Претражи Живе Речи Утехе

Новом се дјетету, које је дошло у овај свијет, радују Бог, анђели, људи и сва створења. Ако се толико радују небо и земља сваком на земљи рођеном, колико ли су се тек зарадовали рођењу Оне која је најсавршенија од свих рођених на небу и земљи – рођењу Пресвете Богородице; рођењу Оне, која ће кад дође вријеме и пуноћа времена родити Господа и Бога и Спаситеља нашега и свега свијета? Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена на празник Рођења Пресвете Богородице у Подмалинско 8/21. септембра 1998. љета Господњег Уиме Оца и Сина и Светога Духа! Рождество Твоје, Богородице Дјево, радост возвјести всеј всељенеј. Из Тебје бо восија Солнце правде, Христос Бог наш… Свако рођење словесног бића на земљи је велика радост, не само за оне који су родитељи рођенога, него за читаву земљу; и не само за читаву земљу, него и за сву творевину Божију. Кад се роди ново дијете, кажу Свети Божији људи, онда се зарадује цвијет у пољу, риба у мору, звијезда на небу и свако створење, јер се родио нови човјек, родила се нова икона живога и вјечнога Бога и нова круна Божијег стварања. Новом се дјетету, које је дошло у овај свијет, радују Бог, анђели, људи и сва створења. Ако се толико радују небо и земља сваком на земљи рођеном, колико ли су се тек зарадовали рођењу Оне која је најсавршенија од свих рођених на небу и земљи – рођењу Пресвете Богородице? Колико су се тек зарадовала небеса рођењу Оне, која ће кад дође вријеме и пуноћа времена родити Господа и Бога и Спаситеља нашега и свега свијета? Велика је радост васељене због Њеног рођења и зато је Црква Божија установила овај дивни празник. Пресвета Дјева је рођена од Јоакима и Ане, и као што пише Света ријеч Божија – из поста и молитве, а познато је, и то памти сва историја, да су најсавршенија, најбоља, најблагодатнија и најмудрија дјеца она која се рађају из поста и молитве. Нијесу могли да рађају Јоаким и Ана, али је њихова чежња да их Бог обрадује дјецом била дубока, зато су и њихова молитва и вапај Богу били велики и дубоки и зато су непрекидно своје дане и године проводили у посту и молитви. Пост је био њихова чежња, труд, подвиг и вапај Богу, да их удостоји једнога чеда, а молитва, чија снага их је са самим Богом сједињавала и Богу их приближавала, приносила је Богу њихову душу, срце, утробу, тијело и сво њихово биће. Сами Бог је сишао у утробу Ане, и њену је утробу освештао Дух Свети одговоривши на њен вапај, чежњу, молитву и пост. Оно што је из поста рођено, рођено је од Духа Светога, а оно што је Духом Светим зачето оно је Богом благословено, и то је прави и истински плод. Такав је био пророк Божији Самуило. У Старом завјету је записано да је његова мајка дошла у храм Соломонов и да ју је тадашњи првосвештеник видио како миче уснама сва занијета, па је мислио да је пијана. Пришао јој је и упитао је: „Како си се тако прерано напила, жено?“ Она му је одговорила: „Није то пијанство од вина, нити од ракије, него пијанство од моје туге, вапијем Богу из срца свога да ми Бог скине срамоту са мене што сам нероткињa“. Онда ју је првосвештеник благословио и рекао: „Идуће године сина ћеш родити, и он ће Бога прославити“; и родила је једног од највећих пророка Божијих – Самуила. Оног пророка који је помазао Саула за цара и помазао из рога уљем цара Давида, који је предак по тијелу самога Господа и Његова праслика (види 1. Сам. 1. глава). И тако редом до Светог Јована Крститеља и Претече, рођеног од Светих Јелисавете и Захарија. Мајка Божија и сам Господ рођени су из чистоте, поста и молитве, и зато је тај плод тако свет. Зашто данас има толико болесне дјеце, дјеце која се болесна рађају и дјеце која кад поодрасту морају да се лијече не само од тјелесних него и од душевних болести? Управо зато што се дјеца веома често зачињу не у посту, молитви и чистоти, као што је то било кроз вјекове, него често пута у блуду, нечистоти и пијанству. Како се може очекивати да дијете, које је рецимо у пијанству зачето, може да буде Богом освештано, благословено и мудрошћу Божијом испуњено. Тако нам рођење Пресвете Дјеве од Јоакима и Ане служи као примјер у нашем времену како се треба припремати за рађање дјеце и како дјецу треба васпитавати: у страху Божијем и мудрости, да би се та дјеца испунила не само мудрошћу коју дају земаљске школе, него да би се испунила и оном вјечном и непролазном Божијом мудрошћу, без које човјек није човјек. Ево, и овај свети храм и светиња памти велике саборе на овај свети и благословени дан Рођења Пресвете Дјеве. Ти сабори