Претражи Живе Речи Утехе

Ух, колико је лош нови дизајн фејсбука! Хвала Богу и добрим људима, ако користите Chrome или Mozilla претраживаче, имате екстензије да решите овај проблем. Ево и линкова: Екстензија за Google Chrome Switch to Classic design on Facebook™ - Chrome Web Store CHROME.GOOGLE.COM Don't you like new Facebook design? Use this extension which will automatically switch to the Classic design! За Mozilla Old Layout for Facebook – Get this Extension for ? Firefox (en-US) ADDONS.MOZILLA.ORG Download Old Layout for Facebook for Firefox. Revert Facebook to the Old Layout (pre-Sep 2020) by changing your browser's user-agent string to one not supported by the new layout Захвалите ми се касније, може пиво

Са интернет странице Човек и технологија доносимо интервју са презвитером др Оливером Суботићем, који је објављен у Православљу - новинама Срспке Патријаршије (бр. 1055/2011). -Пред којим се изазовима глобализације налазе чланови Православне Цркве у савременом свету и каква решења постоје за мисију Цркве? Глобализација је у ужем смислу процес који настаје после Другог светског рата под утицајем формирања великих војно-политичких блокова, економских савеза, широком употребом интерконтиненталних транспортних средстава и развојем информационо-комуникационих технологија. Сматрам да је кључни глобализациони изазов за Цркву временско-просторна компресија, која се односи на превазилажење просторних дистанци и изражена мобилност људи, као и свеопште учешће у сфери глобалних комуникација. И други изазови, попут културне хомогенизације, транстериторијалности и слабљења суверенитета националних држава су важни, али су у неком виду постојали и у претходним историјским епохама, док је временско просторна компресија par excellence глобализациони феномен. Ови феномени несумњиво отварају нове могућности за мисију Цркве, али упоредо стварају и нове проблеме. -Како се дефинише црквени однос према аспектима глобализације који су неспојиви са подвижничко-литургијским етосом Цркве? Претпостављам да сте мислили на феномене вредносног релативизма, хедонизма и нехуманог израбљивања сиромашних земаља од стране мултинационалних компанија? У том погледу нема потребе тражити неко посебно решење већ треба дати јасан и недвосмислен негативан став, по могућству у званичној социјалној концепцији. Велики проблем представља и глобални потрошачки етос, који је само споља гледано вредносно неутралан. Тај етос покушава да под своју логику сведе чак и духовни живот – колико само верника данас долази у храмове да би „задовољили духовне потребе“, а не да би остварили свој идентитет у Христу? Или се срећу са свештеником само за „водице“ и сличне требе? А то је ништа друго до верна пројекција потрошачког менталитета на црквени живот који на тај начин поприма сервисни карактер. Такво стање на дужи рок је веома штетно и захтева озбиљну критичку опсервацију. -На који начин се СПЦ одупире моделу тоталне културне унификације? Она то чини самим својим бићем. Сетимо се да у историјском смислу Источна Црква никада није имала искушење културне унификације унутар свог организма, што се поготово види у погледу језика богослужења и културних особености сваке помесне Цркве. Наше крсне славе и хришћански обичаји су још једна потврда културне особености једне помесне Православне Цркве. Једино што је међу помесним Црквама на глобалном нивоу у неку руку „унификовано“ јесте исповедање вере – један Господ, једна вера (Еф. 4, 5). -Може ли се литургијски доживљај поделити и у интернет простору, под условом да поуздано знамо да припада Цркви? Литургијски доживљај се у виртуелном простору може само делимично пренети из једног једноставног разлога: човек се не може „виртуелно“ причестити. Интернет може помоћи да људе информишемо о литургијском животу, али искуство тог живота се стиче непосредно. Стога виртуелни простор треба јасно одвојити од реалног живота конкретне литургијске заједнице којој одређени хришћанин припада. Форсирање концепта тзв. „електронске Цркве“ који