Претражи Живе Речи Утехе

Светозар Поштић: „Беседе на Јеванђеље од Марка” светог Василија Кишенемског BY СТАЊЕ СТВАРИ on 3. ЈАНУАРА 2020. • Без обзира на све околности житија светитеља Василија и на питања оправданости његовог прослављења, оставио нам је у наслеђе задивљујућу књигу Светитељ Василије Кишенемски (Извор: drevo-info.ru) Лето Господње 1926. у совјетској Русији протекло је у знаку учвршћивања Стаљинове власти. После победе у унутарпартијском окршају, нови вожд одстрањује своје главне ривале, Троцког и Камењева, из Политбироа. Две године након Лењинове смрти, свечано се открива први споменик предводнику бољшевика у Октобарском преврату испред Финске станице. У морском каналу Лењинграда тоне пароброд “Буревестник”, и са собом односи 65 живота. Ради се и први попис становништва Совјетског Савеза, десеткованог Грађанским ратом, помором од глади и бекством из земље од Црвеног терора. Од 147 милиона житеља, 18 посто живи у градовима а 82 посто на селу. Исте године умиру шеф совјетске тајне полиције Феликс Ђержински и сликар Виктор Васњецов. Изводи се премијера представе “Дани Турбиних” Михаила Булгакова. Млада и амбициозна држава полако тоне у мрак присилне колективизације, партијских чистки, опште цензуре и уништења сопственог становништва. Исте те, 26. године бурног и опаког 20. столећа, епископ Кинешемски Василије (Преображенски), завршава писање једне од најбољих књига руске духовности која ће на објављивање у Русији чекати скоро 70 година. Данас се најугледнији теолози и критичари слажу у оцени да “Беседе на Јеванђеље од Марка” представљају прави бисер православног богословља. Ова књига од скоро 700 страница на јединствен начин изражава ерудицију, вештину приповедања и надахнуто проповедање Божје речи светитеља Василија. Књига Једна од највећих вредности овог дела је у томе да, осим тумачења самог текста, оно приказује и друштвено-историјске околности везане за новозаветне догађаје. Већ у првом поглављу, након објашњења речи “Јеванђеље”, светитељ Василије слика друштво Палестине у 1. веку Нове ере. Да бисмо боље разумели све детаље из Марковог сведочења о догађајима из последње три године Христовог овоземаљског живота, он описује како су, рецимо, живели богати и сиромашни Римљани, Јевреји и остали народи Јудеје и Галилеје. Владика Кинешемски нас упознаје са вером, надањима и очекивањима верног народа и ставовима јеврејске духовне елите заснованим на Мојсијевом законику и пророчанствима старозаветних пророка. Ако се неко, читајући Јеванђеље, икад запитао ко су фарисеји, садукеји и “књижевници”, или левити, Самарићани и Хананејци, ко су били Ирод, Кајафа и Понтије Пилат, или како су Римљани, по Христовом предсказању, уништили Јерусалим, у овој књизи наћи ће одговоре на сва та и многа друга питања. Темељно поткован познавањем класичне философије, старогрчке и латинске филологије и историје Старог века, епископ Василије је творац пуне, наративне енциклопедије везане за најкраће Јеванђеље у Новом завету. Осим објашњења историјских, религиозних и друштвених околности везаних за драматичне догађаје из Библије, владика Кинешемски са читаоцима дели дубоке увиде у значење Христових казивања утемељене у светоотачкој речи и сопственом духовном искуству. Бираним цитатима из остала три Јеванђеља, посланица апостола Павла и писања Максима Исповедника, Јована Златоустог, Јована Лествичника, Симеона Новог Богослова, Јована Кронштадског и других познатих тумача Светог писма и најдубљих духовних искустава, он осветљава смисао Божје речи. И као у свим добрим духовним беседама, свака тема у књизи илустрована је занимљивим и поучним причама из живота разних светитеља, подвижника, покајника и обичних грешника. Светитељ Епископ Василије је рођен 1876. Године, у граду Кинешма Костромске губерније на северном току реке Волге, у породици свештеника као Венијамин Сергејевич Преображенски. Познавалац савремених и древних европских језика, Венијамин је у младости две године провео у Лондону, а после повратка у Русију запослио се као предавач страних језика у гимназији. Нешто касније, док је предавао латински у