Претражи Живе Речи Утехе

Из наслеђа Оптинских стараца У свету, гордост и самољубље су понекад сматрају врлином. То је наравно погешно и по речима преподобног Макарија ”настало је од непажње и помрачених страсти.” Старац је писао свом духовном чеду: “У претходном твом писму спомињеш самољубље неколико пута, и уважавајући га толико, показујеш према њему обожавање. Мораш га избацити из себе како год знаш – оно је узрок свих зала и порока. Мирјани га још увек сматрају врлином и одликом отмености, а из незнања или од помрачених страсти, док му се ми супротстављамо смирењем и самоодрицањем.” Бог се противи гордима Гордост и таштина сматрају се најопаснијим страстима. Оптински старци су много писали о борбама са овим страстима. Преподобни Лев је жалосно називао таштину ”страст која убија плодове и најзрелијих добродетељи.” Ова страст се често јавља од младости и до самог гроба непрекидно дејствује. Она напада не само острашћене и успешне, већ и оне савршене, и стога је неопходно стално стражити. Само безстрсни Творац је може искоренити. Ох како је тешко избегнуту ову страст, која убија плодове и најзрелијих добродетељи.” Преподобни Варсануфије говорио је о гордости као о демонској одлици. ”Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат. Зашто се не каже да се Бог противи блудницима, или завидљивцима, или било коме другом, до гордима? Јер је гордост демонска карактеристика. Горд човек постаје сродан демону.” Преподобни Никон је упозоравао: ”Не треба да се поносимо здрављем, ни лепотом, ни другим дарвима Божијим. Све овоземаљско је подложно промени: и лепота и здравље. Траба да благодаримо Господу, да му благодаримо са смирењем, схватајући нашу недостојност.” Преподобни Амвросије упозорава да ништа тако не омета напредак у духовном животу као гордост и таштина, а изданци ових страсти су завист и мржња, гнев и злопамћење. ”Сви ми често страдамо од гордости и сујете. И ништа толико не омета напредак у духовном животу колико ове страсти. Тамо где је огорченост или несугласице или раздор – кад пажљиво сагледате - највећи узрок њихов јесте уживање у похвали и гордост. Зато нам апостол Павле даје заповест, говорећи: “Не будимо сујетни, изазивајући једни друге, завидећи једни другима.” (Гал. 5:26) Завист и мржња, гнев и злопамћење јесу деца гордости и таштине.” Таштина и гордост, иако у основни једнаки, различито се пројављују Преподобни Амвросије наставља: ”Таштина и гордост једно те исто су. Таштина се испољава у делима, како би људи видели како идеш, како лако ствари радиш. А гордост после ње обузима свакога. Таштина је као црв - у почетку се увија и пузи. А онда добије крила, и уздиже се високо, а тако и гордост.” Да би показао како се гордост и таштина разликују једна од друге и како дејствују на човека, преподобни Амвросије је измислио причу о паткама и гускама, које представљају ове страсти. А прича је настала тако што је неко старцу поклонио покривач са изображеним паткама на њему: ”Недавно, даровали су ми покривач на коме тако красно беху изобржене патке. Мени беше жао што не ставише и гуске, јер имаше још пуно празног места на покривачу. Такве мисли су ми дошле јер патке и гуске изображавју својство и дејство страсти: таштине и гордости. Таштина и гордост, иако у основи једнаке, различито се пројављују. Таштина покушава да улови људске похвле и зато се често ангажује у ласкању, док горост дише ароганцијом и непоштовњем према другима, мада и она воли похвале. Ташт човек, ако има леп изглед, осећа се задовољно у својој лепоти, иако је често чудан и трапав. Међутим, ако ташт човек није леп или нема друге добре квалитете, да би оставио утисак на људе као патка виче: ”Тако је! Тако је!” чак и када није, и из кукавичлука постаје човек који се са свим слаже. Гуска, када бива нешто што није по њемом, подиже крила и гаче, тако и надмен човек, ако има ауторитет у свом окружењу, често виче, галами, буни се, и инсистира на својој вољи. Ако неко пати од гордости, а нема значајно место у свом окружењу, онда из беса он шишти на друге људе као гуска која седи на јајима, кљуцајући кога год стигне...” Нашта сте толико поносни? Многи, многи људи немају ништа чиме би се поносили. Св. Амвросије је испричао ову причу: Нека жена је рекла свом оцу исповеднику да је горда.