију. Треба рећи да римокатолицизам у својој основи има древно хришћанство које је касније било извитоперено и унакажено људским измишљотинама и страстима, као што су сливање са политиком (што се пројавило у цезаропапизму), коришћење силе против инославних, разарање саборних начела, култ Првосвештеника, стремљење ка унији не само са другим конфесијама већ и са полунезнабожачким духом света (путем непрестане секуларизације). Међутим, све ове негативности не даје за право да се римокатолицизам сматра антихришћанском појавом како је то Лутер желео да представи. До трагичног отпадања од Васељенског Православља Рим је припадао једној Цркви и након отпадања је сачувао део онога што је њој припадало. Зато одбацујући заблуде римокатолицизма, ми смо дужни да запазимо да су се поред нанесених слојева људским измишљотина у њему сачували остаци древног учења. Римокатолицизам је запрљао древно Предање, али га није у потпуности уништио. Протестантизам је пак својим гвозденим чекићем разбио остатке зидова већ разрушеног олтара. Следећа техника модерниста представља оптуживање православног богословља за увођење западне схоластике као један од доказа „латинског ропства“. Треба рећи да схоластика уопште не представља бесплодну софистику, већ стремљење да се богословска знања приведу у одређени систем коришћењем принципа анализе и синтезе, метода дедукције и индукције. Запазимо да је у Старозаветној Цркви прво постојало усмено Свето Предање, али је затим, због снижавања духовног нивоа људи, била потребна и његова фиксација у форми Светог Писма да не би било потпуно изгубљено. Нешто слично можемо видети и у преласку патристике ка схоластичком богословљу – када је било неопходно кроз богословски систем сачувати хришћанске духовним видом сагледане истине. У питању је такође био захтев времена због нарастајућег духа секуларизације. Притом, у православном богословљу схоластика није одбацивала патристику, већ се ослањала на њу. На жалост, на Западу је заједно са схоластиком у теологију почео да продире и рационализам, управо стремљење не да се пружи општа слика догматика и она појасни, већ да се сама догматика провери људским разумом. Управо је ова злоупотреба дискредитовала схоластику и незаслужено јој придала негативни карактер. Међутим, сама по себи схоластика је била и јесте неопходна етапа у историји догматике; без ње би се савремено богословље претворило у хаос појединачних, личних мишљења. На православном Истоку схоластика се у великој мери употребљавала као метод учења у школи. Схоластика се на Западу појавила неколико векова раније у односу на Исток и зато није чудно да су православни богослови као радни материјал могли да користе неке римокатоличке текстове, уклонивши из њих грешке и неправилности, очистивши од каснијих заблуда и теолошких извитоперења. Овај рад подсећа на рад који су извршили Оци Цркве, користећи у својим делима језик и терминологију античке философије. Притом су они преосмишљавали такве позајмице и старим формама давали нови садржај, а у неким случајевима развијали су и прецизирали ту терминологију, прилагођавајући је хришћанском учењу. До XX века нико није прекоревао Цркву да се налази „латинском ропству“ и да одступа од православног вероучења. Тек на почетку револуционарног XX века чули су се гласови који су захтевали реформу Православља. На жалост, неки од тих гласова чули су се и у духовним школама. У то време, речју „слобода“ био је опијен један део предавача, чак и свештеника; долазило је до ситуација да су се у здањима Духовних академија демонстративно служили парастоси покретачима револуције (на пример, поручнику Шмиту), изговарале и штампале проповеди где се са гневом изобличавало гушење бунта 1905. године (који је Лењин назвао „генералном пробом за октобарску револуцију“), учествовало у штрајковима, итд. уопште, изражавала се солидарност са својим будућим гробарима. У таквој средини се и поникла парола „обновљено Православље“ и појавио се такав рески израз – „латинско ропство Цркве“. Један од истакнутих теолога тог времена је писао: „Учење о искупљењу више не задовољава наше савременике – њима су потребне нове идеје“. Ове речи су означавале одрицање од вечних истина хришћанства зарад прагматике. „Латинског ропства“ никада није било нити је могло бити у Цркви, иначе би она изгубила своју богонадахнутост, престала да буде „стуб и тврђава истине“, чуварка огња Педесетнице и непорочна Христова Невеста. – Какви су међусобни контакт и општење могући са римокатолицима