Москви, завршио је и педагошки институт, сигуран да ће се до краја живота бавити подучавањем младих. Међутим, Господ је за њега имао другачији план. Светитељ Василије Кишенемски (Извор: drevo-info.ru) Једног дана, приликом одмора и посете родитељима у Кинешми, чамац у коме је са друговима пловио по Волги изненада се преврнуо. Свестан да ће потонути усред широке реке, Венијамин је обећао Богу да ће свој преостали живот, ако му буде сачуван, посветити служењу Православној Цркви. У истом тренутку угледао је дебелу даску за коју се ухватио и некако испливао на обалу. Три године после револуције, када је већ имао 45 година, Венијамин је рукоположен у свештеника, а годину дана касније се замонашио с именом Василије и постављен је за епископа Кинешемског. Као владика је водио подвижнички живот, и на његове проповеди скупљао се велики број верника. Основао је сиротиште за децу која су у Грађанском рату остали без родитеља, и почео је да исцељује молитвом. Први пут је ухапшен и прогнан на две године 1923. Након тога следи још пуне две деценије затвореништва, прогонстава, и краткокрајних раздобља слободе, када је око себе окупљао многобројну духовну децу лишену добрих пастира у земљи која је објавила рат против Цркве и Бога. Упокојио се у Господу 1945. у сибирском изгнанству од болести проузроковане немилосрдним испитивањима, мучењима, затвореништвом и прогонством у сурове услове хладног беспућа. У јесен 1985. пронађени су светитељеве мошти. У августу 1993. године патријарх Московски и целе Русије Алексије Други благословио је месно поштовање епископа Василија, а 2000. године, када је канонизован Сабор руских новомученика и исповедника, име светитеља Василија уписано је у црквени календар. Његово житије, тропар, кондак и неколико писама духовним чедима преведени су на српски и објављени на сајту Светосавље. Брисање из календара За историју канонизације епископа Василија везан је и један непријатан догађај, који, поред сумњи у беспрекорност живота овог светитеља, може да укаже на сву страхоту страдања руских новомученика и на тежину овог подвига. Наиме, календар Руске Православне Цркве за 2013. годину садржи чак 36 имена мање од претходног, и једно од њих је и име светитеља Василија. Иако деканонизација никада није објављена и није званично спроведена, претпоставља се да је накнадним отварањем архива НКВД-а утврђено да су неки припадници Руске Цркве, укључујући ту и епископа Кинешемског, после вишедневних тортура глађу и неспавањем одали имена неких својих верских истомишљеника. Као оправдање за овај поступак може послужити чињеница да је тајна полиција сва та имена већ од раније имала, и покушавала је затворенике на сваки начин да компромитује. Све последице свирепог мучења неспавањем на психику мученика описана су и у житију Светог Луке Кримског, који је, по сопственом признању, учинио нешто слично, али његова светост, оправдано, никада није доведена у питање. Ако је и погрешио, епископ Кинешемски се после тога покајао, а о светости његовог живота и судбини његове душе после смрти сведоче и многобројна исцељења над његовим моштима. Светитељ Василије Кишенемски (Извор: days.pravoslavie.ru/) Без обзира на све околности житија светитеља Василија и на питања око оправданости његовог прослављења, он нам је у наслеђе оставио задивљујућу књигу историјске вредности и духовне снаге, која је већ одавно ушла у златни фонд руске хришћанске литературе. Због тога је право чудо што она још увек није преведена на српски. Литература Житија Руских Новомученика – Књига страдања и утехе. 31. јул (13. август) Светитељ Василије, Епископ Кинешемски. Светосавље. https://svetosavlje.org/zitija-ruskih-novomucenika-knjiga-stradanja-i-utehe/8/ Исповедник Василий (Преображенский), епископ Кинешемский. Православие.Ru. https://days.pravoslavie.ru/Life/life4777.htm Лученко, Ксения. “Уже несвятые святые.” 15 февраля, 2013. Правмир. https://www.pravmir.ru/uzhe-nesvyatye-svyatye/