“На шта си толико поносна?” упитао ју је. ”Да ли си позната личност?” “Не”, одговорила је она ”Да ли си талентована?” “Не.” “Мора да си богата.” “Не.” ”Хм..у том случају можеш да се гордиш.” рекао је исповедник на крају. ”Не треба да будемо сујетни: Бог даје реч. Човек сам није у стању да каже ништа добро. Свако добро долази од Бога…” Како препознати у себи знаке смирења или гордости Преподобни Макарије је писао о главним знацима који указују да ли је смирење или гордост присутна у човеку: ”Нека ти следеће буде знак смирења или гордости: осуђивање, оговарње и гледање туђих мана је гордост, смирен човек види смо своје лоше стање и не усуђује се да осуђује.” Преподобни Анатолиј (Зертсалов) учио је своју духовну децу да понекад претерана брига такође представља скривену сујету: ”Плашите се док појете – ето сујете. Много сујете у вама.” Жалост је Божја казна гордима Тешко је да се човек ослободи гордости. Ако човек мисли да се ослободио гордости, да је стекао смирење, по речима старца Макарија, то само очигледно потврђује његову гордост. ”У твом писму себе називаш смиреним, али наравно да још увек ниси достигао смирење. Када би ми стекли то богатство, онда би врло лако стекли и све друге врлине. Да, само та врлина без других може нас спасити, али све друге врлине без те немају никакву корист. Стекни смирење и стекао си Бога. Ово је учио велики муж наше Цркве, св. Исак. Не би требало да мислиш за себе да си смирен, а ако мислиш, онда очигледно показујеш своју гордост. Гордост је нераздељиво везана са другим страстима Преподобни Амвросије је говорио: “Три мале карике су повезане једна са другом: мржња за бес, а бес за гордост.” ”Сујета човеку не даје мира, подстиче га на љубомору и завист, што га чини узнемиреним, подижући у његовој души буру помисли.” ”Гледаш у људе – и обузимају те помисли, прво сујетне, а онда и оне лоше. Држи главу доле – овако, немој да гледаш у људе.” И Св. Макрије је упозоравао људе да страсти добијају снагу у гордости, док смирење насупрот, смирује страсти. Гордост може да замени све друге страсти Дешава се да гордост буде толико велика у човеку да потискује и замењује све друге страсти. Св. Макарије је говорио: ”Једна страст замењује другу: где је самољубље, похлепа одступа и обратно. Знамо понекад да сви пороци напуштају особу, а само једна остаје - гордост. Таква особа може споља да се понаша беспрекорно, а да с презиром гледа на друге, мучене страстима пијанства, пушења или неких других страсти. Али наизглед у том беспрекорном чеовеку постоји таква гордост и самољубље, тако преузношење због врлина, а његова городост је довољна да његова душа пропадне. Старац је упозоравао: ”Дешава се, по речима Св. Јована Лествичника, да се све страсти удаље од неке особе, и зато треба да будемо опрезни да уместо воћа не узрасте коров.” Како се борити са оваквим страстима Св. Макарије је саветовао да, при борби са помислима високоумља и гордости не треба се стидети откривати их на исповести: ”Ако кога нападну високоумне помисли, детаљно их треба открити и не стидети се.” Преподобни Иларион је наложио да појавом помисли таштине и похвале стално подсећамо себе да је главна