Претражи Живе Речи Утехе

У овој епизоди емисије “Косметска кандила“ доносимо други дио разговора са свједоком памћења тешких времена за наш народ на Косову и Метохији, Иваном-Иљом Петровић. Звучни запис емисије “Све што се догађало у то вријеме пролазило је кроз манастирске порте. Српска православна Црква била је стуб око којег се окупљао народ. Црква је најзаслужнија институција за то што је и ово мало људи остало да живи на Косову и Метохији, и о томе није довољно речено. Цркве су биле мјеста и сусрета и преговора, и радости и туге. Нико не може да умањи улогу Цркве, коју је имала у то вријеме и има и данас, као једну национално значајну ствар“-прича Ивана. Она се сјећа како су у то вријеме на сваком кораку лежали остаци некада велелепних здања као једна страшна опомена. “Наша драма није се завршила потписивањем Кумановског споразума, она је тек тада, на неки начин, почела. Тек тада почињу да се дешавају страшне ствари, као што су убиство жетелаца у Старом грацком, линчовање професора Грађевинског факултета Драгослава Башића у центру Приштине, напади, отмице…“ Ивана, која је у то вријеме, радила новинарски посао у Мултинационалној бригади ,,Центар“ КФОР-а каже да све док се сваком убијеном не буде знало гробно мјесто и на који начин је страдао, док њихове душе не нађу мир, мјеста причи о суживоту нема, све је то само политичка прича. “Мртви имају право на опијело и да их њихови ближњи знају да ли да их помињу као живе или као упокојене. Јер по свједочењу оних који су изгубили своје ближње, најтужнији су када дођу задушнице јер не знају да ли да пале свијећу за живе или мртве. То је оно што је наболније. Жртве су оне које треба ставити на прво мјесто, јер до сада је акценат био на злочинцима“-каже Ивана Петровић. Ивана је говорила и о својој најбољој пројатељици покојној Марији Гаврић чији подвиг се јако ријетко среће а која је, такође, тих година дала велики допринос на Косову и Метохији. Извор: Радио Светигора

Дозволи ми да сањам Свече, да смо сви једно као плаветни океан коме се не види крај као ни почетак. Допусти ми да раширим твоју свету пештерицу на цијелу Црну Гору, да бих им показао да није она тако мала као што хоће да ме убиједе. Дозволи ми да им објасним због чега је хрват, брат Ален, католик из Дубровника три дана и три ноћи ходио пјешке из свога града до Тебе! Сигурно није, да би тамо неким костима, неког тамо Василија Јовановића рекао хвала. Кости доброчинства не чине, него чиниш ТИ, који мртав бјеше а жив се показа, Ти који океан љубави источи у своме Острошком подвигу. Ти ми Свече и дозволи да замислим Црну Гору заснулу у Твоме свештеном кивоту, јер те сви држе за свога. Али тако што те черече да би читав припао само једнима, а не знају да си толико велики, да си одавно прерастао све нације и племена. Тако бива са сваким оним који Бога прими у себе и тако се обожи, такав у сваком види брата. Тебе многи не знају, али Те зато сви осјећају. Па и они који вјерују да си мртав, да од Тебе нема ништа осим костију, знају добро колико си јак, знају да је Твоја снага у нераздељивој љубави према свима и свакоме. Зато се и боре против Тебе јер одбијаш да будеш само њихов, одбијаш да будеш заточеник само једне државе. Ти који си благослов за сву васељену… Дозволи ми да сањам, да је сва Црна Гора постала онај кивот који држи у себи Твоје Свете Мошти, да би била вјечна, јер то говори за себе опијена собом у заносу самољубља, а не зна да вјечност произрасла из мржње јесте вјечност ада и адских мучења. Која нема везе са Твојом блаженом вјечношћу, гдје сва твар другог љуби више него себе. Пошаљи нас њима, оваквима заблуђелима, да их научимо тој љубави Божанског обличја, да брат позна брата у сваком човјеку, да љубављу ускиси тијесто душе сваког Србина и Црногорца, да преко Тебе свако тијело прослави Небескога Оца. Зато ми дозволи да сањам… Аутор је сабрат манастира Острога и кандидат богословља Петроградске Духовне Академије Извор: Манастир Острог