Жеља за једнакошћу и правдом социјалиста, према томе, не може се упоредити са хришћанском тежњом ка једнакости и правди. Социјалистичка једнакост и правда су теоретске, апстрактне, уопштене. Оне води ка апсолутном обезвређивању људске јединке, ка ГУЛАГ-у. Либерални капитализам, са друге стране, пропагира „толеранцију“ и „политичку коректност“, и тиме подстиче мржњу према истинској религији, јер је она категорична у осуди греха

Очигледна је чињеница да су скоро сви најумнији и најгласнији светски антиглобалисти нека врста социјалиста или комуниста. Када се мало боље размисли о суштини опредељења једне и друге оријентације, та појава је апсурдна, јер битне разлике међу њима скоро да и не постоји. Глобалисти су против националних држава и за интернационализам, „толеранцију“ према мањинама и религијама, а исто то су и циљеви комуниста. Што је најважније, и једни и други су непоправљиви либерали.

Разочарани пљачком и неравноправношћу, многи интелектуалци су се окретали и још увек се окрећу ка марксизму. Пошто је идеологија негована у Совјетском Савезу и његовим сателитима пропала, они се окрећу прикривеном марксизму, доктрини са другачијом терминологијом али истим погледом на свет и истим циљевима. Ти интелектуалци не схватају да није капитализам крив што са савременим светом нешто није у реду. Капитализам и социјализам као идеологија две су стране исте медаље, јер обе постављају капитал или „средства за производњу“ на прво место. Оба величају материјализам, који нас је и удаљио од суштине и довео ту где смо. Због тога их треба назвати истим именом: нека то буде либерализам.

Достојевски о прогресивним социјалним идејама

Осим што је део политичког и социјалног плана светске елите за овладавање светом, либерализам је резултат равнодушности према ближњем и начин да се прикрију сопствени греси. Либерализам тежи да смањи одговорност који сваки појединац има пред собом, другим људима и Богом, премештајући га на све и ни на ког посебно. Можда нигде та идеја није боље илустрована него у роману „Браћа Карамазови“ Фјодора Достојевског.

Када се приликом посете манастиру средовечна племкиња пожали старцу Зосими, руском монаху, о свом недостатку вере, он јој одговара да ће је стећи ако успе да овлада искреном љубављу ка ближњем. Она му тада исприча о својој повременој жељи да све остави и да се придружи сестрама милосрђа, али признаје забринутост да би то учинила само у очекивању плате у виду љубави и похвале. Отац Зосима јој тада исприча о разговору који је имао са једним ранијим посетиоцем.

„То је тачно тако као што ми је испричао, већ одавно додуше, један доктор“, приметио је старац. „Човек је већ био старији и несумњиво паметан. Говорио је исто тако отворено као ви, мало у шали, али жалосној шали; ја, каже, волим човечанство, али чудим се сам себи: што више волим човечанство уопште, то мање волим људе посебно, то јест одвојено, као засебна лица. У сновима сам често, каже, долазио до страсних помисли о служењу човечанству, и можда бих стварно пошао на крст за људе, ако би се то одједном некако захтевало, а опет нисам у стању два дана да проживим ни са ким у соби, о чему знам из искуства. Чим ми се неко приближи, његова личност почне да притиска моје самољубље и омета ми слободу. За један дан могу чак да замрзим најбољег човека: једног зато што дуго једе за столом, другог зато што има кијавицу и непрекидно шмрка. Ја, каже, постајем непријатељ људи чим ме се дотакну. Зато се увек тако догађало да што сам више мрзео људе засебно, то је ватренија постајала моја љубав према човечанству уопште.“

Ово је суптилна критика де-персонализованог социјалног покрета у Русији друге половине 20. века, који је и довео до катастрофалне револуције 35 година након пишчеве смрти. „Са великим увидом Достојевски је био у стању да види како је ова објективизована девалвација човека продрла у све поре савременог живота, и чак у саме темеље људског размишљања“, тврди Михаил Бахтин, руски философ 20. века. Достојевски оптужује „све представнике револуционарног демократског покрета и западног социјализма, сматрајући их изданком капиталистичког духа“, пише Бахтин.