пропагирају неки модернистички кругови да би задобили што више младих је огроман промашај јер заводи људе од основног циља који је сједињење са Христом и активно учешће у животу Цркве. -Колико је примамљив електронски дневник, блог за хришћански ритам живота? Лично поседујем електронску презентацију организовану у виду блога (на адреси www.covekitehnologija.com) на којој повремено објављујем своје чланке, предавања, мишљења о одређеним темама. У том смислу сматрам да форма блога може бити веома корисна за православне теологе који повремено треба да објављују своје мисионарске текстове. Свакако да се блог може искористити и за опсервације актуелних тема хришћанског живота које би биле поучне за друге хришћане. -Да ли Црква треба да користи Фејсбук социјалну мрежу и да ли је она погодна за пренос црквених порука и међуцрквену комуникацију? Лично нисам склон овој нити сличним социјалним мрежама, из више разлога. Први је чињеница да је реч о пројекту који је у рукама једне корпорације, што ће рећи да она одређује не само садашњи изглед, правила, концепт… већ и будући развој. Да ли ћемо већ сутра поред Фејсбук профила имати, рецимо, рекламне банере на чији садржај не можемо утицати? То нико не може гарантовати. Друго, постоји и проблем креативности и површности комуникације с обзиром да се спроводи на уско конципиран начин који је творац мреже предефинисао. Треће, постоји проблем аутентичности – свако може под произвољним именом да отвори налог на Фејсбуку. Посебан проблем је парадокс повећања асоцијалности чланова социјалних мрежа, који се односи на истовремено приближавање људи који су просторно удаљени, а фактичко отуђење од оних који су у најнепосреднијој близини. Видећемо шта ће време показати у том погледу, али ми се чини да концепт социјалних мрежа већ сада има много недостатака. -Како апеловати на хришћанску одговорност младих који се све више одлучују да буду отуђени актери виртуелних интернет сабрања, него активни литургијски чланови Цркве? Једино развијањем здраве литургијске свести. Свештеници су прва и најважнија карика – Христос је тај који призива људе, а ми свештеници морамо да им пружимо све од себе да у подвижничко-литургијском животу своје Цркве осете „Очев дом“ и пронађу свој идентитет. Ту имам и лично искуство – Господу сам благодаран што ми је у почетку хришћанског живота послао изузетног духовника у личности о. Бранка (данас архимандрита Нектарија) Татарина. Друга важна карика су вероучитељи који имају огромну мисију да својим ученицима не преносе само знање већ и један здрав однос према литургијском животу. Веронаука је велика шанса за нашу Цркву да младима пренесе аутентичан хришћански доживљај. Зато је важно да вероучитељ са ученицима, поред радна на часу, заједно буде у храму на молитви и на причешћу. А тек потом да оствари и неки вид електронске комуникације са њима, тиме се посредно даје до знања да је непосредан физички контакт незаменљив. И трећа важна карика јесу академске богословске установе које формирају свештенике и вероучитеље. Овде опет имам лично искуство у погледу огромног значаја Православног богословског факултета у Београду за сопствено теолошко образовање. -Можете ли нам изнети податке колико грађана Србије учествује у интернет комуникацији, а колико верника активно приступа савременим информационим технологијама? Према прошлогодишњим истраживањима употребе информационо-комуникационих технологија које је спровео Републички завод за статистику, само половина домаћинстава Србије је поседовало рачунар, а четрдесет посто интернет прикључак. Свакако да је тако мали проценат условљен факторима различите врсте: вишегодишњом тешком економском ситуацијом у нашој земљи, старошћу нације (највећи број корисника интернета увек су млади људи), неадекватном институционалном подршком информатичком сектору. А што се тиче броја православних хришћана који су активни на интернету, субјективан утисак је да он у потпуности зависи од старосне доби: млади су потпуно активни, а старији готово неактивни. -СПЦ је аргументовано критиковала тзв. „чиповање Србије“, односно пројекат увођења биометријских система идентификације за све грађане, што је наишло и на подршку светских организација које се боре за право на приватност уз нескривено одушевљење што се српски народ, толико медијски оцрњен задњих година, бори са својом Црквом за своја електронска права. Зашто је опасан тзв. „информациони тоталитаризам“? Не можемо говорити о тоталитаризму у историјском, правно-политичком смислу који је дефинисан помоћу тачно одређених друштвених параматера, али можемо у смислу тоталног покривања информационог спектра у једном друштву, било да је реч о тоталном електронском надзору популације, контроли над мас-медијском сфером или њиховој комбинацији. Биометријски системи које сте поменули су само једна карика у сложеном ланцу. Друштво под надзором не рађа слободне људе, већ конформисте и ту је основна опасност која се тиче слободе и дигнитета личности и могућности њене спонтане делатности у друштву. -Познато је да је СПЦ Жичким апелом актуелизовала питање заштите приватности и дигнитета грађана Србије у контексту биометријских система идентификације. Да ли су ови закључци и данас актуелни и колико су утицали на недоумице верника и осталих грађана? Закључци који су пре шест година донети у Жичи су и дан-данас актуелни уколико се контекстуализују. Велика Британија је, рецимо, пре неколико месеци после вишегодишњих дебата, притиска једног дела академске заједнице и невладиног сектора потпуно укинула биометријске личне карте и централну базу биометријских података, иако је то био пројекат који је лабуристичка влада годинама здушно пропагирала. Немачка је такође укинула обавезно узимање биометрије од грађана још пре три године. У Србији је стање у том погледу неодређено – СПЦ јесте извојевала једну важну битку на пољу приватности, али је свест о значају приватности међу нашим грађанима на веома ниском нивоу. Мишљења међу верницима се, нажалост, често крећу између два екстремна пола: један је површна релативизација значаја борбе за приватност, а други је подизање претеране панике без трезвеног промишљања. -Може ли се подвући јасна граница када „електронска демократија“ престаје да буде један од саставних концепата информационог друштва, а када угрожава слободу и критичку мисао у технолошкој цивилизацији? Мера је положај човека – уколико је он скрајнут, подређен неком безличном циљу или му се намеће неко технолошко решење, онда се налазимо на клизавом терену, ма чиме се исти правдао. Информационо друштво данашњице у великој мери постаје информационо-контролисано друштво под утицајем некритичког модернизма, процеса релативизације приватности, наметањем културе безбедности у императивном смислу, дехуманизоване рационализације и оним што неки аутори називају доктрином „фискалног детерминизма“, која се ослања искључиво на смањење трошкова. Потребно је вратити човеку место које му припада, а то није једноставан задатак, захтева мобилизацију свих мислених капацитета једног друштва. -Црква је преузела цивилизацијску одговорност и покренула питање друштвене одговорности осталих институција и академске заједнице. Да ли је за проширивање базе података у Србији потребна масовна сагласност грађана, отварање јавне дебате и дискусија, обзиром да се планирају масовне централизоване базе података у будућности? Јавна дебата у погледу питања која сте навели је свакако потребна и логично је да постоји у свим савременим друштвима која негују права и слободе грађана. У Србији та јавна дебата још увек није на задовољавајућем нивоу, али је приметно да се појављује све више припадника академске заједнице који препознају важност ове проблематике. Није наодмет поменути и огроман значај формирања Покрета за електронску приватност, који води познати информатички стручњак Александар Арсенин. Та грађанска иницијатива је покренула нека важна питања у широј јавности. Проблематиком афирмације и заштите приватности примарно и треба да се баве таква удружења и академска