Претражи Живе Речи Утехе

Ако говоримо о главном принципу избора – говорити или ћутати, учествовати у спору који је настао или га игнорисати, онда, вероватно, треба погледати колико је ова дискусија (контроверза) стварна; да ли је сигурно да има основу? Постоје расправе које су очигледно вештачке и намерно изазване. Разумемо фабрике тролова које постоје на Интернету; колико људи живи од привлачења пажње јавности, шокирања других, професионалног програмирања сукоба, скандала. Сада се расправља о питању узнемиравања. Чини ми се да овде у принципу не може бити дискусије. Зашто? Може ли бити сумње да је сексуално узнемиравање погрешно? Ако расправљамо о томе да ли је ово добро или лоше, онда је то генерално питање очувања морала. А ако разговарамо о томе да ли је добро или лоше што нема одговарајуће реакције на ово, онда је то питање на сасвим другом нивоу. Али чим почнемо да расправљамо о томе у овој равни, одмах ћемо стати на грабуље, јер није јасно о чему је реч. Уосталом, не знамо да ли је у конкретном случају било узнемиравања. То не можемо са сигурношћу да знамо, јер није реч о пожару у Кемерову, који се очигледно догодио и у то не може бити сумње. Када говоримо о нечему што поуздано не знамо, онда свака реч коју изговоримо може на крају бити окренута против нас. Штавише, ако свештеник ово каже, онда је свеједно да ли то говори као приватно лице или као представник Цркве. Као резултат тога, сви ћемо се наћи у двосмисленој позицији, бићемо тучени и са леве и са десне стране. И плус, можемо одгурнути људе од Цркве. Зато треба да говоримо само у ситуацијама када не постоји ризик од грешке, провокације или употребе наших речи у нечијем интересу. Или када има потребе да се каже нека реч, упркос свим страховима, сумњама и колебањима везаним за то, јер то захтева наша хришћанска дужност. А када дужност захтева, свако то ипак одређује за себе. Стално се воде расправе о виталним темама црквеног живота: да ли је потребно исповедати се пре сваког причешћа, колико често се треба причестити, у којим случајевима свештеник има право да не дозволи Чашу и сл. Сматрам да је свакако потребно разговарати о овим питањима: има о чему да се разговара, постоји тема. Што се тиче догађаја који се одвијају на раскрсници црквеног, јавног и државног живота, у њиховој расправи треба да учествујете само када имате довољно информација; када сте сигурни да ће реч коју изговорите некоме користити. Истовремено, у оним сложеним конфликтним ситуацијама које настају у црквеном животу и о којима се расправља ван Цркве, не треба се плашити полемике. Ако смо у могућности да учествујемо у дискусији и да кажемо своје мишљење, онда је то наша дужност. Ово је посебно неопходно у случајевима када видите да расправа која је настала оставља Јеванђеље ван свог делокруга; да су они који се свађају заборавили на Христа. Ако можете да их подсетите на Њега, онда вероватно има смисла то учинити. У неким случајевима, ћутање је издаја. Када пребију особу која није урадила ништа лоше, која је крива, можда, само за изношење непопуларног, незгодног гледишта, а ми га не бранимо – стојимо у рангу са онима који су мирно гледали како су тукли Христа. И од тога се не може побећи, јер је Господ рекао: као што учинисте једном од ове Моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25,40 ). Постоје и ситуације у црквеном животу када је сама истина у правом смислу те речи у скрнављењу. Питање је да ли човек зна шта је истина, а шта прекор. Ово је питање његовог хришћанског развоја. Колико се људи понекад муче са неким стварима у којима нема претње Православљу и његовој чистоти. Нема смисла некога псовати, свађати се или осуђивати. Али мора се чути здрав глас, мора се прогласити здрав разум. Људи морају да схвате да спасење не лежи у плаћеној „молитви по договору“, већ у животу по Јеванђељу. За мене