и протестантима међу којима има, и то је очигледна чињеница, много добрих људи? – Ово питање представља један од камена спотицања за део савремених православних хришћана. Зато ћемо о њему говорити подробније. Менталитет савремених хришћана се, под утицајем измењених животних услова и спољашње информације, подвргава разарајућем реактивном зрачењу и већ је измењен у односу на пређашње векове. Теоцентризам карактеристичан за претходна столећа (Бог као највиша вредност, циљ и садржај живота) замењује се хуманизмом где човек (притом емпиријски човек са повређеном природом) а не Божанство, заузима највиши степен духовних и душевних вредности. „Све природно је предивно“, објављују хуманисти. Духовну обнову и освећење не одбацују, али је прихватају као самоусавршавање. Хуманизам учи да човеку није потребно искупљење, нису потребне тајне вере и благодати Духа Светога, већ да се спасава сопственим врлинама. За хришћане-хуманисте Христос није Искупитељ, већ савршени образац човека тако да се спасење остварује у подражавању Христу. Сам појам прародитељског греха који прелази из покољења у покољење, хуманистима изгледа као неправда. Један од познатих хуманиста је отворено изјавио: „Адам је сагрешио и шта ћу ту ја?“, то јест, он себе сматра од рођења чистим од греха. У реалности људски род представља генетско јединство где се грех Адама преноси од родитеља потомцима. Свети Јован Златоуст изражава следећу мисао: ако не желиш да одговараш за грехе праотаца, онда се одрекни и од обећања и благослова који су им дани, али ћеш се у том случају одрећи и Месије – Христа Спаситеља. Мистички доживљај људског рода као мноштва у јединству и јединства у мноштву бива замењен од стране хуманиста принципом спољашњег колективизма, а у делима вере – субјективним појмовима о спасењу. Савремени хуманисти, лишени осећања благодати као сведочанства истине, сматрају да вера у Цркву као у јединствени пут спасења представља духовну гордост, помањкање љубави и ускошћу мишљења. Сада се хуманизму све више додаје либерализам, у коме грех губи своју демонску природу, а љубав Божија се доживљава као толеранција према греху која прелази у солидарност. Један од истакнутих хришћанских хуманиста је изјавио: „Христос је у свему солидаран са човеком“. Зашто је онда било потребно Распеће? Принцип апокатастазиса, тог обавезног и неизбежног повратка у првобитно стање, родио је рехабилитацију оригенизма, који сматра да грех представља само задржавање на путу ка Богу и одлагање времена у земљи изгнанства, а затим ће се сва бића, између осталог и сатана и пали анђели, вратити у божанску плирому (пуноту). Ово учење, које противречи Јеванђељу, одбачено и проклето од стране Цркве, почело је све отвореније да се појављује у делима савремених модерниста. Сада бих се дотакао питања о Цркви. Црква не представља савез, већ јединство: не може постојати савез цркава заснован на договорима и декларацијама, већ постоји само јединство у Истини. Догмати, молитве и Свете тајне Православне Цркве, сједињене са учењима и обредима инославних конфесија, представљају сједињење истине и лажи, то јест, лаж. Међутим, Православље не захтева самоизолацију у области људских односа. Ми можемо имати са инославним и иноверним људима потпуно нормалне односе и пријатељско општење, али је сакрално јединство са њима за нас немогуће, иначе ћемо ступити у област хуманистичких илузија и одступити од сопствене вере, не доносећи корист људима других конфесија и религија. Црква представља духовно јединство и зато би заједничка молитва са неправославнима за нас била противречна том мистичком јединству и представљала не само нарушавање црквених канона, већ и грех против самих инославних које бисмо, и сами то не желећи, обмањивали лажном надом јединства и спасења ван Православља. Што се тиче врлинских иноверних људи, по правди Божијој ће за своје добро добити одређену награду и утеху, али су лишени најважнијег: Бог није унутрашњи фактор њиховог постојања. – Како уопште привести Христу „доброг човека“? – За тако нешто је неопходно и сам постати „добар човек“, уцрквенити се, потрудити се на стицању благодати Божије и сопственим животом показати пример вере и врлине. Тада ће бити очигледно како деловати на душе других људи, како наћи кључ за њихово срце. Општег рецепта овде нема, треба пак запамтити да је само кроз дејство благодати могуће привести душу Христу. Христови ученици се нису истицали ораторском красноречивошћу или знањем философије. Међутим, својом једноставном