Аутор је професор славистике Универзитета у Вилнусу, Литванија. Жеља за једнакошћу и правдом социјалиста, према томе, не може се упоредити са хришћанском тежњом ка једнакости и правди. Социјалистичка једнакост и правда су теоретске, апстрактне, уопштене. Оне води ка апсолутном обезвређивању људске јединке, ка ГУЛАГ-у. Либерални капитализам, са друге стране, пропагира „толеранцију“ и „политичку коректност“, и тиме подстиче мржњу према истинској религији, јер је она категорична у осуди греха Очигледна је чињеница да су скоро сви најумнији и најгласнији светски антиглобалисти нека врста социјалиста или комуниста. Када се мало боље размисли о суштини опредељења једне и друге оријентације, та појава је апсурдна, јер битне разлике међу њима скоро да и не постоји. Глобалисти су против националних држава и за интернационализам, „толеранцију“ према мањинама и религијама, а исто то су и циљеви комуниста. Што је најважније, и једни и други су непоправљиви либерали. Разочарани пљачком и неравноправношћу, многи интелектуалци су се окретали и још увек се окрећу ка марксизму. Пошто је идеологија негована у Совјетском Савезу и његовим сателитима пропала, они се окрећу прикривеном марксизму, доктрини са другачијом терминологијом али истим погледом на свет и истим циљевима. Ти интелектуалци не схватају да није капитализам крив што са савременим светом нешто није у реду. Капитализам и социјализам као идеологија две су стране исте медаље, јер обе постављају капитал или „средства за производњу“ на прво место. Оба величају материјализам, који нас је и удаљио од суштине и довео ту где смо. Због тога их треба назвати истим именом: нека то буде либерализам. Достојевски о прогресивним социјалним идејама Осим што је део политичког и социјалног плана светске елите за овладавање светом, либерализам је резултат равнодушности према ближњем и начин да се прикрију сопствени греси. Либерализам тежи да смањи одговорност који сваки појединац има пред собом, другим људима и Богом, премештајући га на све и ни на ког посебно. Можда нигде та идеја није боље илустрована него у роману „Браћа Карамазови“ Фјодора Достојевског. Када се приликом посете манастиру средовечна племкиња пожали старцу Зосими, руском монаху, о свом недостатку вере, он јој одговара да ће је стећи ако успе да овлада искреном љубављу ка ближњем. Она му тада исприча о својој повременој жељи да све остави и да се придружи сестрама милосрђа, али признаје забринутост да би то учинила само у очекивању плате у виду љубави и похвале. Отац Зосима јој тада исприча о разговору који је имао са једним ранијим посетиоцем. „То је тачно тако као што ми је испричао, већ одавно додуше, један доктор“, приметио је старац. „Човек је већ био старији и несумњиво паметан. Говорио је исто тако отворено као ви, мало у шали, али жалосној шали; ја, каже, волим човечанство, али чудим се сам себи: што више волим човечанство уопште, то мање волим људе посебно, то јест одвојено, као засебна лица. У сновима сам често, каже, долазио до страсних помисли о служењу човечанству, и можда бих стварно пошао на крст за људе, ако би се то одједном некако захтевало, а опет нисам у стању два дана да проживим ни са ким у соби, о чему знам из искуства. Чим ми се неко приближи, његова личност почне да притиска моје самољубље и омета ми слободу. За један дан могу чак да замрзим најбољег човека: једног зато што дуго једе за столом, другог зато што има кијавицу и непрекидно шмрка. Ја, каже, постајем непријатељ људи чим ме се дотакну. Зато се увек тако догађало да што сам више мрзео људе засебно, то је ватренија постајала моја љубав према човечанству уопште.“ Ово је суптилна критика де-персонализованог социјалног покрета у Русији друге половине 20. века, који је и довео до катастрофалне револуције 35 година након пишчеве смрти. „Са великим увидом Достојевски је био у стању да види како је ова објективизована девалвација човека продрла у све поре савременог живота, и чак у саме темеље људског размишљања“, тврди Михаил Бахтин, руски философ 20. века. Достојевски оптужује „све представнике револуционарног демократског покрета и западног социјализма, сматрајући их изданком капиталистичког духа“, пише Бахтин. Да, социјализам је изданак капиталистичког духа. Оба пројекта за