Претражи Живе Речи Утехе

На месту где је Синан-паша 1595. године спалио мошти Светог Саве данас се налази импозантни спомен у виду Храма. Сапаљивање моштију Светог Саве тешка је успомена српског народа, али уједно и важан историјски догађај. У наставку прочитајте важне податке о овом догађају. Турска инвазија Балкана и црква као уточиште Турска инвазија Балкана захватила је и Србију и ако су се Срби одупирали притиску дуже него и један балкански народ. Смедерево, задња престоница умањене Србије, пало је шест година после пада Цариграда. Једино Црна Гора оста неосвојена. Турска инвазија докрајчила је народне државе и династије и уништила људска права, развитак и напредак балканских народа. У таквим приликама, Црква постаде једини извор снаге и уточиште хришћанским народима, уз плаћања завојевачима високе цене у крви. Неке од најлепших цркава бејаху претворене у џамије, многе разорене, а скоро све беху опљачкане и оштећене. Жича је, такође, била упола разрушена и опустошена. Милешево беше опљачкано и оштећено, али на срећу, не и разрушено. Саркофаг са Савиним нетрулежним телом није био узнемирен ни обесвећен чак ни после сто педесет година турске окупације. Пошто је Савино тело лежало у њему и више од две стотине година српске слободе и независности, Милешево је постало поклоничко место, равно Жичи и Студеници. Њега су помагали и украшавали босански банови, херцеговачки кнежеви, поморски жупани, краљеви и цареви Србије. Мали господари да себе начине великим, а велики да постану још већи неком везом са Савиним именом или његовим грбом. Тако, Твртко први изабра Милешево да се у њему крунише за босанског краља, на гробу Светог Саве, 1377. године, иако је био заштитник богумила. Кнез Стеван Косача, јавни богумил, узе титулу „војвода Светога Саве„. Наравно, не треба ни спомињати чисто православне владаре који су се такмичили да што више учине за ову светињу, у којој је почивало тело Светога Саве. Турски одговор на српске побуне Неки од храбрих европских путника из доба османлијске страховладе у Србији видели су у Милешеву саркофаг Светога Саве „са гомилама поклона на њему, дарованих од муслимана„. Неки су од њих посведочили, да су чак и неки римокатолици из Далмације и Јевреји долазили на поклоњење гробу Светога Саве. Тако је трајало све до пред крај шеснаестог века. Но, у то време Турци, османлије постадоше јако љути на Србе ради њихових честих побуна и устанака. Чињеница је да се Срби нису никада помирили са својом тешком судбином робовања. Шумски герилци: ускоци и хајдуци у земљи са једне стране и избеглице из Срема, Славоније и Баната са друге, непрекидно су узнемиравали отоманску владавину. Ови непослушни поданици и борци су се напајали баш у старим српским манастирима, тако су Турци мислили. Култ и поштовање Светога Саве беше тада јако велико, као никада раније. Шта више, и повећавало се све више из дана у дан због бројних чудеса. Суочавајући се са све чешћим побунама, тадашњи турски султани нису били довољно мудри да употребе разумна средства за смиривање народа. Уместо да гасе ватру водом, они је напротив појачаваху дрвима и сламом. Почеше слати све више и више обесних тирана, да би мучењима и разарањима и крвопролићем угушивали побуне. У почетку 1595. године, дошло је до промене на турском престолу, у Истамбулу. Нови султан Мухамед трећи постаде турски владар. Он беше сто друго дете свога оца. Његов отац, Мурат трећи био је „слабо створење, који је препустио улизицама да владају државом и пактирају са онима који су плаћали највише, а њиме су управљале његове жене„. Син његов не бејаше бољи од свога оца. Обично су блудници велики тирани. Одлука о спаљивању моштију Светог Саве Султан Мухамед нареди Синан-паши, да једном заувек угуши побуну код Срба, не бирајући средства. Овај крволочни паша био је обавештен да су српски манастири места у којима је подгрејаван дух побуне против турака. Он би обавештен са доказима да је Милешево постало поклоничко место – ћаба чак и за мухамеданце, и да су многи од ових прешли у хришћанску веру, гледајући многобројна исцељења њихових болесника, као и друга чуда на гробу Светога Саве. Стога, Синан-паша нареди да се тело Светога Саве пренесе у Београд и да се тамо спали. Извршилац овог пашиног наређења беше неки Ахмед бег Окузи. Овај брутални слуга још бруталнијег господара, веран својој окрутној природи, учини све то на зверски начин.