речју испуњеном благодаћу, чинили су морална чуда: обраћали су стотине и хиљаде људи Христу. Људи, општећи са њима и слушајући их, као да су улазили у светлоносно поље благодати, осећали њено дејство у сопственим срцима која им је откривала непознати духовни свет. Ако се човек не труди да очисти сопствено срце од страсти, да пребива у молитви, испуњава вољу Божију, показаће се изнутра празан и ту хладну празнину ће осетити они којима се обраћа са учењем о хришћанској вери. Ако човек не стиче благодат, ни красноречивост, ни познавање световних наука, па чак ни познавање текстова Светог Писма му неће помоћи да оживи људска срца и самим тим опитно посведочи истинитост хришћанске вере. – Кога је једноставније привести: човека који стоји далеко од истина вере (као на пример, муслимане или незнабошце) или онога који већ верује у Христа али има лажне догматске ставове (као на пример, римокатолике и протестанте)? – Обично људе који верују у Христа називамо хришћанима којој год конфесији они припадали и којих год би се догмата придржавали. Међутим, ако на ово питање погледамо дубље, видећемо да се Христос може познати само кроз благодат Духа Светога чији носилац је Црква. Светлост благодати делује на човеков дух и освећује његову душу. Осим искупљења за спасење је био неопходан и силазак Духа Светога и наставак Педесетнице у Цркви. Трагизам конфесија које су отпале од Православља састоји се у томе да се тамо догађа познање Христа ван Духа Светога, кроз душевне силе самог човека; као резултат ствара се лажна слика Христа, која није у стању да обнови и спасе човекову душу. Зато су канони Цркве тако категорични у раздвајању духовне истине од заблуда, Православља од неправославља, и строго чувају православну веру од било каквих вештачких сједињавања с инославним учењима. Не може се рећи ко је ближе или даље од Православља – у питању би била само спољашња мерила. Они који су се нашли ван ковчега за време светског Потопа погинули су независно од тога где су се налазили – далеко или близу њега. Савремени модернистички ставови о делимичној благодати која се тобож налази у другим конфесијама не представљају учење Цркве. Није могуће бити делимично спасен или делимично освећен; овде постоје две могућности: бити или са Истинским Христом Који се открива у Духу Светом или са лажним Христом чију слику су створили људски разум и емоције. При преласку из иноверја или инославља у Православље, човек по црквеном чину треба да се пред крстом и Јеванђељем одрекне од заблуда своје претходне религије. А лакше незнабошцу да увиди ове заблуде него римокатолику или протестанту. Савремени хуманизам учи да су спасоносне све конфесије, па чак и сва вероисповедања. Пример такве моралне и вероисповедне равнодушности јесте модернизам са његовим учењем о спасењу. Зато се, ако данас говорите о јединственој могућности спасења у Православној Цркви, то сматра непристојним, фанатизмом и понижењем човека друге вере. Чини ми се да је лакше обратити иноверног у Православље него инославног, теже од свега – православне фарисеје, као и модернисте, који непрестано траже компромисе између Христовог учења и духа богоборног и развраћеног света. Извор: Православие.ру

Ко је упропастио Африку? Најезда Непријатеља? Изливи река, земљотреси, заразе? – Не. Дивље животиње и антилопе, које су људима давале месо и млеко, нису огољавале ливаде, нису претварале поља у пустињу, нису штетиле дрвећу. Али, људима је постало лакше и повољније да узгајају козе, које су попут скакаваца пустошиле Африку. Земљу лишену траве је одувао ветар, остављајући бесплодно камење. Козе су глодале кору дрвећа, дрвеће је умирало, пресушивала су врела, људи су се повлачили на север, пустиња их је у стопу пратила. Ако непристрасно погледамо на савремени верски живот, видећемо како и последње оазе гази пустиња. Свет се претвара у огромну беживотну Сахару. Узрока је много, али ми се зауставимо на једноме од њих – телевизији и видеофилмовима. Нећемо говорити о техничком проналаску, већ о његовој употреби. Телевизија је у нашем дому заузела неодговарајуће место. Као скромно обавештајно средство, она је положила право на наш душевни живот и уједначила га. У старини је средиште породице било огњиште. Потом је то постао сто, за којим су се искупљали сви укућани после радног дана. Тамо су не само обедовали, него и читали Свето Писмо. Сад је њихово место по значају заузео телевизор. Али, телевизор чланове породице не сједињује, већ раједињује. Сваки од њих је опчињен