заједница, док је Црква ту да пружи подршку. -При Архиепископији београдско-карловачкој постоји Центар за проучавање и употребу савремених технологија, који је јединствен у православном свету. Које су досадашње заслуге овог Центра? Многи су били затечени авангардним покретањем овог питања. Чланови поменутог Центра су у протекле три године били активни на више поља. Поменућу само најважније: учешће у великом броју стручних скупова на тему употребе информационо-комуникационих технологија, стратегија сигурности и безбедности информација у савременом друштву, ангажовање у Радној групи за ћирилични интернет домен Србије, израде критичких опсервација у погледу предлога неких законских решења. Посебан куриозитет је што су наши стручни сарадници ангажовани на потпуно добровољној основи. -На који начин Црква може да утиче на почетак преображаја Србије у институционалном погледу подсећајући на етос жртве за другог који је вечити одговор хришћанина на изазове времена? Како у потрошачкој цивилизацији крајњег индивидуализма афирмисати видовдански етос? О томе сам говорио пре две године на отварању Видовданског сабора на Љубићу. Глобално потрошачко друштво нас моделује као људе са својим потребама, материјалним и духовним, које је потребно задовољити, док се наш ближњи у тој поставци слабо примећује. Хришћанство, са друге стране, говори о ближњем као кључној шанси за спасење. Конкретан пример: свако од нас ће током седмице наићи на макар једног човека у оскудици, материјалној или духовној. Потрошачка свест ће поћи од тога да је то његов проблем, или у најбољем случају, да има неко други ко брине за социјално угрожене слојеве становништва. За хришћанску свест, међутим, тај човек је онај за кога ће се дати одговор на Страшном Суду и одмах се поставља питање шта смо учинили да га нахранимо, оденемо, заштитимо или макар утешимо. Заборавите велике институционалне „пројекте“ ако на микросоцијалном плану не изведемо ову кључну трансформацију на плану свести српског народа који себе у највећем проценту сматра православним. То је видовдански етос у времену глобализације – етос пожртвованости за ближњег у свакој животној ситуацији. Тај етос је гарант нашег опстанка овде, али и путоказ за живот вечни. View full Странице

Црквена друштвена мрежа Crkva.net побудила је доста пажње домаћих медија, пре свега из разлога што се црква у савременом друштву доживљава као једна конзервативна институција која не мења своју древну форму изражавања и комуникације. Међутим, религија је присутна у сајбер простору од самог настанка интернета. Та чињеница заправо није никаква новина. Руски патријарх Кирил има свој Фејсбук профил. Папа римски је присутан на Твитеру. Па и поједини свештеници и високи клирици СПЦ су такође већ годинама уназад присутни на друштвеним мрежама. Уредништво мреже Crkva.net делом чине свештеници, лаици и теолози који већ девет година воде један од најинтерактивнијих верских сајтова – Pouke.org. За њих, присуство и рад на друштвеним мрежама, није нешто ново, нити непознато. Оснивач ове друштвене мреже је свештеник Иван Цветковић, који је уједно и члан Мисионарског одељења СПЦ, са чијим благословом се реализују овакви и слични пројекти верског садржаја на интернету. Детаљније о пројекту Crkva.net разговарали смо са Миланом Ракићем и Владимиром Јовановићем, администраторима на овој црквеној друштвеној мрежи. РТВ: Зашто је медијима у Србији толико занимљива појава ваше друштвене мреже на интернету? Милан Ракић: Медији су увек у потрази за ексклузивом. Чак мислим да је и само помињање Цркве.