су били мјесто и вријеме када су се наши и ваши преци васпитавали у страху Божијем, крштавали, вјенчавали, учили посту и молитви, исповиједали и кајали за своје гријехе; припремали се да приме пречисто Тијело и Крв Господњу у овој светињи, ради оздрављења душе и тијела и задобијања Царства Божијега. Ти сабори су, нажалост, последњих деценија престали, и зато нас је снашло много невоља које нас и данас прате. Прате наш народ свуда и на сваком мјесту. Зашто нас прате? Прије свега и изнад свега, зато што смо се од Бога отуђили. Од Бога се отуђити, то је исто као кад се грана отцијепи од дрвета. Једно вријеме има нешто мало сокова, али како вријеме пролази, а сунце јаче грије и непогоде надолазе, онда ти сокови ишчезавају, грана се суши и постаје неплодна и није ни за шта него да се у огањ баци и сагори. Тако бива и са људима и народима. Кад се људи и народи – једно племе, братство, породица или један човјек – отуђе од дрвета живота, од самога Бога, онда се отуђују од Онога који је Почетак и Крај, Извор свакога добра и напретка и сваке мудрости, знања и свјетлости. Онда је природно да тај човјек, породица, братство, племе или народ полако губе животне сокове и заборављају Бога и себе. Бог пак њих заборавља и препушта их жељама срца њиховога, и они лутају по прашини овога живота, не знајући ни одакле долазе ни куда иду. Сукобљавају се међусобно као гаврани у магли, међусобно оптужујући једни друге за своју невољу, сиромаштво и болести, и тако се ствара једно сљепило и један слијепи круг у коме људи живе. Бога не виде, а кад Бога не виде онда не виде да је ближњи за бескрајно поштовање. Онда се међусобно људи кољу и убијају и онда долази до братоубилачких поклања и до поклања међу народима. Јер, завлада мрак у људским душама и људи не виде једни друге. Не виде да је сваки човјек икона живога Бога. Јер, не виде Бога и не примају у себе ону Божију вјечну и непролазну свјетлост, у којој се види свјетлост људскога лика, у којој се види људска историја и како и на који начин човјек треба да живи на овој земљи, како треба да се зачиње, рађа, расте и живи. Све те заповијести Божије, по којима треба човјек да се управља, поремете се и забораве. Природно је, онда, да се људи који Бога забораве и светињу Његову и који се отуђе од Њега, отуђе и једни од других и сами од себе и да изгубе смисао свога живота. Зашто савремени научници и психијатри тврде да је најопакија болест која влада данас савременим човјечанством, нарочито младим покољењима, болест изгубљенога смисла живота? Зато што је потпуно је природно да онај који се од Бога одвоји, од смисла и вјере у вјечност и непролазност, губи смисао свога живота и престаје да буде истински словесно биће. Враћа се бесловесности, бесловесном понашању и бесловесном живљењу и чини му се да су једини сродници његови бесловесна бића. Он више не осјећа своју сродност са вјечним Словом и Мудрошћу Божијом, јер је изгубио мирис те мудрости. Он више нема осјећања за заповјести Божије, који су извор и путоказ људском понашању. Тако човјек постаје биће какво Бог није хтио – духовно, тјелесно и морално опустошено биће. Зато је веома важно и од Бога благословено да се враћамо, браћо, овим саборима и светињама, јер се преко њих враћамо сами себи, једни другима и Богу као извору сваке мудрости и сваког знања. Враћамо се ономе што јесмо и ономе што треба да будемо. Оном ради чега нас је Бог створио на овој земљи. Томе нас учи ова светиња и рођење Пресвете Богородице које данас прослављамо. Томе нас учи Онај кога је Она родила, Јединородни Син Божији, Христос Бог наш, Творац неба и земље, Онај који је Почетак и Крај; Пут, Истина и Живот. Томе нас уче Свети Божији људи, који су градили овакве светиње по пустињама, не зато што су тражили некакве удобности у пустињи него зато што Бог најбоље открива људима највеће и животворне идеје у пустињи. Највеће су се идеје и највећи су се пророци у пустињи рађали. Такав је био боговидац Мојсије, који је добио десет Божијих заповијести не у богатом Мисиру, него у пустом, безводном и каменом Синају. Такав је био Јован Крститељ и Претеча из пустиње Јорданске – највећи од жене рођени. И данас кад одете у ту пустињу видите да тамо не може ни црв да живи како треба, а камоли човјек. У тој пустињи једва преживљавају бедуини, у биједи и сиромаштву. Али онима који су блиски небесима, Богу и својим дубинама, Бог се открива, као што се открио Јовану Крститељу и другим пророцима. Као што се откривао у овој пустињи и нашим прецима, па су и они били боговидци. Зато