Претражи Живе Речи Утехе

Да ли би вежбе из емпатије и демократије, вежбе поштовања Другог и Другачијег, баш на том трагичном, али блиском примеру, смањиле могућност школског масакра? Нећемо никад сазнати Немогуће је говорити о значењима трећемајског масакра за оне који су изгубили делове својих живота, њих деветоро и њиховог чувара. Бол нема значење, он је, као и љубав, свеобухватан, безуслован, апсолутан. Не сме се ни покушавати говорити о томе. За оне које бешћутни јуристички вокабулар зове оштећенима, бол је, од трећег маја 2023, друго име за живот. То је томе тако, и о томе се, како каже Философ, има ћутати, зато што је говорити немогуће. Могућа је само емпатија. Она која је у магновењу севнула пустолином у којој живимо, она коју, како каже Норина Херц у Самотном столећу, ваља изнова и непрестано увежбавати, јер, попут демократије, вели угледна антрополошкиња, ако се то не чини – закржљава. Није случајно ауторка у исту мисао ставила та два појма, демократију и емпатију. Цивилизација, како стоје ствари, није успела домислити ништа мање лоше од демократије, тог скупа етичких начела претворених у друштвену, па тако и политичку, праксу. Религија се, изгледа, ту није особито показала: у свом почелу, она садржи заштитни механизам догме засноване на извесној безусловности вере. Саосећање, самилост, емпатију, ваљда је могуће досегнути и религијском праксом. У самоћи свог сопства. У друштву, чини се, није одвећ практична: олако се изметне у своју супротност. Седам кардиналних врлина уступе место истом броју кардиналних греха, док си рекао „амин“. Отуд, поред осталог, а можда је то најважније, неуспех реформе школства после пада претходног ауторитарног режима. Мислим, дакако, на увођење верске наставе у основне и средње школе, као уступак оном политичком мишљењу које слабије дистингвира друштво, политику, државу, нацију, религију и власт, држећи како је све то једна те иста работа, баш као и увођење нечег што се бизарно зове грађанско васпитање, да се опере то мало преостале либертерске и демократске савести што је беше тек у траговима оне постпетооктобарске узавреле крви. Бол нема значење, он је, као и љубав, свеобухватан, безуслован, апсолутан. Не сме се ни покушавати говорити о томе. За оне које бешћутни јуристички вокабулар зове оштећенима, бол је, од трећег маја 2023, друго име за живот Шта је нама, дакле, Трећи мај? Питао сам свог укућанина, од убијених тек две године старијег „exribnikarca“ из осмог два, да ли је на часовима тог васпитања, именованог „грађанским“, било речи о Душану Јовановићу, који такође беше осмо два у „Рибникару“, а кога су, тек паралелну улицу даље, осамнаестог октобра деведесет седме, усмртила два седамнаестогодишњака зато што је Ром? Није се могао сетити. Да ли су их некада, као нас на екскурзије у Крагујевац, водили пред таблу која је у Београдској 33 стајала као подсећање на тај догађај? Нису. Да ли је тај дечак, који би сада био средовечан човек, заслуживао да га се сећају бар у тој школи? Да ли би стални говор против насиља, успостављен као наслеђе и опомена, имао каквог дејства на душу неког могућег социопате? Да ли би вежбе из емпатије и демократије, вежбе поштовања Другог и Другачијег, баш на том трагичном, али блиском примеру, смањиле могућност школског масакра? Нећемо никад сазнати. Није их било. И нема их. А како изгледа – неће их ни бити. Уместо емпатије, децу учимо агресивности. Јер смо сами агресивни, јер живимо у окружењу у којем је агресивност пожељна особина; штавише: врлина. Отуд, ваљда, и величање такмичарског и спортског духа, јер, агресивност је, забога, пожељна у спортском надметању. А и политичком. А и културном. А и цивилизацијском. И уопште – све је надметање, само је важно да је по правилима. Која су промењива, растегљива, подложна „слободном судијском уверењу“, јер само је победа важна, јер је пораз исто што и смрт. Можда је то нама Трећи мај: знак да смо епохално поражени. https://radar.nova.rs/drustvo/gorcin-stojanovic-sta-je-nama-treci-maj/

Уочи претпремијере у Норвешкој 06. августа и премијере у Србији 25. августа текуће године, разговарамо са редитељем и продуцентом изузетног и потресног документарног филма под називом "Логор у Карашјоку" - месту страдања више од четири хиљаде Срба у Другом светском рату. Наш први саговорник је продуцент Бранко Димовић Димески, благодарећи чијој љубави и труду смо у прилици да емитујемо одговоре на питања која смо путем електронске поште послали и редитељу филма г. Кјетилу Палмквисту. Наши гости ексклузивно за слушаоце радија "Слово љубве" говоре о раду на овом филму, сусретима са сведоцима страдања у више градова Норвешке и Србије, упознавањем не само Норвежана са страдалном српском историјом већ и нас самих са нашим заборављеним и намученим прецима, али и о поруци и поуци овог документарног остварења на коме се радило пуне две године. Ово значајно остварење светлост дана је угледало најпре захваљујући Црквеној Општини св. Василија Острошког СПЦ у Ослу, а потом и Амбасади Републике Србије у Краљевини Норвешкој, Министарству Одбране Краљевине Норвешке и Савезу Српских Удружења у Норвешкој. За време Другог светског рата, у логоре у Норвешкој послато је 4049 логораша из тадашње Југославије. Њих 2398 се никада није вратило својим кућама, а највећи број њих, чак 95% - били су Срби. Најмлађи међу њима имао је само 13 година. Продуцент г. Димовић и редитељ г. Палмквист поручују да "ми као потомци немамо право да заборавимо страдање наших предака" и да "не смемо да мрзимо, морамо праштати". Специјал емитујемо на празник св. Деспота Стефана Лазаревића у понедељак 01. августа 2022. године у 15 часова (репризно од 23 часа) и на дан претпремијере у Норвешкој 06. августа 2022. године такође у 15 сати. Извор: Радио "Слово љубве"