нет у медијима увек бивало са неким, истина блажим подругљивим тоном. Хришћанство и хришћани су у данашњем свету некако егзотични, црква и верници су увек добра тема. Владимир Јовановић: Зато што постоји предрасуда да црква није отворена за нове технологије. РТВ: Да ли је истина да је забрањено ширење "јереси" на Crkva.net мрежи? Владимир Јовановић: Наравно да је забрањено. Могу да се воде дискусије и да се размењују мишљења али не може да се вређа црква или чланови сајта. Милан Ракић: Дијалог је слободан, наравно ако су чланови на то спремни, али разноразни скарадни садржаји у том смислу не могу да прођу. РТВ: Колико чланова тренутно има ваша друштвена мрежа и какав је темпо учлањивања нових? Владимир Јовановић: Тренутно смо близу броја од 8000. Гледамо да увек убацимо неке новине и самим тим придобијемо још више корисника. Повратне информације корисника су добро дошле. Ми ћемо гледати да испунимо њихова очекивања у складу са нашим могућностима. Милан Ракић: Темпо учлањивања нових корисника је некако у сразмери са медијским извештајима о нашем сајту. РТВ: Да ли су сви корисници Crkva.net верници? Да ли има атеиста, агностика или верника неких других религија сем православне цркве? Милан Ракић: Crkva.net је произашла практично са форума Поуке портала Живе Речи Утехе, који постоји већ девет година. Тај највећи верски портал на српском језику, а нарочито тај форумски део је од почетка неговао комуникацију и са инославнима те атеистима, на основама нормалне културе дијалога. Ту и тамо, као и у свакој дискусији, баш попут исте и у реалном животу, неминовно дође до несугласица па и сукоба. На нашим просторима обремењеним ратним сукобима је то негде и нормално. Но ипак, само ако се погледа у архиву сајта, може се видети на десетине и стотине тема, првенствено у комуникацији са атеистима, римокатолицима и муслиманима, а нешто мање са протестантима и осталима. Сам Форум има неколико сталних и морам да нагласим врло коректних чланова атеиста и римокатолика са којима се често комуницира првенствено о религијским темама. За сада такво нешто немамо на Crkva.net. РТВ: У чему је разлика између Crkva.net и Фејсбука, или других друштвених мрежа, сем што је сајт верски оријентисан? Владимир Јовановић: Нема велике разлике што се тиче изгледа и коришћења, једино је садржај другачији. На Фејсбуку се промовише све и свашта, а код нас је 99 одсто верски садржај. РТВ: Да ли је Crkva.net слободнија од Фејсбука? Знамо да Фејсбук има ограничења на кључне речи које сматра да нису коректне, колика је слобода говора на вашем сајту?? Милан Ракић: Слобода говора је свакако велика, а санкционише се сваки садржај који је и генерално непримерен. РТВ: Да ли су подаци на Crkva.net заштићени од злоупотребе? Владимир Јовановић: Јесу. Наши програми су увек ажурирани, имамо SSL сертификат за заштиту интернет протокола, а сами подаци корисника су шифровани тако да ни ми сами не можемо да видимо њихову приватност. РТВ: Колико је овај црквени сајт поуздан као средство информисања о верским темама?? Милан Ракић: С обзиром да је неколико црквених гласила однедавно повезано на једну платформу где се садржај ажурира неколико пута дневно, управо тај садржај неко од уредника дели и по Crkva.net тако да ту нема шта да буде непоуздано. РТВ: У случају спора у дискусијама на вашем сајту између верника различитих конфесија, уколико немате санкционисање по кључним речима, како ћете одлучивати ко је у праву? Милан Ракић: Пошто је сајт да кажем верски, тако су и теме тог карактера а међу уредницима имамо и теолога и лаика изузетно теолошки поткованих. Тако да, као што и на Форуму није било проблема, неће их бити ни овде. РТВ: У којој мери ће корисници ваше друштвене мреже, уколико нису верници, бити заштићени од верске индоктринације и да ли ће бити уопште? Милан Ракић: Немају шта да брину, нико их ни на шта не тера. Ипак за крај, онако генерално, све је то још увек у повоју и ипак мислим да је све то слабо. Тј. да се слабо користе потенцијали, чак и овако мали (с обзиром какви би могли бити). Радио Телевизија Војводине, http://www.rtv.rs/sr_ci/drustvo/crkva.net-slobodnija-od-fejsbuka-kulturnija-od-tvitera_905495.html View full Странице

Ако има неког ко зна око фејсбук апликација, да нам помогне око логовања са фејсбука на форум јер имамо неки проблем око нове апликације. Имамо проблем око Valid OAuth redirect URIs , а можда још нешто. АКо знате, јавите се овде или у приватној поруци или на мејл [email protected] Хвала.