Претражи Живе Речи Утехе

У недељу, 28. августа 2022. године, на празник Велике Госпојине, у Инзбруку је одржана друга шетња сећања на Диану Будисављевић (рођ. Обекер) и њене помагаче. Шетњу сећања на Диану Будисављевић је 2021. године покренула Српска православна омладина Инзбрук (СПОЈИ) уз подршку и учешће Српске православне црквене општине Инзбрук и српске заједнице у Тиролу. Полазна тачка шетње била је непосредно после свете Литургије испред Српске православне цркве посвећеној рођењу Светог Јована Крститеља, где се окупила група од око 70 људи, што је најмање дупло више учесника у односу на прошлу годину. Протојереј Александер Столић, парох Српске православне парохије инзбрушке, објаснио је свима да се шетња сећања одржава у августу, пошто је 20. августа (1978.) дан упокојења Диане Будисављевић. Затим се кренуло од цркве према Западном градском гробљу где је Диана сахрањена на породичном гробу породице Обексер. Тамо су Оливер Ранисављевић, заменик председника СПОЈИ и председник Заједнице Срба Тирол, и мр Владимир Влајић, један од оснивача СПОЈИ, упалили свећу и положили цвеће у знак захвалности и вечног помена Диани Будисављевић и њеним помагачима у име свих учесника шетње. Мр Владимир Влајић, иначе први припадник Аустријске службе сећања у Србији, испричао је затим најважније чињенице из Дианине биографије и подсетио на залагање „СПОЈИ-а“, који је од 2010. спровео бројне иницијативе и активности како бисе очувало сећање на Диану и њене помагаче. „Шетњу сећања на Диану Будисављевић и њене помагаче смо покренули, како бисмо сваке године у августу изразили вечну захвалност њој и њеним подржаваоцима, као и да оставимо још један траг активне и живе културе сећања у нашем граду Инзбруку и нашој покрајини Тирол. Тако желимо да покажемо колико нам је важно живо сећање на Диану и њене помагаче, колико је волимо и ценимо, јер је она заједно са својим подржаваоцима током Другог светског рата спасила између 7.500 и 12.000 српске деце од геноцида и двоје хрватске деце антифашиста од политичког реваншизма у логорима смрти фашистичког усташког режима у тадашњој Независној Држави Хрватској. Тако желимо сваке године да одржимо сећање на све жртве Другог светског рата, јер је Диана успела да спаси на хиљаде пре свега српске деце из тих логора, али је над далеко више хиљада српске, јеврејске и ромске деце извршен геноцид и страдало је безброј деце антифашиста различитих националности у тим логорима, само зато што су били другог порекла или зато што су се њихови родитељи супротставили лудилу нациста, усташа и других фашистичких групација.“ – рекао је мр Влајић на крају свог кратког предавања. ДИАНА БУДИСАВЉЕВИЋ, ДЕВОЈАЧКИ ОБЕКСЕР Диана Будисављевић рођена је 1891. године као Фрида Олга Диана Обексер у Инзбруку. Била је ћерка тиролског трговца Макса Обексера и Ане Розе. Њен деда Михаел Обексер био је и оснивач ваздушне бање Иглс надомак Инзбрука. Младост је провела у Инзбруку, највише у кући у којој је рођена, у „Обексер-Хаусу“, у улици Марије Терезије, најпознатијој пешачкој зони у самом центру главног града покрајине Тирол. Завршила је основну и средњу школу у Инзбруку, где је 1910-их година радила обуку за медицинску сестру на инзбрушкој универзитетској клиници где је упознала лекара на хируршкој клиници, др Јулија Будисављевића (1882-1981), Србина пореклом из Хрватске, за којег се удала 1917. године. Селе се у Загреб 1919. године, где је њен муж радио као професор хирургије на Медицинском универзитету. Када је 6. априла 1941. године нацистичка Немачка без упозорења бомбардовала Београд и напала Краљевину Југославију, дошло је до распада краљевине, чије су територије потом подељене међу савезницима Трећег рајха. Тако је на територији данашње Хрватске, Босне и Херцеговине и једном делу северне Србије уз помоћ националсоцијалиста настала Независна Држава Хрватска под фашистичким усташким режимом. Та вазална држава по Хитлеровом благослову у дело је спровела агресивну расну политику пре свега против Срба, Јевреја и Рома. Почео је геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Јасеновац, концентрациони логор смрти, постао је балкански Аушвиц, а усташе нису имале милости ни према деци. Када је Диана Будисављевић сазнала да деца масовно страдају у концентрационим логорима, није се либила да нешто учини. Иако је породица њеног мужа такође била у опасности од усташког режима, организовала је између 1941 и 1945 заједно са многим сарадницима, међу којима су били инжењери Марко Видаковић и Ђуро Вукосављевић, приватну акцију спашавања под називом „Акција Диана Будисављевић“. Акција је имала за циљ слање помоћи у логоре смрти, као и ослобађање и збрињавање заточене деце и жена, који су били претежно српског порекла. Уз помоћ транспортних листа и других белешки успела је са својим сарадницима да направи картотеку, која је на крају рата садржала податке од око 12.000 деце. По завршетку рата, када је требало да преда децу својим преживелим породицама, њена акција је доживела највећи ударац када су јој комунисти одузели картотеку са свим подацима. Заједно са својим мужем се 1972. враћа у Инзбрук, где је до њене смрти 1978. године живела такође у центру на адреси Анихштрасе 24. Сахрањена је на Западном градском гробљу у породичној гробници под сводом са бројем 48. Извор: Српска Православна омладина Инзбрука - СПОЈИ

Елем, режимски ботови и остали медијски зомбији су у хору кренули да нас уверавају да је ипак разграничење најбоље решење, јер се са Албанцима не може живети, што је данашња провокација показала. Питам се само, како такви мисле да ће већина Срба на КиМ којима је намењено да остану са "погрешне стране границе на Ибру" успети да опстану. Али само то питање је довољно да вас доведе у ред државних непријатеља (у које сам ја већ сврстан) јер, авај, онај који је против предаје највећег дела КиМ и одрицања Србије од својих вековних простора заправо је против будућности нове Србије. Колико год та логика била сулудо нелогична, свакодневним понављањем постаје политичка мантра и мерило подобности. Занимљиво је да косовски Албанци показују више бриге за очување свог "суверенитета" па је две рећине становништва оштро против сваке размене територија. Укратко, изгледа као да власти у Београду желе да изгубе и део територије Србије и оставе десетине хиљада свог народа и то да прогласе за победу, а власти у Приштини да постојећем Косову још додају и нове територије у централној Србији. Нечасна посла! У сваком случају, надајмо се да ће КФОР убудуће спречити овакве инциденте и да је свет данас могао да види да они који се проглашавају великим миротворцима (и сањају о Нобеловој награди) представљају заправо највећу опасност за мир и стабилност у овом делу Европе. Очигледно све је лакше него разговарати о правима људи, слободама, заштити културне баштине, повратку, имовинским правима и др. За дељење територије не треба много демократског и институционалног капацитета (али ни памети искрено), али за ово друго треба и свести и савести пре свега.