Претражи Живе Речи Утехе

Уторак Страсне седмице посвећен је сећању на оне јеванђелске приче које се везују за крај људског живота и људске историје: параболе о талентима, Страшни суд и десет девојака. Свети Василије Велики, размишљајући о теми краја света, каже да за верника није важно када ће доћи васељенски крај, смак целог света, јер је за нас важније да говоримо о нашем сопственом крају - смрти, која може доћи у било ком тренутку нашег живота. Дакле, Спаситељеве речи везане за крај људске историје морамо применити на себе, усмерити своје мисли ка сопственој смрти. Оне говоре о најважнијем – о томе шта ће бити „пролаз” у вечни живот. Оне нам говоре о оним људским ризницама, без којих је немогуће наћи оправдање на Страшном суду. Говорећи о Суду, морамо имати на уму да није Суд тај који човека чини злочинцем, он нас само назива оним што заиста јесмо. Ми сами, током свог живота, чинимо све да будемо оправдани или осуђени на Божјем последњем суду. Зато читавог живота, пролазећи кроз суд Божији, кроз суд своје савести, никада не треба да остављамо по страни искрено покајање, већ, прибегавајући Божанској милости и љубави, треба да молимо Господа за опроштај својих грехова. Треба запамтити да је улазак у Царство Божије могућ само ако имамо одређено богатство. Само богат човек улази у Царство Божије, али не са оним богатством ка коме су усмерене енергије већине људи. Не са богатством које се троши на задовољство људског меса. Парабола о талантима нам помаже да разумемо однос између Божијег Промисла о човеку и његовој слободи. Бог даје људима различите таленте - присуство Творца у људском животу одређује способности човека, укључујући и способност прикупљања духовног богатства. Господ свакоме од нас даје различите способности, различите могућности. Он нам даје, да тако кажемо, разне „почетне могућности“ и слободу да располажемо са свиме што је уложио у нас по сопственом нахођењу. Као резултат тога, или увећавамо богатство које нам је дато, или га закопавамо у земљу. Дакле, ми сами одлучујемо шта ћемо са даром Божијим. Ово је наше право, дато нам од Свевишњег, и то је резултат нашег слободног избора. Сличан садржај можемо видети и у параболи о десет девојака. Свети Инокентије Херсонски овако разматра њен текст: Христос се у параболи назива Жеником, јер смо сви ми заручени за Сина Божијег у тренутку нашег Крштења. И брак се одлаже, али само до тренутка када пређемо границу физичког живота и смрти; а на посебан начин се овај брак одлаже до Страшног суда, када је коначно одређена судбина сваке људске душе. Дакле, једна од главних идеја ове параболе је да укаже на важност сталног спремања за сусрет са својим Створитељем. Осим тога, веома је занимљив један изузетан детаљ, који се понавља у многим јеванђељским параболама – извесно кашњење: кашњење господара, касни долазак младожење, дуго одсуство краља. То значи да се сваком пружа могућност да схвати своју одговорност. Стога нам је дато време да га искористимо за развој талената који су нам дати. Још једна важна тачка, по мишљењу митрополита сурошког Антонија, на коју указује Јеванђеље, јесте чињеница да нас на Страшном суду неће питати ни за чедност, ни за наше веровање, већ пре свега за то да ли смо учинили добро ближњима: нахранили гладне, посећивали болесне итд. Треба да запамтимо да све што чинимо другоме, чинимо Христу. Позвани смо да растемо у љубави да би наша људска љубав могла да учествује у љубави Божанској. На крају крајева, само у овом случају ћемо почети да живимо вечни живот. ђакон Андреј Музолф https://pravlife.org