малим екраном. Значајно је да телевизор заузима оно место у соби где је раније био свети угао са иконама. Стари Грци су говорили о кућном духу – Даимону (демону) или Генију који је надахњивао мисли; сељаци о злодуху који је мучио укућане ноћним морама. Домаћи дух нашег времена је у потпуности отеловљен – то је телевизор. Свети Оци су имали одричан став према позоришту и приредбама, који развијају моћ маште тесно повезане са страстима. Свети Јован Златоуст називао је позориште училиштем страсти, иако је старогрчка трагедија, за наше појмове, наравствена (морална). Свети Оци нису делили позоришне представе на корисне и штетне. Они су осуђивали сам поступак – опонашање истине, играње са стварношћу. Телевизија нас је лишила домова, претворивши их у позоришне дворане. У Светом Писму пише: Не уводи сваког човека у дом свој! (Сирах. 11:29) Телевизија је са нашег дома скинула врата, те нам долазе гомиле људи, дошљаци са свих планета које су створиле сањалице. Долазе без куцања и питања, долазе каубоји и гангстери, долазе људи с којим ми не бисмо желели да имамо ништа заједничко. Дом је постао право вашариште. Телевизија је створила нову врсту човека – homo medium – човека са истрошеним нервним системом од непрекидне представе пред очима, као од непрекидног пијанства, човека душевног распада, који не може да постави границе и филтер спољашњој информацији, па је усваја, такорећи, у сировом стању – некритички, неразлучно, једном нижом механичком свешћу. Разумска свест се при томе иступљује, стваралачке силе слабе. Човек мисли путем слова (речи), човек се у светоотачким списима назива словесним бићем. Телевизија нас учи да мислимо чулним представама, развија расејаност и пријемчивост. Душа се разнежује, постаје чулна и раздражена. Телевизија наступа као збир страсти; страст је нераздвојна од чулних представа. Подвижничка борба са страшћу је чишћење душе од маштарија и представа. Страст се облачи у замамне слике. телевизија храни чулност мноштвом облика. Телевизија слаби човекове умне силе. Ум треба да се вежба, тражи, савлађује препреке, као што атлета вежба своје мишиће. Телевизија даје обилну, рафинисану, готову храну, од које ум постаје млитав, тром, неспособан за самостално размишљање, исто као што се тело уз прекомерну исхрану гоји, немоћа и стари. Сваки призор захтева саосећање, ми се укључујемо у поље страсти, то нас поље индукује и храни наше страсти. У сваком сазнању постоји чинилац наклоности, заједништва. грех, поставши уобичајен, престаје да буде одвратан. Телевизија је посегла на духовно подручје. Маштарење о духовном животу рађа лаж, која се код Светих отаца назива прелест. Духовни свет је немогуће представити видљиво – представљати га значи налазити се у затвореном кругу страсних привиђења и гордих сенки, којим је дала живот уобразиља. Сваки човек, према учењу Светих Отаца, јесте мали свет. Сваки човек је непоновљива личност. Телевизија људе изједначава и обезличује. Телевизија ставља пред десетине милона људи једну исту храну. Зато су људи постали слични једни другима, слични не у јединству духовне љубави, већ у јединству једноликости; људи губе занимање једни за друге. Телевизија хипнотише. Бујице прилика, јаких и насићених страстима, истовремено и видних и слушних, поробљују душу, свест се окамењује, човек се претвара у медиума телевизије који прима њене побуде. Телевизија поспешује антихришћанство. Вера је општење душе са Богом. Вера обликује сазрцатељно мишљење, појам пажње, усредсређује на мали број, но најважнијих суштинских предмета. Телевизија је управо обратно: смењивање утисака од којег се губи надзор над делатношћу чула. Верско осећање је тајанствено осећање, префињено и нежно, попут цветних латица. Оно се чује у безмолвију (тиховању), а не у уличној буци. Телевизија шири живчане и душевне болести. Могућности људске душевности нису безграничне. испред телевизора човек у неколико часова прима толико утисака као некада за месец дана. Човеков живчани систем се троши, не подносећи прекомерну напрегнутост, он, као штитећи се, бежи у болест. Телевизија учи људе суровости. То се не односи само на призоре убиства и насиља, који су у емисијама понекад окружени атмосфером дивљења и јунаштва, већ и на још једну ствар, ништа мање страшну: човекова доживљавања пред телевизором су толико јака и жестока, да он емоционално пустоше човека, те он у свакодневном животу постаје равнодушан, хладан, отуђен. Телевизија отуђује једне од других људе који живе у истој кући и