Претражи Живе Речи Утехе

Дана 17. маја 2020. године, у Пету недељу по Васкрсу, о Самарјанки, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију у храму Светог благоверног кнеза Александра Невског у истоименом скиту недалеко од Переделкина. По завршетку Литургије поглавар Руске Цркве је одржао проповед. У име Оца и Сина и Светога Духа! Данас је васкршња недеља у којој се сећамо разговора између Христа Спаситеља и жене-Самарјанке (Јн. 4: 5-42). Познато је да су Самарјани, као и Јевреји – семитско племе које је живело у центру Палестине. Дешава се да односи између комшија или рођака буду поремећени; тако је између два племена – јеврејског и самарјанског – владало стално непријатељство, које се није односило само на свакодневицу, већ је имало извесну верску димензију. Данашњи одломак из Јеванђеља говори управо о томе. Чули смо како је Господ док се налазио у Самарији, био код Јаковљевог бунара. Овај древни бунар заиста потиче из времена праоца Јакова, Исаковог сина, Аврамовог унука и Самарјани га поштују као велику светињу. Код овог бунара из којег су Самарјани захватали воду, Христос је срео жену, а по тадашњим обичајима није требало да ступе у усмени контакт, зато што Јевреји нису разговарали са Самарјанима. Међутим, Господ неочекивано од жене-Самарјанке тражи воду: дај Ми да пијем. Она Му каже: зар не знаш да ми не разговарамо? Међутим, Господ без обзира на то наставља разговор и она Му поставља питање о ономе што је за Самарјане било најважније, зато што их је управо то одвајало од Јудеја. Ово пита зато што је Спаситељ није познавао, а рекао јој је све о њеном животу – о томе да је имала неколико мужева и о томе да човек с којим тренутно живи уопште није њен муж. Самарјанка је отрчала у своје село и почела да окупља народ говорећи: да није ово Онај Којег чекамо? Да није Месија? Јер рекао је све што се односило на мој живот, премда није могао да зна... Потресена оним што јој је Спаситељ открио Самарјанка Му је упутила главно питање: зашто се ви клањате у Јерусалиму, а ми на овој планини? Јер Самарјани нису ишли на поклоњење у Јерусалим, већ су се клањали Богу на планини Герзим, недалеко од самог центра Самарије, и на овој гори су приносили жртве. Управо питање о месту поклоњења Богу је у религиозном смислу делило Самарјане од Јевреја и Самарјанка је хтела да зна где заправо треба да Му се клањају – у Јерусалиму или на овој гори. Међутим, Господ јој уопште не одговара оно што је она очекивала да чује. Он каже да ће ускоро наступити време и да је већ наступило кад се људи Богу неће клањати у Јерусалиму и на гори, већ у духу и истини. Ове речи Спаситеља се односе на целу историју која је почела након Његовог доласка у свет. Сад је за хришћанина, с тачке гледишта спасења, свеједно где ће се клањати Богу, јер је главно да Му се клања у духу и истини. Шта значе речи дух и истина? Истина означава истинску веру, а истинска вера претпоставља одређена знања. Знамо како су се у току целе историје људи борили за истинску веру, зато што им је било јасно: ако истина не господари људским разумом, за човека остаје сакривено нешто најважније, што једино може да одреди његов животни пут. Истина заиста спада у оно што се у људској личности дешава на нивоу спознаје. Зато није случајно то што се у току целе хришћанске историје Црква толико залагала за то да се истина, истина коју је Бог открио, коју је Господ лично дао апостолима, а преко апостола – целој Цркви, сачува без оштећења. Из историје Цркве знамо какве страшне битке су се водиле око истине, колико често су се појављивале јереси, односно свесно извртање истине. И да би се уништила многобројна људска лукава мишљења, васељенски сабори су се окупљали у току целог првог миленијама, разматрала су се питања вере и брањена је управо она истина коју је Господ предао Својим апостолима. Међутим, она се брани и даље, и у другом миленијуму, као што ће се вероватно бранити и убудуће, и борба за истину ће трајати док год постоји