ствар смирење, а то је оно што нисмо стекли. Први доказ ове чињенице јесу сујетне помисли које долазе до нас: ”Одсеци помисли похвале и сујете чињеницом да је Богу најмилије смирење, али да га ти још ниси стекао, што значи да не поседујеш ништа добро у себи.” Старац Јосиф је учио да, када нас обузму сујетне помисли, требамо се присетити својих грехова: ”А када се сујета подигне, није лоше сетити се својих грешка, укоравати себе.” И старац Амвросије је давао такав савет: “Ако на сујету одговориш присећањем на своје грехе и лењост, онда ћеш увидети да немаш чиме да се похвалиш.” Преподобни је говорио: ”Човек је као трава. Ко је горд, вене, као трава, а ко се боји Бога, биће помилован од Господа.” ”Требамо да гледамо у земљу. Запамтите: од земље сте постали, у земљу ћете се вратити.” «Када гордост нападне, реци себи: ”Чудна жена хода унаоколо.” Старци су саветовали: ”Кад таштина наиђе, молите се овако: Господе очисти ме од тајних грехова мојих, и од од других поштеди слугу Твојега.” Понекад особа покушава да се ослободи помисли гордости и сујете, али то му никако не успева. Што се тога тиче, преподобни Амвросије је писао: « Непријатељ настваља да вас узнемирава, и довија се на сваки начин да повреди душу вашу стрелицама гордости и преузношења.” У том случају, старац светује да човек испита своје душевно расположење: ”Пре свега размотри своје душевно расположење – да ли су у миру са свима, да ли си некога осудио.” Преподобни пише своме духовном чеду: ”Моли се са смирењем Богу речима: ”Ко може разумете грехопад? Од тајних грехова мојих очисти ме, и од оних других поштеди слугу свога.” Свети оци имају једногласни одговор и савет и у овом случају: у случају искушења победа је смирење, самопрекоравање и трпљење – разуме се молећи за помоћ одозго. Молите се Царици Небеској и свим угодницима Божијим – у кога год имаш посебну веру – да вам помогну да се избавите прелести ђавољих.” “Самољубље наше је корен свих зала.Оно је почетак сваке страсти; оно је разлог свих наших недаћа и страдања –у садашњости, а понекад као последица пређашњих грехова...ова страст се искорењује вером, смирењем, послушношћу, и отсецањем свих жеља и размишљања.” Гордост се може победити такође трудом и радом. Преп. Амвросије је говорио: ”Човек мора много да се труди, и многе ране да задобије да не би пропао од гордости. Када нас не би вукли и гурали, гордост би живела у нама до краја нашег живота.” Городост је скривена у свакој нашој жељи да се брзо попнемо на висину врлине Гордост и хвалисавост могу бити скривени у самој нашој жељи да се одмах избвимо од страсти, како бисмо се брзо успели на лествицу врлина. У овоме је, по Св. Леву, скривена духовна гордост: ”Желећи да угодиш Господу, хиташ да се брзо уздигнеш до висина врлина и замишљаш да је то могуће, што јасно указује на духовну гордост (што и сами треба да препознате)...” Али смирење добро зна да ”врлина није крушка, не једе се од‌једном”. Од грехова мојих тајних очисти ме, и од оних других сачувај слугу Твога (Пс. 18:13-14). Свети Оци, старци Оптински, молите Бога за нас, грешне! извор: манастир Лепавина

Друге недеље Великог поста Црква прославља спомен на великог светитеља Григорија Паламу. На човека који је сав свој живот посветио Богопознању, који се много трудио, и стално пребивао у жестокој борби против јеретика и лажних учитеља. Често се учење, које је он проповедао, излагало сумњама, те је морао да читавог свог живота доказује своју исправност, као и то да је пут којим иду он и људи који слушају њега и Христа,­ – истински и спасоносни. То је пут посебних подвига, стражарења над својим срцем и животом. Григорије Палама је много говорио о Божанској благодати, и о томе, без чега не можемо да