породици, заменивши људско саобраћање утварама и привиђењима са екрана. Изгубивши осећај за живог човека, он је изгубио и љубав према њему и болећивост. Човек престаје да се посматра као личност, он се претвара у оруђе. Кажу да телевизија може постати темељ верске просвете, међутим она убија само срце вере – молитву, мистички разговор душе са Богом. Претоварена, закрчена бујицом утисака, душа није у стању да се усредсреди на молитву, на речи молитве наноси се слој страсних представа туђих молитви. Молитва је средиште духовног живота. Човек избацује душу из тог непокретног средишта на захуктали круг представа које се стално смењују. Изван молитве и сазрцања није могуће унутрашње осећање Бога, сведочење душе о присуству Божијем. Па чак и ако телевизор постане преносник верских емисија, свеједно ће веру лишити онога главног – дубине и мистике, зауставивши се на катихетсву и оглашавању, на разини речи, а не силе. Без верске интуиције која сазрева у тиховању, такво оглашавање (поучавање) или се неће примити, или ће се примити на разини духовно-културних вредности. Неопходна је наравствена (морална) припрема, неопходна су верска трагања, нужна је борба са страстима и гордошћу, да би се припремило на примање хришћанства, да би се осетила његова препорађајућа сила. Иначе ће Христос куцати и куцати на затворена врата. Призори секса нарочито погубно утичу на децу која са прећутним одобрењем родитеља седе заједно са њима (родитељи би иначе морали или да искључе телевизор или да удаље децу из куће на неколико часова, те се они зато рађе праве да не примећују децу која иза њихових леђа гледају телевизију). Деца још мање него одрасли могу да владају својим осећајима, због чега након духовног искварења испред телевизора хришћанство доживљавају као стешњујући систем, са отвореним или прећутним противљењем према њему. Неко би нам могао приговорити да су други телевизијски програми чисти и морални, али у стварности је далеко од тога. Када би се у емисијама бавили само морализовањем, телевизори се уопште више не би куповали. Погледајте лица оних који седе пред телевизором. Шта привлачи њихову највећу пажњу – морализовање или гангстери и џудо захвати? Кад би семе за цвеће и коров помешали заједно и бацили у земљу, можете бити уверени да ће коров загушити цвеће. Пред телевизором расте човек са пригушеном духовношћу. У најбољем случају он прихвата веру као етичко-културну и историјску вредност, што у суштини бива религија без Бога. Зато телевизија богаљи дечје душе. Телевизија деци одузима детињство, од деце их наједном чини старцима – децом без детињства и чистоте! Вера је тајна, а телевизија тајну претвара у рекламу. Литургија се не може прихватати као визуелна представа; то је мистичко уприсутњење голготске жртве, у чијем гледању и учествовању су у древна времена имали приступ само после припреме, само чланови Цркве који се не налазе под епитимијом. Литургија је силазак Светога Духа и преображење људске душе. А зар телевизија може да забележи силазак благодати?! Телевизија је у домове верних људи донела богохулне филмове о Христу Спаситељу. Вештина уметника да се преображавају, њихово умеће да забораве себе, да се поистовете са оним кога глуме, показује одсуство сваког верског осећаја или изопаченост вере код глумца који себе поистовећује са Христом. Сатана је рекао: ја сам бог. Адам је рекао: ја хоћу да без Бога будем бог. Глумац каже: ја хоћу преко себе да свету покажем Христа Спаситеља. Значи тај је глумац уверен да он може да мисли као Христос, љуби као Христос, делује као Христос. То је веће богохулство од примитивне и безвезне противверске пропаганде. Данас глумац глуми гангстера, сутра апостола, прекосутра можда регана или друга Камоа! Но наша ће унутрашњост, примивши у подсвести попростачени позоришни лик ће по закону асоцијација и аналогије (подсећања и сличности) у мислима тај лажни лик као жиг ставити на светињу. телевизија је непријатељ са којим нема нагодбе. Његово нападање нема ни мере ни границе. Док се пустиња Сахара шири брзином од пет километара на годину, телевизија у победничком маршу проходи целу планету, исушавајући и задње изворе и врела, загађујући и сравњујући последње оазе духовности. Убрзо човек више неће морати да посећује пријатеље, да се вози на састанке, долази у школу ради предавања: он ће све то моћи да чини рукујући телевизијским системом и остајући код своје куће. Човек ће у свету остати као у пустињи, хладној према свему и туђој за све. Извор: Православие.ру