Он прво начини војни обруч око самог манастира Милешева. Онда примора монахе да изваде дрвени ковчег из саркофага са телом светитељевим. Ковчег ставише на коње, које су терали сами монаси, јер су се турци плашили да се и дотакну самог ковчега. И тако крену тужна поворка. Уз плач и ридање, монаси беху малтретирани и сваки Србин или Српкиња, које су успут срели били су убијани или насилно одведени, како би били онемогућени да о овоме јаве хајдуцима у шуми. Тако је ради свега овога, поворка силно нарасла док је стигла до Београда. На месту званом Врачар, на периферији Београда, беше припремљена ломача. На њу ставише дрвени ковчег са светим телом. и ту 27. априла 1595. године, тело Светога Саве би спаљено и претворено у пепео. Необично велики пламен подиже се према небу и осветли цео град и могао се видети далеко преко Дунава. И док су турци урлали од задовољства, а поробљени Срби у Београду плакали и молили се, дотле слободни Срби преко Саве и Дунава, хајдуци и ускоци по планинама, спремаше своје мачеве за освету светитеља. Храм као вечни подсетник на мошти Светог Саве Синан-паша је спалио тело Светог Саве, али је увећао његову славу и утицај. Апсолутно незнање је тријумфовало у разарању кавеза из кога је голуб већ давно, давно излетео. Али, радост турака беше краткотрајна, јер док се пламен стишавао, њих ухвати изненадни страх и сви се разбежаше својим кућама, закључавши врата за собом. На Врачару пак, неколико монаха клечећи из даљине посматраху пламен и чекаху да узму прегршт светог пепела и однесу натраг у Милешево. Спомен Храм Светог Саве-место где је Синан-паша 1595. год. спалио мошти Светог Саве. Међутим, живи дух светитеља посматрао је победнички из невидљивог света доле на ватру. Јер, Савина жеља за живота беше да буде мученик из љубави према Христу. Сада му се и та жеља испунила. Тако, са осмехом победника, Сава опрости Синан-паши и благослови свој српски народ. Господ је на мојој страни, Ја се нећу плашити, Шта човек може мени да учини? https://hramsvetogsave.rs/mosti-svetog-save-spaljivanje-mostiju/

Године 1237. мошти Светог Саве су пренете из Трнова у манастир Милешеву. Oвога дана установљено је у нашој светој Српској Православној Цркви да се празнује пренос моштију светог и богоносног оца нашег Саве, равноапостолног просветитеља и учитеља Српског. Пренос моштију Светитеља Саве I би за време благочестивог краља српског Владислава 1237. године, и то из Трнова у манастир Милешево. А то би овако: Пошто прође година дана од блаженог уснућа Светога Саве, (које би 13 јануара 1236 г.) и од сахране светог му тела у Трнову, у цркви Св. Четрдесет Мученика, свеблажени намесник његов архиепископ Арсеније ражали се за Светим као за својим оцем и учитељем, па дође благочестивом краљу Владиславу и рече му: "Није лепо ни пред Богом ни пред људима оставити оца нашег, равноапостолног учитеља, дарованог нам од Христа, који је многе подвиге и безбројне труде поднео ради Српске земље и украсио је црквама, краљевством, архиепископским престолом, епископима, и свима уставима и законима, да његове свете мошти леже ван његова отачаства и престола његове Цркве, у туђој земљи. Твоја је дакле дужност, да га на сваки начин из туђе земље пренесеш у његово отачаство". Краљ се веома обрадова предлогу архиепископа Арсенија, па посла свог најугледнијег благородника к своме