Претражи Живе Речи Утехе

У условима хроничне беде, екстремне непредвидивости и нетранспарентности путева који воде до успеха, новац је стекао мистериозно својство.[1] Његово поседовање је најчешће веома тешко довести у везу са уобичајеним изворима акумулације, укључујући власништво, наслеђивање, рад и таленат. „Перцепција да се новац, моћ и живот покоравају закону вероватноће постаје стално све присутнија.“[2] Раширило се схватање да богатство и успех леже са оне стране рационалног и моралног. Велики део простора који би у Подсахарској Африци требало да припада економији и политици заузели су „предузетници вере“ и „јеванђеља просперитета“ која чине темељ њихових идеологија. Њихова главна порука је обично веома једноставна – „дођите да искусите своје чудо“.[3] Њихова популарност прати раст „окултне економије“ која израста на веровању да су акумулација и поседовање богатства засновани на „коришћењу техника које се не могу објаснити конвенционалним појмовима практичног разума“,[4] односно да је економски успех првенствено везан за коришћење магијских средстава и поступака и помоћ из невидљивог света. Модерност, у смислу неолибералне реалности обележене огромним неједнакостима, делује изузетно нетранспарентно, противречно и узнемирујуће.[5] Бројни припадници афричких друштава, чију историју је дуго карактерисао традиционални егалитаријанизам,[6] једино разумно објашњење огромног богатства новобогаташа виде у бављење окултним радњама које подразумевају једнако велику жртву, каква је, рецимо, „ритуално убиство слабо вредноване деце“.[7] У Подсахарској Африци – и у најсиромашнијим, неуспелим земљама, као што је ДР Конго, и у Јужној Африци, највећој и глобално најинтегрисанијој економији у региону – прихватање неолиберализма довело је до нове експанзије активности које имају везе са окултним. То је у великој мери последица чињенице да је наметање неолибералног поретка правдано месијанским дискурсом који је капитализам „представљао као јеванђеље спасења“.[8] Ипак, „окултне економомије се не могу свести на симболичко, фигуративно или алегорично“[9] значење. Срастање есхатолошких страхова и магије са потрошњом, као кључним означитељем пожељне и ускраћене модерности, важан је део постколонијалне политичке економије. Ипак, то није феномен који је искључиво везан за просторе екстремне „духовне конфузије“[10] и нестабилности, велике територије на глобалном Југу где живе највећи „губитници глобализације“. Религија је и у САД, баш као у највећем делу Подсахарске Африке, све више практична и модерна. Верским тржиштем доминирају постпротестантски предузетници који вешто спајају веру и потрошњу, јеванђеље и просперитет, који тврде да је исплативо бити верник. Међу најуспешнијим су оне хришћанске цркве које „пентакостализам[11] спајају са неолибераним подухватом“, чији проповедници успевају да убеде „милионе чланова да Други долазак не евоцира Исуса који спасава, већ онога који плаћа дивиденде. Или, тачније речено, онога који обећава чудесну зараду у замену за ограничену духовну инвестицију.“[12] Али однос пентакосталаца и јеванђеоских хришћана, као и неких других цркава и верских покрета „поново рођених“,[13] према месту духовности у хришћанству посебно је близак религијском искуству житеља Подсахарске Африке (и афричке дијаспоре у обе Америке) и представља изузетно погодну основу за синтезу атрактивних хибридних форми.[14] У Подсахарској Африци „испод површине видљиве реалности увек вреба друга реалност“.[15] За разумевање свих друштвених и економских промена у Подсахарској Африци, укључујући последице глобализацијских процеса, неопходно је имати у виду да је вештичарење, које је широм региона остало блиско везано са концептом моћи и свим облицима акумулације, „постало саставни део визије модерности“[16] и да ирационално има одлучујући утицај на саморазумевање и поступке подсахарских актера. „Свима нама који смо схватање света извели из европског просвететљства изузетно је тешко да појмимо (место) вештичарења у свакодневном животу у Африци.“[17] Подједнако је важан и са вештичарењем блиско „повезан аспект духовне несигурности“,[18] у коме су афрички актери нашли задовољавајуће објашњење нових неизвесности, опасности и неједнакости које су донели процеси турбоглобализације и неолиберализације. Став да је вештичарење, веровање да се окултним силама може интервенисати у овом („видљивом“) свету, нешто што не спада у поље политичких наука или економије спречило би нас „да разумемо живот у Африци“.