Да, социјализам је изданак капиталистичког духа. Оба пројекта за државно и економско уређење резултат су посматрања другог бића као средства за остваривање својих циљева. У свом екстремном облику, они воде ка истребљењу човека. Питајте само Јевреје о фашизму и нацизму или потомке руског племства о лењинизму и стаљинизму. Исход те две идеологије су милиони опљачканих и убијених.

Либерализам и комунизам као религија

У жељи да пронађу себе и ослободе се немира и унутрашњег незадовољства, људи се приклањају разним теоријама и обећањима благостања на земљи. А оно што им је стварно потребно, оно што свако од нас на један или други начин прижељкује и тражи – то су слобода, унутрашњи мир и љубав. Те циљеве неће никакво материјално стање побољшати; њих само вера може остварити. Зато су либерализам и комунизам и преузели сва обележја вере. Када се дубље задре у све претпоставке и закључке ових идеологија, види се да они представљају религију која није много различита од праве религије.

У радикалној марксистичкој идеологији, рецимо, заповест „Поштуј оца и матер своју да ти буде добро и да дуго поживиш на земљи“ замењена је императивом „уништења старог света до темеља“. Уместо љубави према својој земљи, комунисти су имали девизу: „Радници немају домовину“. Заповест „Не пожели ништа што је туђе“ супротстављена је бољшевичким позивом на „потпуно уништење приватне својине“, то јест конфискацију целокупне имовине коју су појединац и његови преци деценијама стицали. Уместо заповести „Не кради“, они су неговали девизу: „Опљачкај опљачкано!“ Као замена за заповест „Не чини прељубе“, они су, следећи Марксов „Комунистички манифест“, желели да уведу „колективно поседовање жена“ и да укину „буржоаски“ породични морал. Уместо да чине добро, чувајући мир и ослањајући се на Бога, комунисти су пропагирали бескомпромисну борбу са непријатељима свог учења, „светску ватру“ рата до коначног тријумфа комунизма у целом свету, са јединим ослонцем на партију и њеног вођу, који су „ум, част и савест свих радника“.

Жеља за једнакошћу и правдом социјалиста, према томе, не може се упоредити са хришћанском тежњом ка једнакости и правди. Социјалистичка једнакост и правда су теоретске, апстрактне, уопштене. Оне води ка апсолутном обезвређивању људске јединке, ка ГУЛАГ-у. Неко може помислити да Маркс није имао у виду такву имплементацију својих идеја, али када се његов „Капитал“ анализира, одмах постаје јасно да другачије није могло бити. Маркс би сигурно био поносан на своје фанатичне следбенике, Лењина и Троцког.

Либерални капитализам, са друге стране, пропагира „толеранцију“ и „политичку коректност“, и тиме подстиче мржњу према истинској религији, јер је она категорична у осуди греха. У пропагирању закона тржишта као најважнијег закона, она стимулише морални и финансијски разврат. Једина слобода коју ова идеологија нуди је избор између више сличних производа. У својој новој књизи, „Либерализам као грађанска религија“, литвански политички философ Алвидас Јокубајтис објашњава да либерализам није само политичка философија или идеологија. То је вера која се све гласније исповеда и све мање трпи другачија убеђења. Либерализам је доктрина која је настала као одговор на хришћанство, и коју либерали већ два столећа неуспешно покушавају да прогурају као његову замену, тврди Јокубајтис.

Као вера у материјализам, комунизам је, дакле, само обратна страна капитализма и њеног крајњег исхода, индивидуализма. Први пропагира мржњу према буржоазији, а други мржњу према моралној искључивости и чистоти. Обе идеологије имају као главни циљ стварање земаљског царства. Жеља за слободом, којом се бави философија у последња два века, ипак није остварива споља. Једина права слобода је слобода од греха, а она се не остварује друштвеним и политичким уређењем. Слобода кроз револуцију или дозволу да се свако понаша како хоће код сваког појединца само продубљује немир и самољубље, па према томе и коначну пропаст.

Мир и љубав могу се остварити на само један начин: окретањем ка извору мира и љубави, а то је наш Творац који нам кроз своју Цркву пружа једину истинску једнакост и правду.

(Стражњи дућан, 17. 1. 2018)