лично улазак у дискусију је такође радна потреба: да бисте себи у потпуности разјаснили одређену тему или проблем, морате чути аргументе других људи, њихову реакцију на ваше аргументе. Сложена, двосмислена ситуација се разјашњава управо у дијалогу. У њему се актуелизују неке ствари у које сте можда сумњали, а нисте мислили да је све – тако лоше, или тако дивно, или тако контрадикторно. А онда сте добили прави снимак проблема и разумели сте да морате да кажете као одговор на ово - не само на Фејсбуку, већ и у чланку и књизи. Касније донети закључци помажу вам – како у новинарској тако и у пастирској делатности. Свештеник не треба да избегава јавну дискусију : по правилу, он је навикао да комуницира са својом паством, са парохијанима, који су, пак, навикли да га слушају и с поштовањем се односе према његовим речима. А свештеник се, хтео-не хтео, навикава да није као сви, да његова реч има посебну снагу, посебну тежину. А на фејсбуку има небројено много људи којима је посебно задовољство добро "ударити" свештеника , и задају ударце да би испунили план. То је тужно јер осећаш мржњу и боли те срце. С друге стране, за свештеника је веома корисно да се нађе ван свог уобичајеног положаја, без заштите, без статуса, да буде иста личност као и сви други. У том смислу, полемика на друштвеним мрежама нас враћа на земљу. На земљу по којој ходају они којима смо ментори и које подучавамо. Другом човеку можете дати пастирски савет како да поступи у датој ситуацији само ако сте и сами били у тој ситуацији. Често говоримо о негативној компоненти интернета, друштвених мрежа, форума итд. Али постоји и позитивна компонента. Постоје интелигентни, поштени, занимљиви људи који говоре заиста дубоке ствари. А чак и у најтежој свађи можете изненада срести особу која ће вам помоћи у некој мисли, дати вам нешто на шта се можете ослонити. Ако схватите да је дискусија бескорисна, онда више не морате губити време на њу. На крају крајева, све што радимо треба да користи: другима, нама самима, нашој души, и коначно, Цркви. Ако нема користи, нема смисла наставити дискусију. Постоје ситуације у којима заиста не морате ништа да кажете. Пример у Јеванђељу је ћутање Христово пред Пилатом (видети: Мт. 27 , 14, Мк. 14 , 61). Зашто Господ ништа не каже? Зато што нема смисла: шта год да каже, ови људи и даље неће веровати, јер им то не треба. И Он само каже оно чега морају да се сећају: "Ја сам тај; и видјећете Сина Човјечијега гдје сједи са десне стране Силе и долази на облацима небеским. "(Мк. 14:62 ). Ако говоримо, а они нас не чују, ако постављамо директна питања, а они не желе да нам одговоре исто тако директно, морамо да ућутимо и напустимо такву дискусију. Људи се понекад питају да ли је упуштање у полемику духовно опасно за хришћанина. Цело питање је шта човек улаже у ово учешће. Ево процеса исповести – да ли је он погубан за свештеника? Током исповести свештеник слуша о веома тешким стварима, и то не од једног, не од двојице – од много људи, и то из дана у дан кроз читав свој живот. Мало ко размишља о томе како ово све пролази кроз душу свештеника, шта се са њим дешава. Тешко је зато што није свако ко говори о својим гресима на исповести заиста спреман да промени нешто у свом животу. Сусрет са особом која свесно ради на себи и мења себе на боље је ретка радост и увек непроцењива подршка. Али то што људи не налазе снаге да се промене није разлог да се не исповеде, па чак ни да се напусти посао на који је свештеник позван. Ако извршиш своју дужност, Господ ти даје снагу и штити те од уништења. Исто се може рећи и за јавну расправу. Ако учествујете у томе само да бисте избацили своје емоције, учешће ће бити деструктивно за вас. Али ако разумете зашто ово радите, ако је ово део вашег посла, ваше службе, онда сте заштићени. игуман Нектариј Морозов https://www.eparhia-saratov.ru