[19] Када посматрамо догађаје и процесе јужно од Сахаре, морамо увек узимати у обзир „невидљиве силе“. Такође, ирационално не треба разумети као не-рационално, већ као кључни састојак свега што верујемо да се може анализирати у рационалним и научним категоријама. У Подсахарској Африци практично не можемо говорити о раздвајању цркве и државе или процесу секуларизације. Подсахарска Африка је данас један од најрелигиознијих делова света. У већини земаља „девет од десет становника сматра да религија има важно место у њиховом животу“.[20] У свих 19 држава региона у којима је у првој половини 2009. године обављено испитивање јавног мњења више од половине хришћана верује да ће се Исус вратити за време њиховог живота, а, изузев у Сенегалу,[21] више од једне трећине муслимана да ће дочекати обнову калифата и успостављање поретка из времена посланика Мухамеда.[22] Већина истраживања обављених током претходне деценије показује да је у подсахарским земљама број „атеиста, агностика и нерелигиозних“ мањи од 1%.[23] Малобројни атеистички активисти се жале да су неверници често мета „насилног обраћења, репресије [и] дискриминације“ и да су принуђени да се претварају да су религиозни и да „живе у клозету“.[24] Верске слободе су у многим државама схваћене као слобода да се изабере вера,[25] а не слобода да се не верује. Није реч само о институционалној дискриминацији. Свако ко се декларише као неверник „ризикује да буде изопштен из своје породице и заједнице“.[26] Сви расту у окружењу у коме је снажно укорењено схватање да не постоји алтернатива религиозности. Људима који долазе са секуларизованог запада Европе делује невероватно колико многи Африканци нису у стању да разумеју концепт атеизма. Штавише, спој овако велике религиозности и сиромаштва представља један од разлога зашто су становници Подсахарске Африке, чак и они који су толерантни по питању свих других разлика, изузетно хомофобични. У условима хроничне и свеприсутне беде библијске и куранске слике су „живе“, оне неретко одражавају животне околности и делују „стварно“. То треба имати у виду када покушавамо да разумемо зашто у Подсахарској Африци чак и само помињање хомосексуалности обично изазива хистеричне реакције. Схватање да је хомосексуалност „неафричка“ је толико распрострањено да неки аутори сматрају да можемо говорити о „консензусу“ који укључује и „оне који су најобразованији, најизложенији западној култури“.[27] Овако раширена хомофобија има комплексне корене. Поред религиозности, важна је и „сложеност афричких односа са Западом: делимично дивљење, делимично завист, делимично љутња и кључајући јед. Све што оставља утисак нечега што Западњаци намећу Африканцима одмах изазива презир; то евоцира сећање на горку историју колонизације и експлоатације.“[28] * Други део текста биће објављен 16.7.2018. Извор: Теологија.нет View full Странице

Главни повод за ове паланачке чичкарије су бројне реакције не једну „монтипајтоновску сахрану“, које су пробудиле сећање на једно ружно лично искуство, што ће, верујем, олакшати посао свакоме ко пожели да дискредитује аргументе и ставове који следе. нажалост, избегавајући „ја“, скривајући терет личних искустава, фрустрација и емоција, у оваквим текстовима пречесто само желимо да нашу мисију увијемо у јефтину обланду објективности и непристрасности Можда су Предрагу Луцићу и његовим хрватским сарадницима намере биле најбоље. Можда је све што су радили било добро за Хрватску и њену демократију. Не знам и, искрено, одавно ме не занима тај етнички стерилисани кутак такозване Европске уније. Живим у једној другој и другачијој Европи, за коју у њиховој унији нема а, чини ми се, никада неће ни бити места. Оно што ме занима јесте огромна и, бојим се, непоправљива штета коју је ова, овде све популарнија, школа (пара)новинарства нанела Србији, њеној демократизацији, бољој будућности и могућности дијалога. Пресађена у контекст Србије, Фералова матрица поспрдне дехуманизације „лоших момака“ произвела је плејаду другосрпских аутора који пишу као медијски кољачи, злоћудни и немилосрдни идеолошки егзекутори. Американци нешто слично зову „убиство личности“ (character assassination) – и даље постојите, али вас нема; говорите, али ваш глас се више не може чути. Фераловци су хрватску верзију зачинили јаком дозом нама тако драгих и блиских вулгарности. Овај медијски коров се у Србији укоренио и раширио у облику који би могли назвати псовачко кама новинарство. Аргументи наших „грађанских“ медијских убица – „псујем, пишем, кољем“ новинара – одавно не леже толико у топузу колико у ками. Фераловско исмејавање је овде брзо и лако мутирало у линч – често опаснији од милошевићевског, самим тим што се не врши у име једне