тасту бугарском цару Асепу са молбом да му да тело Светога Саве, стрица, учитеља и заштитника свога. Прочитавши писмо, и чувши и усмену молбу од самог посланика, цар Асен се ожалости, и одговори: "Када би Свети и свето тело његово лежало у нас без части и пажње, праведно би било да га тражите да бисте му указали поштовање. Али, пошто се Свети упокојио у Богу међу нама, и пошто његово свето тело, као што видиш, лежи у цркви Божјој са великом почашћу, шта онда задајете труда и Светоме и нама, тражећи га?" И тако га отпусти празних руку. Краљ Владислав опет посла к цару Асену још већи број благородника, молећи и говорећи: "Ако сам нашао милост пред тобом, родитељем мојим, не затварај од мене отачко милосрђе; не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете мошти светог господина мог и оца, да их пренесем у своје отачаство". Цар беше у недоумици шта да ради, јер је сматрао да, лишити се Светога, то је као лишити се царства. Онда призва патријарха и своје саветнике, и питаше их шта да ради, а они му рекоше да нипошто не даје тело Светога, пошто велможе и сав град негодују због тога. Тада цар написа утешно писмо своме зету, краљу Владиславу, па додаде и ово: "Када је Богу било угодно да се Свети упокоји међу нама, Христовим вернима, онда ко сам ја да се противим вољи Божјој, или да се дрзнем узнемирити гроб и свете мошти Светога, утолико пре што Свети ништа није завештао односно свог преношења? Све, дакле, што год желиш и молиш од мене, сине мој, радо ћу учинити; само ме немој приморавати на оно што је немогуће учинити, јер ми и патријарх и велможе и сав град то забрањују". Видећи да је цар неумољив, краљ Владислав беше у недоумици шта да ради. Но бојећи се укора и срамоте од људи и гнева од Бога, Владислав се реши да сам иде своме тасту. И посла пред собом гласнике, да долази са много својих благородника, епископа и игумана. Цар Асен дочека свога зета далеко испред града са сваком почашћу и љубављу. Но краљ Владислав, пре но што уђе у царске дворе, замоли цара за допуштење да са свима својима оде најпре у цркву Св. Четрдесет Мученика, да се поклони своме оцу и учитељу и великом Божјем угоднику. Проливајући горке сузе и ударајући главом о земљу пред гробом Светога, краљ Владислав му се исповедаше као живоме и мољаше га да му опрости ако му је што сагрешио. И говораше: "Знам, оче, знам, мој грех најпре учини да ти побегнеш од мене и да се преставиш ван свога отачаства, а и сада опет окамењује царево срце да нам те неда. Но сажали се на мене и превиди грехе моје! Иако због грехова мојих нисам достојан назвати се син твој, ипак ме не одгуруј као пород брата твога, и прими мене који се кајем пред тобом, оче! Види моју тугу и труд мој тебе ради, и чуј веру моју. Не остављај отачаство твоје ради кога си поднео многе подвиге и трудове, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу усаветуј цара да моју молбу о теби испуни, да се не вратим празан и безнадежан и будем осрамоћен немајући тебе са собом, оче". Тако се Владислав са плачем дуго мољаше над гробом, да му и лице отече од многих суза. А цар га позва у двор, и приреди му славље велико. Но идуће ноћи цару се јави у сну анђео Божји у облику Светога Саве и нареди му да да Светога, да га однесу у земљу народа његова. Цар се силно препаде због тога, и сутрадан исприча своје виђење патријарху и велможама. Они му рекоше да је сан истинит и да је то посета од Бога ради Светога, и саветоваху цара да да Светога да га однесу у његову земљу, да му царство не би снашла нека беда. И тако цар, дозвавши свога зета Владислава, испуни његову молбу и дозволи му да узме тело Светитељево. Владислав, који није очекивао да ће тако лако добити дозволу од свога таста, радосно се поклони цару и из све душе му захвли, јер свом душом осећаше да се тиме обогатио богатством драгоценијим од свих царских ризница. Пошто са епископима