Претражи Живе Речи Утехе

Манастир Будисавци налази се у селу истог имена, 17 км источно од Пећке патријаршије. Манастирска црква Светог Преображења саграђена је у првој половини XIV века. Према неким становиштима, цркву је подигао краљ Милутин, док је према народном предању она задужбина његове ћерке, сестре Стефана Дечанског. Од свог оснивања, манастир у Будисавцима је био метох Пећке патријаршије, те је стога био предмет пажње бројних поглавара српске цркве. Порушену цркву у потпуности је обновио први патријарх обновљене патријаршије, Макарије Соколовић 1568. године, када је црква и живописана о чему сведочи натпис изнад западних врата, као и онај који прати његов ктиторски портрет. Црква манастира Будисавци представља складну грађевину основе у виду равнокраког уписног крста, са осмостраним кубетом, споља тространом, изнутра полукружном апсидом. Припрата је накнадно призидана 1872. и виша је од првобитне, будући да прекрива западну бифору. Црква је зидана алтернацијом камена и опеке која је на појединим местима декоративно ређана. Док од првобитног живописа из XIV века нема сачуваних трагова, у унутрашњости се сачувало фреско-сликарство из времена патријарха Макарија, чији је ктиторски портрет насликан на јужном зиду поткуполног простора. Насликани су и портрети Светог Саве и Симеона Немање, као и три српска архиепископа, док су се у вишим зонама делимично сачувале сцене из циклуса Великих празника и Христових страдања. У припрати, у лунети изнад улазних врата је насликано Преображење са натписом о обнови цркве и конака од стране архиепископа Мелентија 1872 године. 1874. Године, браћа Ђиноски из Галичника код Дабра, израдили су иконостас за цркву манастира у Будисавцима. https://www.blagofund.org/Archives/Budisavci/sr/Pictures/

Манастир Успења Пресвете Богородице у Српском Ковину је најстарији манастир у Мађарској и један од два манастира у Будимској епархији Српске православне цркве. Смештен је 40 км јужно од Будимпеште, на острву Чепел. Манастир је познат и као „Манастир на Дунаву“, један је од најстаријих српских православних манастира изван граница Србије. Смештен на десној обали Дунава у самом центру града Српски Кoвин (Rackeve). Овај манастир представља сведочанство вековне историје и духовности српског народа у средњој Европи, основан још у 12. веку, током периода када су Срби, вођени вером и политичким околностима, мигрирали на север. Његова историја уско је повезана са доласком Срба у Панонску низију и њиховим трудом да очувају православну веру и традицију на овим просторима. Током векова, манастир је био духовни центар, али и место уточишта за Србе који су се борили са изазовима времена, укључујући османске инвазије, аустроугарску власт и политичке промене. У бурним историјским раздобљима, манастир је често био оштећен, али је увек обнављан захваљујући вери и посвећености српског народа. Према сачуваном предању, овај манастир представља средњовековну тековину и као оснивач манастира помиње се краљица Јелена, ћерка рашког жупана Уроша I и супруга владара Беле II Слепог. У време кад је манастир настао Угарском је владала Јелена уместо свог малолетног сина Гезе II (1141–1161). Након што су Турци 1439. године опсели и први пут освојили утврђено Смедерево, у два наврата су прешли Дунав, опустошили и опљачкали Ковин и сва околна насеља. Они који су избегли на време кренули су у дубину Угарске и доспели до острва Чепела на Дунаву. Угарски краљ Владислав је 10. октобра 1440. године уступио ковинским пресељеницима касноготичку цркву са капелама и звоником, па уз то, по свој прилици, одговарајући део краљевских земљишних поседа. Од тог доба до данас, на Чепелу постоји Горњи или Српски Ковин, са црквом посвећеном успењу Пресвете Богородице и са капелама Св. Јована Претече и Св. Врачева Козме и Дамјана (прва на југоисточној, друга на југозападној страни). Постоји могућност, да је у годинама око половине XVI века парохијска црква претворена у манастирску. За овај закључак нема непосредних доказа, али су у турском попису из 1546. године у Српском Ковину забележена три монаха и један свештеник што упућује на могућност да је уз цркву тада већ постојао манастир. За сада поуздани подаци из 1680. године, потврђују постојање манастира на Чепелском острву. У оквиру редукације манастира у време Марије Терезије, Ковински манастир је укинут 1777. године а малобројно братство, вероватно на челу са архимандритом Јосифом Станојевићем, пресељено је у манастир Грабовац а црква претворена у парохијску. Након више од два века, ова велика светиња Срба у Мађарској поново добија статус манастира, на челу са игуманом Андрејем Пандуровићем 2003. године. У време настанка, крајем XIII века, црква је представљала већу једнобродну, раноготску грађевину. У годинама после 1440. године, након уступања цркве Србима, складна и пропорционална готска грађевина (са капелама) претворена је у православну богомољу уз незнатне интервенције. Данашњи иконостас са мањим бројем икона, потиче из 1770. године. Само су четири престоне иконе настале раније, 1746. године, и рад су непознатих руских и украјинских мајстора. Цркву Успења Богородице у Српском Ковину и њена два параклиса осликали су мајстори које је предводио Теодор Симеонов из Мосхопоља. Цела велика црква као и припрате, од земље, па до врха готских сводова, између преплетених стубова, према сразмери простора који на сводовима горе бива све ужи, симетрично су испуњени фрескама светитеља као исрпских владара и светаца.. На доњим деловима зидова, између усправних стубова, поређани су српски владари од Немање па до цара Уроша и цара Лазара, у природној величини. Највећа светиња овог манастира је чудотоворна икона Пресвете Богордице (Ковинска Богородица) из 17. века, која је током векова пружала бројна исцелења свима који су тражили помоћ. Ова икона се у српским списима спомиње као „најпоштованија икона“ код Срба у Мађарској. Уједно, у манастиру се налазе и делови моштију светитеља веома значајних за наш народ, од који су и делови моштију Светог Аве Јустина Ћелијског.