Претражи Живе Речи Утехе

Презвитер Александар Чавка, парох храма светог Великомученика Георгија у Угриновцима и Главни и одговорни уредник Епархијског часописа "Српски Сион", објавио је ауторски текст поводом нове домаће серије, који у наставку објављујемо у целини благодарећи Епархији сремској: Као нуспроизвод комунизма, или боље речено титоизма, данас имамо другосрбијанце, неокомунисте, неолиберале… (Не)вешто се сакривајући под плаштом европских вредности, максимално користећи „мејнстрим“ медије за пропаганду аутошовинизма, нескривено таргетирајући Цркву, њихови репрезентативни представници, учестало понављају да је Србија данас „православна џамахирија”. У тумачењу овако оштре дефиниције чућемо како је Црква та која спречава просперитет, враћа нас у мрачни средњи век, гуши сваку врсту слободе, угрожава основна људска права, руши темеље секуларности државе… И онда се у тој „православној џамахирији” свака прилика користи за „пљување” по српском Патријарху (повод је чак и одлазак Његове Светости на крсну славу код Новака Ђоковића, једног од неколико људи који су нас свету најбоље представили, најуспешнијег српског спортисте свих времена), на „Паради срама и разврата” појаве се човек прерушен у Христа, огрнут ЛГБТ заставом и Албанац који показује свој „образ” код храма Светог Марка и као шлаг на торту, на телевизији са националном фреквенцијом (која се још назива и српском) отпочне и емитовање серије „Попадија”. Није била потребна посебна интелигенција и промућурност да се још пре неколико месеци на основу најаве, а потом и трејлера за ову серију, закључи да је циљ исмевање светиње, Српске Православне Цркве, свештеничког брака и брака уопште. Прве две епизоде су отклониле сваку сумњу у то, ако је уопште код некога и постојала. Данас, у времену моралне изопачености, када су се блуд и разврат зацарили, испуњавају се речи светог Владике Николаја Жичког, пророка и тајновидца из нашег рода, записане у Небеској Литургији, пророчкој надпесми о будућности српскога рода: „Нит’ дјевојке држе дјевојаштво, свилу носе грехом се поносе, млади момци поштењу се смију, а свој разврат ни од ког не крију.” Прота Милош Весин, промишљајући о јеванђелском зачалу о исцељењу гадаринског бесомучника, посебно истиче нагост несрећног човека као израз његове демонизованости. Уколико се осврнемо око себе, видећемо голотињу на сваком кораку (на улици, ТВ екранима, новинама…). И онда се све то у серији „Попадија” упакује као нешто симпатично. И свештеник је упознао своју супругу на некој журки, она је била у алкохолисаном стању, пробудила се у његовом стану са прстеном на руци… Кад може тако свештеник, што не би и „обични смртници”?! Дакле, најбаналнија пропаганда блуда, разврата и неморала и антипропаганда хришћанских вредности. Несумњиво је да је породица већ извесно време у кризи и да се бракови често разводе, породице распадају, те да ни свештеничке породице често не остају имуне на овај вирус који има епидемијске размере. Морам признати да и лично познајем бившу попадију са готово идентичним манирима понашања, начином одевања и животним стилом попадије Десе из серије. Но, овакве појаве треба стигматизовати, лечити, па чак и „хируршки” одстрањивати, а не промовисати као прихватљиве, нормалне или, у најмању руку, симпатичне. Свети апостол Павле у својим пастирским посланицама јасно указује какав треба да је комплетан свештенички дом (нпр. 1Тим. 3) Серија „Попадија” очигледно има цркворушилачке намере. Вероватно ће многи овај мој исказ подвргнути негативној критици и оценити га као скандалозан или, у најмању руку, претеран. Стога сам дужан да дам образложење. Црква свој идентитет (биће, постојање) црпе из Евхаристије. Дакле, она светотајински остварује и пројављује своје постојање. Поменута серија кроз исмевање удара на светотајински живот. Док су наше баке са посебном побожношћу месиле и хлеб за свакодневну (нелитургијску) употребу, у серији ће свештеник припремати просфору уз испразан разговор и љубакање са својом попадијом. Прва Литургија за њега је „почетак рада касе”. Исмева се једна од највећих светих Тајни наше Цркве – света Тајна крштења. Подсећам да је то тајна уласка у Цркву, тајна утеловљења у Тело Христово, које јесте Црква. О „благосиљању” вепра светом водом како би успешно оплодио крмачу је сувишно и говорити. У литургијској пракси Цркве је од најстаријих времена, поред Великог водоосвећења, освећења воде при савршавању свете Тајне крштења, постојало освећење воде за разне потребе, а најчешће ради исцељења болесника. У једном од тропара на Малом водоосвећењу молимо се Христу да кропљењем Његовог благослова прогони болести болних, а у јектенији молимо да вода коју освећујемо буде на исцељење душе и тела, и на прогнање сваке противничке силе. И неправославнима је познато колику силу има вода освећена православним чинодејством ако се са вером употребљава. Шта тек да кажемо ми који смо осетили божанску благодат која се кроз њу пројављује. Од ње дрхте демони! А неко се усудио и овој сили подсмевати! У следећој епизоди је на реду извргавање руглу још једне важне институције у нашој Цркви – поста. По светоотачком учењу пост је „начело и основа сваког духовног деловања”, „храна за душу”, „учитељ умерености, мајка врлине, васпитач чада Божјих, водич изгубљених, спокојство душе, подршка животу, мир непомућени и сталожени; његова строгост и важност умирују страсти, гасе гнев и јарост, хладе и стишавају свако узбуђење, које потиче од превише хране”, он „чини наш ум лаким”, „посебно је омражен ђаволу…” А из кратке најаве наредне епизоде видимо доживљај поста аутора серије… Интересантно је да ће се ова епизода емитовати баш на почетку Божићног поста! Случајно?! Хм… Сматрам да иронија, сарказам и комедија веома често могу да пошаљу снажну поруку и да су понекад ефикаснији и убојитији од озбиљних представа. Али, исто тако сматрам да је за духовитост неопходно имати духа, али и меру… У овој серији хумор је дегутантан, скандалозан и апсолутно неприхватљив. Једноставно постоје ствари са којима не доликује „терати комедију”. Но, деца комуниста која нису имала од кога да уче о вери, да би прикрила своју голотињу, после распада СФРЈ огрнула су се дроњцима либералне демократије, а она као ни комунисти, не зна ни за какву светињу. Прве две епизоде серије сам одгледао како свој суд не бих заснивао на суду других него личним импресијама. После виђеног серију вам најтоплије НЕ ПРЕПОРУЧУЈЕМ! Извор: Епархија сремска