Претражи Живе Речи Утехе

Наша свест није хомогена; то се показује и у молитви. Из нас често говори усамљеност , она као да узвикује речи молитве, наше “Ја” износи молбу као само себе. Суштина такве молитве је узвик: “Ево ме, Господе!”, то је најсветије и најистинитије представљање себе Господу. Али, у нама живи и Адам који се крије од Бога у шипражју. Православни хришћани су најчешће склони таквом типу молитве. Ми као да се кријемо иза њеног текста, па зато он мора бити изразито не-мој (не мог”Ја”). Не сасвим јасан, не на мом језику и обавезно потписан светим именима: светитеља Јована Златоуста, преподобног Симеона Метафраста, светитеља Василија Великог, итд. Православни хришћанин стоји на молитви као свештеник на литургији: нити је он њен творац, нити је идеја његова, нити је активан, већ је само присутан - греје се, такорећи, покрај божанске топлине. Индивидуалност се своди на понављање канонизованих ремек-дела, губи се у пијетету према њима. Ово се најбоље види у најархаичнијем облику молитве - богослужењу: свештенослужитељи су обавезно одевени другачије, храм је другачији, све у њему је другачије; свештеник је подређен чину богослужења у тој мери да ни речи “опет и опет” не смеју да замене места. Нема простора за непоновљиво”Ја”, презентовање себе је неумесно. Најличноснији тренутак богослужења је проповед, али и ту се свештеници крију, ако не иза читања светих отаца и синаксара, онда иза измаглице цитата, словенизама и специфичног (другачијег) тона проповеди. Задатак је да се сакрије проповедниково и молитвениково “Ја” успешно је остварен. У томе нема кукавичлука, то је само стид иза којег се крије свештена радост Сусрета. одломак из књиге "Православна духовност: Рестарт" pouke.org