проказане балканске нације већ у име демократије, либерализма и других, употребићу излизани неоколонијални оксиморон, „највиших европских вредности“. Наиме, често се губи из вида да је у Србији, на срећу, листа случајних, „других“ Срба који су, желели то или не, значајно профитирали од линча у режимским медијима током деведесетих неупоредиво дужа од листе оних који су страдали. Али, када вас у медијима после 5. октобра фераловски черече лажни либерали – ту нема одбране. Kада вас иконе аутоколонијалне „грађанске Србије“ клевећу као нацисту, неће бити никога – ни Сороша ни ЕУ ни НДИ ни иних западних влада, фондова и центара – да вас „збрине“ и „заштити“, као својевремено бројне непријатеље (и „непријатеље“) Слободана Милошевића или, недавно, саможиве LGBTQI ауторасисте по мери хомоколонијалних, квир времена, као што су Мајда Пуача и Бобан Стојановић. Kао „издајник“ из деведесетих који је пре десетак година претворен у „нацисту“, прошао сам оба медијска топла зеца. После темељног фераловског черечења од стране Петра Луковића и плеторе следбеника из Времена, Пешчаника, Данаса и иних „невладиних“ организација, третман који сам својевремено имао на „бастиљи“ Милорада Вучелића ми делује бенигно, као најбоља услуга коју ми је неки странац икада учинио, ставка у CV-ју за коју би, чини ми се, многи данас платили. Штавише, добро се сећам једне другосрпске мукице која је пар месеци после 5. октобра морала сама себе у колумни у Данасу да прогласи „издајником“. Нико други није хтео а фалило му је. У мојим текстовима у Newsweek-у можда је и било могуће наћи аргументе за тврдњу да представљам живи доказ да у свакој генерацији Срба постоји „Вук Бранковић“, па и да сам „позивао на бомбардовање“, али нигде у мом дугачком тексту о Латинки Перовић, објављеном у тада још неокупираном, правом НИН-у, није било аргумената за линч псовачких кама новинара коме сам био изложен – започет, наравно, у „грађанском“, толико угледном Ферал Трибјуну да су многи овде веровали да заслужујете све што вам раде ти југоносталгични, српско-хрватски медијски кољачи. Ваљда у Србији људи који су убедили себе – и несрећног Предрага Луцића – да су либерали верују да их то ослобађа обавезе да буду либерални. Њихов перверзни либерализам је стаљинистички. Требало ме је, једноставно, затрти, казнити чак и чланове породице који не деле моје ставове. Вечна команданткиња једне „невладине“ организације је поводом тог портрета ауторасистичке „мајке Друге Србије“ (и приручног мозга и идеолошког резервоара ове неуморне хашке слушкиње) послала захтев уреднику Newsweek-а да, као „екстремни српски националиста“, будем отпуштен. (Од априла 1997. године био сам „специјални дописник“ из региона, што у преводу са претенциозног новинарског жаргона значи паушалац.) Мислим да је моје искуство „мете“ која је била на нишану екстремиста из оба табора прилично ретко. Овде је много чешћа трајекторија коју су пратили серијски бирачи мета, подгузне муве које су се непогрешиво селиле са „првог“ на „други“ чмар свемоћи, људи као што су Светислав Басара и Никола Самарџић. Њихов је пут од прегрејаних трагача за „издајницима“ до неуморних ловаца на паланачке „нацисте“, од постјасеновачког „Нож, жица, Сребреница“ до Латинкиног „Нож, жица, Србијица“. Фералов медијски отров, који је у Србију пренео Петар Луковић, наставили су да шире Басара и Славиша Лекић, поносни медијски батинаш који предстваља слику и прилику саморазумевања чланова парановинарског удружења које себе зове „назависним“. Нажалост, није реч само о колумнама. Разорна ферализација „грађанских“ медија у Србији препознатљива је и у ономе чега у њима једва да има – извештавања, и у ономе чега има недопустиво много – крсташког новинарства, које се, при томе, обично своди на недомишљено и мање или више вулгарно придиковање, праћено серијским вређањем интелигенције чак и најглупљих неистомишљеника. Иако присутан у бројним медијима, главно упориште оваквог антиновинарства је одавно постао дневник Данас, лист који је, углавном, болно досадан и испразан – када није псовачки и кољачки, када његов главни егзекутор не набија кога стигне на курац („црвени бан“). Таблоидни главни уредник ем тешко контролише своје лешинарске инстикте ем штанцује безброј сатиричних антивучићевских колумни недељно, што у хиперсексуализованим натоликим постајама што у лакираним гласилима која вешто опслужују све стране закрвљене „чаршије“, па нема времена да се озбиљније посвети Данасу и захтевнијим новинарским формама. Не чуди да несрећна новинарка овог обилато спонзорисаног парамедија недавно није успела да скрпи чак ни сувисли