државно и економско уређење резултат су посматрања другог бића као средства за остваривање својих циљева. У свом екстремном облику, они воде ка истребљењу човека. Питајте само Јевреје о фашизму и нацизму или потомке руског племства о лењинизму и стаљинизму. Исход те две идеологије су милиони опљачканих и убијених. Либерализам и комунизам као религија У жељи да пронађу себе и ослободе се немира и унутрашњег незадовољства, људи се приклањају разним теоријама и обећањима благостања на земљи. А оно што им је стварно потребно, оно што свако од нас на један или други начин прижељкује и тражи – то су слобода, унутрашњи мир и љубав. Те циљеве неће никакво материјално стање побољшати; њих само вера може остварити. Зато су либерализам и комунизам и преузели сва обележја вере. Када се дубље задре у све претпоставке и закључке ових идеологија, види се да они представљају религију која није много различита од праве религије. У радикалној марксистичкој идеологији, рецимо, заповест „Поштуј оца и матер своју да ти буде добро и да дуго поживиш на земљи“ замењена је императивом „уништења старог света до темеља“. Уместо љубави према својој земљи, комунисти су имали девизу: „Радници немају домовину“. Заповест „Не пожели ништа што је туђе“ супротстављена је бољшевичким позивом на „потпуно уништење приватне својине“, то јест конфискацију целокупне имовине коју су појединац и његови преци деценијама стицали. Уместо заповести „Не кради“, они су неговали девизу: „Опљачкај опљачкано!“ Као замена за заповест „Не чини прељубе“, они су, следећи Марксов „Комунистички манифест“, желели да уведу „колективно поседовање жена“ и да укину „буржоаски“ породични морал. Уместо да чине добро, чувајући мир и ослањајући се на Бога, комунисти су пропагирали бескомпромисну борбу са непријатељима свог учења, „светску ватру“ рата до коначног тријумфа комунизма у целом свету, са јединим ослонцем на партију и њеног вођу, који су „ум, част и савест свих радника“. Жеља за једнакошћу и правдом социјалиста, према томе, не може се упоредити са хришћанском тежњом ка једнакости и правди. Социјалистичка једнакост и правда су теоретске, апстрактне, уопштене. Оне води ка апсолутном обезвређивању људске јединке, ка ГУЛАГ-у. Неко може помислити да Маркс није имао у виду такву имплементацију својих идеја, али када се његов „Капитал“ анализира, одмах постаје јасно да другачије није могло бити. Маркс би сигурно био поносан на своје фанатичне следбенике, Лењина и Троцког. Либерални капитализам, са друге стране, пропагира „толеранцију“ и „политичку коректност“, и тиме подстиче мржњу према истинској религији, јер је она категорична у осуди греха. У пропагирању закона тржишта као најважнијег закона, она стимулише морални и финансијски разврат. Једина слобода коју ова идеологија нуди је избор између више сличних производа. У својој новој књизи, „Либерализам као грађанска религија“, литвански политички философ Алвидас Јокубајтис објашњава да либерализам није само политичка философија или идеологија. То је вера која се све гласније исповеда и све мање трпи другачија убеђења. Либерализам је доктрина која је настала као одговор на хришћанство, и коју либерали већ два столећа неуспешно покушавају да прогурају као његову замену, тврди Јокубајтис. Као вера у материјализам, комунизам је, дакле, само обратна страна капитализма и њеног крајњег исхода, индивидуализма. Први пропагира мржњу према буржоазији, а други мржњу према моралној искључивости и чистоти. Обе идеологије имају као главни циљ стварање земаљског царства. Жеља за слободом, којом се бави философија у последња два века, ипак није остварива споља. Једина права слобода је слобода од греха, а она се не остварује друштвеним и политичким уређењем. Слобода кроз револуцију или дозволу да се свако понаша како хоће код сваког појединца само продубљује немир и самољубље, па према томе и коначну пропаст. Мир и љубав могу се остварити на само један начин: окретањем ка извору мира и љубави, а то је наш Творац који нам кроз своју Цркву пружа једину истинску једнакост и правду. (Стражњи дућан, 17. 1. 2018) View full Странице