живимо, без чега свака душа хришћанина, и сваког другог човека, гине, постаје слепа, глува, суши се, једноставно умире, док му се живот претвара у бесмислено гомилање догађаја. Често нас од те Божанске благодати одвраћа управо сујета овог света, која нам се испрва не чини толико грешна: стицање материјалних добара, умиривање своје сујете и гордости, – сада управо то одводи људе од Бога, и од мисли о томе да треба стално да хране своју душу, свој живот. Човек стиче огромна богатства. Читавог живота тежи нечему, и на крају се са сваким од нас дешава исто. Нема човека који живи на земљи, и којег неће стићи смрт. Сви ћемо скончати, сви који овде стоје, стаће пред Господом. Тада ћемо увидети да су живот, све бриге и мисли које испуњавају нашу душу – ништа. И не само ништа…, него управо оно што нам је сметало да се сјединимо са Господом. Али, тада ће бити касно. ”Када сав свет задобијем, у гроб ћу се уселити” – чујемо ове дивне речи у заупокојеном богослужењу. Заиста, човек задобије сав свет, али шта га на крају чека? – полажу га у ковчег и сели се у гроб. Бескућник, цар, роб – сви леже у гробу, ”без даха, и лика, и облика”. Тада људи, који стоје поред гроба, одједном схвате какав је људски живот: покаже се да је све сујета и празнина. Не спомињемо данас без разлога име Григорија Паламе, и није се он без разлога трудио и живео у име Христа, за све нас, већ да би нам оставио спасоносно учење о Божанској благодати, о томе да ће нас управо она исцелити, да она покреће наш живот, спасава и избавља нас од смртоносне сујете. У данашњем Јеванђељу имали смо прилике да чујемо како су Христу довели раслабљеног. Живимо тренутно, користимо своје таленте, способности, положај на којем се налазимо, – и не тражимо Христа. Често, да бисмо управо на Њега положили сву наду и разумели сујету свог живота, Господ нам шаље болест, немоћ и раслабљеност. Григорије Палама расуђује поводом овог читања из Јеванђеља Друге недеље Великог поста, и говори нам о томе, да је овог раслабљеног нада у Христа привела вери. Нада је била све што му је остало, последње на овоме свету: није имао више ни здравља, ни славе, ни снаге, само наду у Христа, која га је и привела спасењу, исцељењу. Исто то се тако често дешава и нама, а ми у љутњи говоримо: зашто, ја све исправно радим, доброг сам владања! Зашто ми се шаљу ове болести, искушења? Искушења и болести се шаљу да би се у наша срца уселила нада у Божанску благодат! Да би се сјединили са Христом они људи који, будући здрави и јаки, не налазе у себи снаге да покоре сујету овог света. Четири човека су довела раслабљеног. Скинули су кров на кући да би га спустили к Христу. И ми, такође, учи нас Григорије Палама, треба да раскрчимо тај цреп свакодневних, непотребних, празних и бесмислених брига, сујете и гордости да бисмо доспели к Христу, да бисмо спустили к Њему нашу несрећну, раслабљену, гладну и изморену душу. Божанска благодат се данас сједињава са сваком душом, и ми се сједињавамо са Богом. Никакво велико богословско знање, ни ученост, премда не смемо ниподаштавати њихов значај, нису способни да делују на људско срце, и душу, као Божанска благодат. Погледајте, колико имамо примера око себе, да људи који су добили највиша образовања, између осталог и богословско, и говоре исправне ствари, а да им притом народ Божији не верује. Они говоре, али то не допире до срца, јер ови људи нису задобили Божанску благодат. Она се, наравно, задобија у свакодневно аскетском подвигу, смирењу, посту и молитви, у љубави и саосећајности према страдању ближњих. Нека би молитвама светог Григорије Паламе, светих новомученика и исповедника Руске Цркве и свих светих Божанска благодат пребивала са свима нама. Амин. Извор: Православие.ру