извештај са отварања београдске Икее. Тешко је у једном тексту демонстрирати више новинарског незнања и неспособности – и илустровати шта све спада у посао уредника у једном правом медију. Сазнали смо тако и да се „vox populi“, интервјуисање обичних људи, у екстремно елитистичком Данасу своди на прислушкивање разговора оних који чекају у реду. У неким другим околностима била би реч о ретком, драгоценом материјалу. Обично није лако наћи озбиљнији медиј који је спреман да себи дозволи објављивање једног овако свеобухватног, кондензованог скупа уџебеничких примера лошег извештавања. Овакви пропусти се, по правилу, дешавају само у изузетним околностима, углавном када је реч о посебно важним догађајима пред само закључивање листа. Али, Данас одавно представља неисцрпни рудник оваквих текстова – у којим проблем није толико ни идеолошки ни политички ни етички колико, једноставно, новинарски. Нажалост, јуродивог скрибомана који се налази на челу овог листа ни новинарство ни сам Данас не занимају. Његов, чини се, главни циљ је неспојив са уредничким послом, мада на путу је да постане „колумниста Србије“, тачније бодљикави трбухозборац оног аутистичног антивучићевског јата „грађанских“ политичких идиота који одбијају да прихвате импликације свог „европејства“ по сваку цену и плате цену своје салонске играчке-плачке, белолистичарске помаме коју је годинама развијао адвокат Срђа Поповић, кисели Дарт Вејдер „грађанске“ Србије. Уосталом, претходни уредник Данаса је смењен када је покушао да суочи аутоколонијалну клику Друге Србије са политичким (и медијским) консеквенцама ноторне константиновићевштине, најслађег греха ових случајних Срба, непоправљивих аутрорасиста који половином децембра, на једном од бројних „дијалога“ истомишљеника у ЦЗKД-у, нису успели да се договоре само око једне ствари – да ли су су се успешно искоренили, „пресекли корење“ (Бранка Арсић) или су овде никли неукорењени (Живојин Kара-Пешић). Kраткој расправи је претходило јефтино пљуцкање Бранке Арсић, професорке на Универзитету Kолумбија, по Добрици Ћосићу, наслову његовог романа и свима који верују да корени могу бити важни. Али начин на који је професорка Арсић говорила о својој замишљеној искорењености и неукорењености изнад свега је уверљиво демонстрирао једну ствар – колико су њени корени овде јаки и дубоки, српски да српскији не могу бити, колико живот на Менхетну није успео да их растресе, омекша и раскува. Свиђало се то нашим ауторасистима или не, и овдашњи национализам и њихов селективни антинационализам имају исте корене. Kада су надмени, јадни или острашћени они су надмени, јадни и острашћени на исти, тако балкански начин. Ова привилегована професорка, која је некако успела да убеди себе да је на „маргини“ и да „маргиналци“ данас о туђем трошку путују бизнис класом из Њујорка да би учествовали на промоцији једног бескрајно досадног „грађанског“ житија у ЦЗKД-у, спрема нови превод „Философије паланке“ на енглески. Претходни, који је урадио један њен случајно српски колега, одбијен је од угледних америчких издавача. Бојим се само да проблем није у преводу и преводиоцима већ у аутору – али ваљда сви зилоти радије криве себе него свог бога. У публици у ЦЗKД-у – у којој сам се осећао као крме у Техерану, а и чињеница да сам се усудио да поставим питање јасно ми је показала колико има оних који жале што већ нисам и физички заклан па су морали да ме „кољу“ згађеним погледом – био је и неуморни промотер константиновићевског безумља, Зоран Пановић. Уколико, како се очекује, после избора постане главни уредник Политике, располућена Kонстантиновићева Србија ће, поред РТС-а, поново преузети и најстарији дневни лист на Балкану – дакле два медија која нису само ослонац већ, много више, потврда сваке стварне идеолошке доминације у Србији. Остаје да се надамо да свог земљака и пријатеља Басару неће са собом повести у један од ретких листова који после 5. октобра нису оболели од Фераловог погубног вируса. Чак и ако узмемо у обзир Политикину срамну прошлост, Пановићева професионална биографија, обележена хроничном – и, да, срамном – слабошћу према фераловштини, намеће потребу да га превентивно подсећамо да је гнушати се „Војка и Савла“, Горана Kозића или „Одјека и реаговања“ и истовремено објављивати Басару и Луковића перверзно, бедно, лицемерно… да некако покушам да останем пристојан. Не би било лепо да стелт глодура Жарка Ракића замени нешто још јадније. Ако Политици већ не гине Kонстантиновић, бар би било лепо поштедети је од трагичног наслеђа Предрага Луцића. Зоран Ћирјаковић http://nepismenidjavoljiadvokat.blogspot.rs