у храму би отслужена света Литургија, онда би отворен његов чесни гроб. Тело Светога би нађено потпуно цело и нетљено, и као да спава; власи главе и брада његова беху светле и целе, и миомир као најлепши мирис разли се по целом храму. Тако исто и дрво и прах гроба Светитељевог Бог обогати пријатним мирисом и исцељењима, тако да, чувши за све то, трновски грађани се у гомилама скупише да виде Светога и добију од њега исцељење од својих недуга. И догодише се тада многа чудесна исцељења, о којима се говори опширније у Житију Светитељевом (под 14. јануаром). Чувши за многа чудеса Светога, краљ Владислав се побоја да се цар не покаје што је пристао да носе Светога, па заповеди да одмах подигну Светога и крену на пут у Србију. А грађани Трнова, а и они из унутрашњости, дуго су потом долазили к Светитељевом гробу, доносили своје болеснике, и добијали исцељења. Носећи свете мошти светог стрица свог у своју земљу, благочестиви краљ Владислав радосно хиташе испред кивота, као некада цар Давид испред Ковчега Завета, појући псалме. А кад се приближи са светим моштима Светога, блажени архиепископ Арсеније изађе на сусрет са епископима, игуманима, благородницима и мноштвом верујућих, и учинише достојно поклоњење Светоме, и целиваше свете мошти његове као Божјег угодника. Кад народ Српски чу о доласку Светога, сливаше се са свих страна да види и да се поклони. А Бог богато даваше благодат од моштију Светога онима који их се са вером дотичу. И многи болесници молитвама Светога добише исцељења од недуга својих. Краљ и архиепископ, са епископима, игуманима, монасима, благородницима и мноштвом народа, ношаху Светога у великој радости са псалмима и песмама. И кад стигоше у манастир Милешево, задужбину краља Владислава, ту га у цркви Светог Вазнесења Господњег чесно положише у гроб који му краљ Владислав беше спремио. И благочестиви краљ приреди велико празнично славље у спомен Светога Саве. После не много времена, једном богобојажљивом и побожном преподобном старцу у манастиру Милешеву јави се у сну Свети Сава говорећи, да његове свете мошти изваде из гроба и положе их испред гроба у цркви. То би учињено: подигоше из гроба пресвето тело његово читаво и нетрулежно и миомирисно, и ставише га напред у цркви, свима на виђење, поклоњење и исцељење. И потом бише од светих моштију многа чудесна исцељења, као што о томе опширно говоре животописци Светога - Теодосије и Доментијан. Молитвама Светога оца нашег Саве Чудотворца, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј Српски род и све Православне, Aмин! Присуство моштију светитеља Саве у Србији имало је црквено-религиозни и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као светитељ Сава, почев од његовог времена до данашњих дана. Над његовим моштима крунисан је 1377. године босански бан Твртко за краља Срба и Босне. Стефан Вукчић Косача, хумски војвода, назива себе 1448. године "херцегом (тј. војводом) од светог Саве". Култ овога српског свртитеља окупљао је све јужнословенске народе, а посебно православне Србе; његовом гробу долазили су на поклоњење и римокатолици и муслимани. Жан Шесно (1547) и Катарин Зен (1550) забележили су да муслимани поштују гроб светитеља Саве и да га се боје. Бенедикто Рамберти је оставио сведочанство из 1553. године да Турци и Јевреји дају већу милостињу манастиру Милешеви неголи Срби. Овде је прилика да се сумарно прикаже у чему се састоји јединственост Савиног лика - Сава је први владарски син који стиже на Свету Гору са жељом да се замонаши; Савин отац Стефан Немања је први владар који као монах стиже на Свету Гору са жељом да ту остане до краја; Сава постаје познат по својој ревности и подвигу и ништа мањој дарежљивости свим светогорским обитељима; оснива српски манастир који одмах улази међу четири водеће обитељи на Атосу (после Велике лавре, Ватопеда и Ивирона) са посебним правима; у Кареји