људски род. А зар све оно што данас доживљавамо на интелектуалном нивоу, зар рационални изазови који се упућују Цркви и хришћанским уверењима, не захтевају од нас борбу, зар не захтевају од нас заштиту истине? Што више знања човек поседује, тим више рационалних аргумената има које користи да би довео у сумњу божанску истину. И ово се не дешава зато што су знања неспојива с вером, већ зато што човек, наоружавши се знањима, својој личности придаје значај који умногоме премашује његов истински значај. Знамо да је човек ослањајући се на своја знања, почео да ставља себе на место Бога, и то се први пут није десило у XXI или ХХ веку, већ још у доба антике, кад је разум постао до те мере довољан себи у човековом животу да је потиснуо Бога на периферију живота. Али ако говоримо о данашњици, ове ствари се дешавају и данас – и то још више, јер усвајајући научна знања многи сматрају да им она откривају коначну истину. Међутим, уопште није тако, зато што се коначна истина налази ван рационалног знања. Коначна истина је тамо где је Бог, а Бог се не може спознати само разумом. Он се спознаје у духу и истини. Истина, наравно, спада у област разума, а дух је нешто сасвим друго. То је дејство божанске благодати, а ако се благодат не дотиче човековог срца, он ни на који начин не може да се приближи Богу разумом. Ако нема божанске благодати, разум ће све више и више одвајати човека од Бога, што се данас и дешава. Много је оних који се, постајући образовани људи, уместо да своје срце и свој разум окрену ка Богу, све више и више удаљавају од Њега. Бог се спознаје у духу и истини. То је завет за све нас. То значи да за нас рационална истина није нешто непотребно или другостепено. Заиста, сви смо позвани да развијамо свој разум, да по могућству стичемо образовање, усмеравамо све снаге разума, између осталог, за разумевање божанских тајни. Али нам разумевање никад неће бити дато ако не узрастамо у духу. А дух је наш унутрашњи живот. Дух је оно што ће отићи у вечност заједно с нашом душом. И док наш разум, који делује по физиолошким законима које је Бог уткао у људску природу, има ограничено време постојања, душа и дух, у којима ће такође бити присутно разумско начело, прелазе у вечност. Нека нам данашњи одломак из Јеванђеља помогне да схватимо да су дух и истина оно што треба да буде присутно у животу сваког човека. Не можемо да тражимо истину игноришући дух, и вероватно не можемо тежити ка стицању духовних ствари игноришући истину. Ево зашто је Господ рекао: наступиће време, и већ је наступило кад ће се истински поклоници клањати Оцу у духу и истини. И то је толико важно данас, у наше посебно време, које обилује највећим научним открићима – да све снаге разума буду подржане силом духа. Вероватно о томе треба да размислимо управо сад кад је, без обзира на сва колосална људска знања, људски род неочекивано задесила пандемија страшне болести. То заиста представља известан изазов научном знању. Наравно, научници ће открити начин за борбу с овом болешћу, али у извесном тренутку треба да размислимо о томе зашто већ данас нисмо у стању да одмах зауставимо ову пандемију ослањајући се на снагу разума. Господ дозвољава да нас ова искушења задесе зато да бисмо могли да размислимо о својој ограничености. Не полази нам све за руком, и немамо одмах успеха у свему, и погињући се пред лицем Божјим, треба да измолимо од Њега помоћ, не само за то да усавршавамо свој разум, већ и за то да стално узвишавамо свој дух и да дух наш разум учини плодним. Онда неће бити никаквих противречности између науке и религије, између спољашњег света који нас окружује, и духовног света у складу с којим Црква живи. Ка овој синтези духовног и материјалног, рационалног и духовно узвишеног, треба да стреми људски род. И можда ће нам потреси кроз које тренутно пролазимо, помоћи да постанемо свесни тога да је највећа истина повезана са силом људског духа. И нека нам Господ помогне у томе! Амин. Извор: Православие.ру