су они и могли да изњедре овакве светиње. А ми, данас, иако имамо много боље услове од њих, нијесмо у стању да их одржимо, него се питамо како ћемо и на који ћемо начин. Они се нијесу питали, јер су имали велику и дубоку вјеру у себе и живога Бога, а Бог им је као прегаоцима снагу давао. А и нама ће, ако Бог да и ако оживимо у себи ону исту вјеру којом су они живјели и ону исту мудрост и знање којима су се они хранили. Ево, хвала Богу, обнавља се и ова наша светиња, коју смо и ми заборавили – то треба да признамо и да се покајемо пред прецима. Педесет година овдје се легу змије и акрепи, а некада су се сабирали овдје Дробњаци, Дурмиторци и сва племена пред лицем Божијим и договарали се да бране своје достојанство и слободу. Ово покољење је заборавило Бога, али Бог нас није заборавио, те се, ево и ми, хвала Богу, полако али сигурно враћамо овој светињи. Њену је обнову започео овај наш мали брат, отац Јоаникије, па се испоставило да су његови преци одавде некуд отишли у бјежанију, као што и данас бјеже од Книна до Косова. Ко зна куда све Срби не бјеже по овом свијету! Тако су и његови побјегли некуд за Србију, и ево га је сами Бог призвао однекуд у ову пустињу. Кад је дошао, рекао сам му: „Јоаникије, имаш воде да пијеш, имаш храм да се Богу молиш, ево ти контејнер да ти киша не пада, имаш траве да пасеш, па нека ти Бог буде на помоћи. А увјерен сам, да ће и потомци оних који су градили те конаке доћи да ти помогну по мјери твоје вјере, труда и жртве.“ Сигурно да ће Бог и њих призвати да се поново приберу и саберу око ове светиње, да се она обнови, да бисмо се ми њоме обнављали, саборе имали, мирбожали, братимили, мирили са Богом и једни са другима и да бисмо се учили страху Божијем и мудрости Божијој. Нека би Бог благословио да се ова светиња обнови. Нека би рођење Пресвете Дјеве помогло да овај сабор Госпојински поново оживи, као што је био у прошла времена. Наравно, уз њега и сабор Светих архангела Михаила и Гаврила. Требаће још доста труда да се све ово обнови. Ево, ту је и наш господин министар Томовић и то је потврда овога што ја говорим – ту је значи и држава у његовом лицу заједно са нама. Ту су са нама и дјеца из Подгорице, хор Светога Марка Јеванђелисте, која су са љубављу дошла да нам поју данас. Ове ваше дјевојке које видим би тако требале да науче да поју Господу као што су старе Црногорке и Дурмиторке радиле. Даће Бог, ја се надам, па ћемо сви запојати пјесму Господњу и пјевати рођењу Пресвете Дјеве и Христовом рођењу и васкрсењу, као и нашем рођењу, преображају и препороду духовном. Даће Бог да пјевамо пјесму вјечну и непролазну, преко које нас је Бог уписао међу зреле народе и без које ми нијесмо оно што смо били и што треба да будемо. Нека би рођењем Пресвете Дјеве Господ и нас родио, препородио и обасјао својом вјечном свјетлошћу, оном која сија од Сунца које долази са истока, од Христа Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. https://mitropolija.com/2024/09/20/mitropolit-amfilohije-sva-je-zemlja-cekala-dan-njenoga-dolaska/

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 22. маја, на празник Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског, храмовне славе манастира Врањина, са свештенством Свету архијерејску литургију у овој древној немањићкој светињи на Скадарском језеру. Звучни запис беседе У току Свете службе Божије крштен је и миропомазан Василије Паљевић а на малом входу Високопреосвећени је подарио игумански штап досадашњем настојатељу врањинске светиње оцу Игњатију, истичући да је ово послије дуго времана први званични игуман ове обитељи Св. Николаја. “Нека ти Господ да снаге заједно са својим братством и пријатељима ове свете обитељи, да се духовно и морално обнављате и да обнављате ову светињу, да она процвјета и да кроз њу проговори дјело Светога оца нашега Николаја Мирликијског Чудотворца”, казао је том приликом владика. Отац Игњатије је заблагодаривши владици, братији, свештеницима, указао и дужно поштовање породици пострадалих: Дарка Вујошевића, Ратка, Јане и Нине Кумбуровићима. “Дадох обећање, даће Бог и љубав ове братије и ваша очинска љубав да издржим и да се још јаче утврдим и у ангелском чину и у овом позиву”, казао је игуман Игњатије у свом кратком благодарном слову. Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Митрополит Амфилохије је казао да се Христово васкрсење већ двије хиљаде година прославља широм васељене а у исто вријеме прослављајући Христа васкрслога из мртвих, ми се сјећамо и чувствујемо све оне који су Њега прославили и посвједочили кроз вјекове. Подсјетио је да данас поред Светога оца Николаја, преноса његових моштију у 11. вијеку из Мира Ликијскога у град Бари, гдје се и данас налазе, прослављамо Светог мученика Христифора, Светог пророка Исаију који је посвједочио Христа Господа 700 година прије Његовога рођења и прорекао да ће Дјева родити Сина и даће му име Емануил: “Пророк Исаија који је Духом Светим надахнут и уздигнут до небеса, први је чуо глас и пјесме светих ангела и архангела око Престола Божијег на небесима Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот… Ту пјесму је чуо Св. пророк Исаија, пренио и записао, и она се пјева до данашњега дана”, бесједио је владика, подсјетивши на многобројна његова пророчанства међу којима и Силазак Духа Светога на Гору сионску. Даље је казао да је врањинска светиња мјесто свједочења Христа распетога и васкрслога преко Светога оца Николаја, коме је овај свети храм посвећен, истичући да су се многи уградили у ову немањићку светињу кроз вјекове, те да су до данас сачуване повеље којима ју је Свети Стефан Првовјенчани обдарио. Како је нагласио овдје је и Свети Сава долазио а мошти његовог ученика првог зетског епископа Илариона су биле у овој светињи све до великог њеног страдања од Турака 1843. године, када су настрадале: “Историја ове светиње је везана за историју наше Митрополије и 800 година њенога постојања, везана је за Св. Симеона Мироточивога, за Св. Саву, Св. Стефана Првовјенчанога, Илариона подвижника и дивнога епископа зетскога, и све оне који су се кроз вјекове овдје Бога прослављали.” Како је казао ова светиња је везана и за оне који су се у вријеме Црнојевића овдје окупили када је надирала турска сила и када је Млетачка република загосподарила била овим крајевима и Пречистом Крајинском и наметала своје унијатске епископе и митрополите. “Онда су Црнојевићи и ондашњи главари зетски тражили да они хоће да прихвате Млетачку власт, да би се спасили од турске окупације, али под условом да митрополит буде њиховог поријекла и вјере, као што се и догодило. И није прекинута та жива заједница унутар Митрополије зетске, Митрополије црногорске, од тада и до тада па ево и до данашњега дана”, бесједио је Митрополит црногорско-приморски. Посебно је нагласио тај живи континуитет Зетске митрополије, накнадно назване Црногорском митрополијом, због лажних историчара који тврде како је наводно од тога времена био некакв зетски митрополит који нема везе са Српском православном црквом: “Једна потпуно бесмислена и лажљива историјска прича. На тим лажима данас многи покушавају да граде ову нашу древну Зету, Црну Гору. Ова светиња је везана управо за тај древни период од времана Св. Саве и Митрополита Илариона па све редом до тога страдања у 15. вијеку а од тада до наших времена”, рекао је Митрополит Амфилохије. Нагласио је да је веома значајно да се ова немањићка, светосавска, светоиларионовска светиња обнови, да се обнове њени конаци које је подизао књаз и краљ Црне Горе, а који су порушени послије Другог свјетскога рата у вријеме када је ту био јеромонах Роман, који је овдје прогоњен. “У то вријеме су Скојевце организовали из Подгорице да прогоне калуђера и да разарају овај манастир а сада Бог удесио да наш отац Игнатије, нови игуман ове светиње, са подгоричком омладином, са братством Светога Симеона Мироточивога и Светога Николаја, обнавља ову древну светињу. Обнављајући се кроз њу, обнавља и наше и своје памћење за тај живи континуитет врањинске светиње кроз вјекове и за све оне који су себе уградили до краља Николе и до најновијих времена, као и за оне који су овдје пострадали: Дарко, Ратко, Јана и Нина, који су себе уградили у ову светињу и њихов спомен ће остати незабораван”, поручио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Архиепископ цетињски је након Литургије предводио литију око храма, освештао и пререзао славски колач. Честитајући празник пожелио је обнову ове светиње, подсјећајући да је изнад манастира, гдје су почела ископавања темеља старога храма посвећенога Св. Сави, пронађен и гроб највероватније ктитора а, како је казао владика, могуће и некога од зетскиха епископа. “Надамо се да ћемо обновити тај Храм Светога Саве јер је он старији од свих храмова који су подигнути у његову част и у Србији, Босни и Црној Гори”, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије Овогодишњи кум славе био је Богдан Паљевић, који је крстио сина Василија, док је кумство за идућу годину преузео Игор Пренкић. Извор: Митрополија црногорско-приморска