оснива ћелију са устројством дотле непознатим на Светој Годи; ове две установе добијају свој посебни типик; Савин отац Симеон улази у списак светогорских светитеља који није дуг, те се стога ту тешко стиче место; у тешким временима латинске окупације тек преко Саве успоставља се веза Свете Горе и византијског цара у Никеји као њеног законитог господара; Сава је оснивач и први поглавар самосталне Цркве у Срба. Сава крунише првог и дотле јединог православног краља; са своја два путовања у Свету земљу спада међу највеће путнике свога времена. Сава је писац, дипломата који лично иде у мисије највећег ризика, што се ретко среће пре и после њега (боравак у Солуну и Цариграду за време латинске власти, кад ту није било места за православног епископа); по биографу, добијао је победе без рата; после упокојења и прогласа за светитеља добија штовање и у Цркви и у народу подједнако као што је имао и за живота; уз то, спаљивање моштију неког светитеља није честа појава. О столовању Арсенија његов биограф говори наизглед опширно, али са мало чињеница. Житије има тон проповеди са циљем да поучи, не да саопшти. Оваква намена житија назире се већ из наслова Теодосијевог списа Житије и подвиг у пустињи са оцем и засебно путовања, а делимично и приповедање о чудесима светог оца нашег Саве, првог архиепископа и учитеља српског... Већ из овога се види да ту неће бити речи о Савином управљању Црквом. Тога се држао и архиепископ Данило у својим биографијама архиепископа. Ускраћивањем конкретних података о архиепископу Арсенију биограф наноси „штету" и манастиру Жичи, јер тиме и знања о њој су оскудна. За време столовања овог јерарха мало смо обавештени и о политичкој историји српске државе. Звучи необично, али захваљујући Савиним биографима, боље познајемо прве три деценије 13. века него следеће три. Спаљивање моштију Светог Саве Сваке године, 10. маја, Српска Православна Црква молитвено се сећа и обележава дан спаљивања моштију Светог Саве Српског. Године 1594. на београдском брду Врачар, турски војсковођа Синан-паша сурово кажњава Србе. Те године банатски Срби су подигли устанак против турске власти. Лик српског великана ношен је на заставама. Као казну за ову буну у крви угашеној, Синан-паша је наредио да се мошти највећег српског светитеља донесу из манастира Милешеве, где су се налазиле преко 350 година, и спале. То је требало да уништи светитељев велики култ у народу, а са њим и све наде за ослобођење од османлија. Мошти Светог Саве биле су, по речима историчара, „извор српског државног легитимитета" и „симбол српских традиција о држави и независности". Како бележе савременици, овај злочиначки чин је био пропраћен непогодом, градом и олујом. Пепео просветитеља српског био је разнет на све стране. И где год је трунка пепела му пала, ту је нова љубав к' роду засијала! Јован Јовановић Змај Извор: Ризница литургијског богословља и живота

СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ, првог архиепископа Српског Пошто свето тело Светог Саве би пренето из Трнова из Бугарске у Србију, оно би сахрањено у манастиру Милешеви, задужбини краља Владислава (1234-1243 г.), синовца Светога Саве. У време турске тираније народ српски скупљаше се код моштију свога Светитеља, да траже утехе и лека. Јер мошти Светога Саве заиста беху за Србе непресушни извор сваког племенитог надахнућа, сваког еванђелског прегнућа, сваке еванђелске ревности, еванђелске вере, љубави, наде, утехе, радости, окрепљења. Ако је српској души био потребан лек од ма какве бољке, налазила га је у чудотворним моштима свога највећег Светитеља и свебрижног утешитеља. Ако је српској души била потребна света сила, која насигурно спасава од сваког греха, од сваке муке, од сваког злодуха, она је ту силу црпла из светог гроба и светих моштију Светога Саве. Ако је Србима, као народној целини, била потребна ма каква помоћ, они су је тражили и налазили у Милешеви код свога бесмртног Светитеља и чудотварног Просветитеља. Сваком правом Србину он је био у свима невољама утеха, у свима тугама радост, у свима патња-ма сапатник, у свима гресима избавитељ, у свима смртима спаситељ и васкрситељ. Све то Свети Сава је био Србима у највећој мери, особито за време ропства под Турцима, после пропасти српског царства на Косову 1389. године. У то мрачно и свирепо доба Свети Сава чудотворним телом својим у Милешеви би најубедљивији благовесник и сведок истине и правде Христове, која се толико беше пројавила у славној прошлости српској. У њему српски народ гледаше своју душу, своју савест, своју веру, своју истину, своју правду, своју наду, своју слободу. Безбројним чудесима, која се самилосно лијаху из светих моштију Светога Саве, он исцељиваше не само телесне већ и све душевне недуге и болести ојађених српских душа, и српског народа као целине. Срби су у њему имали непоколебљиву и бесмртну наду, да ће их кад тад свети Бесмртник Милешевски ослободити агарјанског ропства. Зато су са свих страна српске земље хитали к њему, к светом гробу његовом на поклоњење, на охрабрење, на исцељење од сваковрсних невоља. И чудо за чудом васкрсавало је српске душе из очајања, из малаксалости, из смрти. Све је хитало своме свемилосном утешитељу и свепобедном васкрситељу, хитало молитвама, сузама, уздасима, посећивањем његовог светог гроба и окупљањем око његових чудотворних моштију. И добијало помоћи стварне, истинске, свеутешне.{jathumbnail off} Све то завојевачи Турци пратили су будно. На њихове очи дешавала су се необична чудеса од светих моштију Светога Саве. Штавише, чудотворном Светитељу прибегавали су у болестима својим и многи муслимани, и добијали чудесна исцељења. Све је то потстакло Турке да уклоне овог чудотворног будитеља и храбритеља верске и националне свести српске, слободарске душе српске. Као непосредни повод за то Турцима послужи устанак Срба у Банату 1594. године. У овом устајању поробљеног народа против тирана Турака узели су учешћа и патријарх Пећки Јован Кантул (1592-1614 г.), херцеговачки митрополит Висарион, и нарочито вршачки епископ Теодор. Епископ Теодор је предводио устанак Срба у Банату. Устаници су на својим заставама имали лик Светога Саве. Главни комадант турске војске против устаника био је Синан паша београдски, способан војник, али необразован, сујеверан, страшно суров и свиреп, а усто је и зверски мрзео хришћане. По његовој наредби би велико „истребљење и беда црквама и свештеницима и хришћанима од Исмаилћана у српској земљи и по другим крајевима, и безбројна убиства и запустошења светих обитељи“. Бојећи се да се из Милешеве, где почиваху мошти духовног оца и душеводитеља целокупног рода српског, не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски нареди да се тело Светог Саве пренесе из Милешеве у Београд и спали. На челу турске војске која је отишла по тело Светог Саве био је Ахмет бег Оћуз. Војска упадне у Милешеву на Велики Петак 1594. године, начини покор, узме из кивота тело Светога Саве и пренесе у Београд Синан паши. И у суботу, 27. априла 1594. године, Синан паша спали тело СветогСаве у Београду, на Врачару. Плачем и лелеком би пропраћен широм целе српске земље овај језовити догађај. А један непознати монах записа: „Да се зна када сажегоше Турци Светога Саву, архиепископа српске и поморске земље, у Београду; и начелник беше везир Синан паша, који бејаше пред војском.. .“ Но са спаљивањем моштију Светитељевих обесни паша агарјански не спали Светитеља, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу и души свога народа на земљи-„Синан паша ватру пали, тело Светог Саве спали; ал’ не спали славе, нити спомен Саве!“ – Богоносни отац наш Сава, апостол и светитељ Божји, постаде после смрти и мученик Христов. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота