Претражи Живе Речи Утехе

https://pouke.org/forum/index.php?forumId=91&do=add# Сурови реализам Габријела Гарсије Маркеса Габријел Гарсија Маркес познат је као један од најистакнутијих представника такозваног „магијског реализма“. Оно што га је несумњиво прославило и истакло у том жанру јесте његов најпознатији роман „Сто година самоће”. Међутим, то није све што овај писац има да нам понуди. Да бисмо открили све генијалности овог колумбијског писца, морамо завирити мало даље у прошлост и истражити његов позамашан опус. Оно што се крије иза магије у реализму и што представља његову базу и основу јесте суви, истински реализам. Пре него сто ће објавити своје најчитаније дело, Маркес пише краћи роман „Пуковнику нема ко да пише”, њему лично најдраже дело. Иако у овом роману нема ни м од магије, има једног вештог и наизглед (али само наизглед) лако описаног приказа једне сурове реалности – колумбијске, јужноамеричке, глобалне и на крају крајева људске. Апсурд људске егзистенције и чекање онога што никад неће стићи, а што сви ми упркос томе и даље узалуд чекамо тема је Маркесовог изузетног романа у којем је представљен један живот, живот пуковника и његове жене, али уједно и живот свих нас малих људских бића. Сви ми имамо пусте жеље и снове и гајимо их са оне леве стране, док смо са оне друге и више него свесни наше мизерне величине и смешног карактера наших безвредних надања. Ипак, колико год биле мале и безначајне, жеље су жеље и за њиховог власника увек ће имати значаја. За пуковника, спас лежи у једном петлу, јединој ствари која га везује са мртвим сином који је страдао у сред полицијске рације. Ту можемо приметити и социјални аспект романа који игра велику улогу у грађењу психологије ликова, и то не само пуковника и његове жене већ и свих осталих мештана неименованог села у Колумбији. Полицијске рације и цензуре нису својствене само Колумбији. Било их је свуда и како изгледа да свет (не)напредује, биће их и даље. Под коликим притиском политике и државе мора да буде појединац? Док се не распукне на парампарчад? Колики је праг бола, како телесног, тако душевног који смо приморани да преживљавамо свакодневно јер смо као неугледна жива бића нико и ништа наспрам великог и подлог система? Маркес покушава да одговор да истичући једну човекову особину која га у исто време и спашава, али и доводи до границе лудила, а то је храброст. Показује јачину и слабост човекове природе у исто време. На колико год дубоком дну се налазио, човек увек тражи звезду водиљу и покушава да сачува оно мало преосталог поноса, а сви смо се кад тад суочили са тим тренутком када смо могли да бирамо да клекнемо пред поносом и поклонимо му се, а некако бисмо нагонски увек бирали другу опцију, која год она да је, јер то је јаче од нас самих. Држати главу горе колико год да је дубоко дно пред тобом, једно је дивно проклетство које носимо у себи. Пуковник у својој одлуци иде толико далеко да би радије изабрао да он и његова жена умру од глади док им се руши кров над главом него да прода петла, симбола оно мало преосталог поноса којег смо мало пре поменули. Ради боље илустрације горе наведеног, овде бих издвојила једну од најупечатљивијих реченица у роману која оставља горак укус у устима још дуго након читања: Реци ми, шта ћемо јести. Оћути се узвишеним, јасним, непоколебљивим, кад је одвратио: говна. Беда, сиромаштво и јад овде су представљени у изворном и сировом облику. Пуковник који 15 година сваког петка, без изузетка, чека обећану пензију, и жена којој астма одузима и последњи атом снаге из плућа. Пензије нема, као што нема ни излечења. Једино чега има јесте оно сто пута поновљено: „Доћи ће” са свесним призвуком лажи. Све што остаје јесте петао, као сећање на најдражи неповрат. Достојанство главних ликова овог романа нестаје продајом сваког предмета из куће. Да ли је у питању сат или су то пак ципеле или слика, више није ни битно. Продаје се све док се на крају не прода властити живот. Напослетку остаје само један огољени костур некадашњег човека – понизан, истрошен и савладан скелет без живота и меса али који и даље не пристаје да да оно њему највредније што поседује јер то је оно што нас задржава у животу, што даје макар трачак смисла овој бесмисленој егзистенцији и што нас држи на ногама док се коначно не предамо оним моћнијима од нас. Читајући књигу „Пуковнику нема ко да пише” присетићемо се епохе реализма и објективног приказивања савремене друштвене стварности и схватити зашто је реалистима управо стварност била највећи извор инспирације – јер оно што повезује цео људски род јесте управо наша заједничка стварност, онаква каква јесте, без улепшавања и идеализовања. Ауторка: Тамара Хорват http://casopiskult.com/kult/carte-diem/surovi-realizam-gabrijela-garsije-markesa/?sr_pismo=cir

Владимир Коларић Србија и цивилизацијски реализам Утицајни руски аутор Борис Межујев, иновативни настављач идеја Вадима Цимбурског о „Русији као острву“, почетком ове године је објавио чланак (https://vz.ru/columns/2017/1/13/853243.html) у ком предлаже концепт „цивилизацијског реализма“, као могући излаз из актуелног зачараног круга међународних односа. Владајуће доктрине међународних односа и даље не могу да изађу из дихотомије између либералног фудаментализма и геополитичког реализма. Либерални фундаментализам са својим инсистирањем на принципу самоопредељења, суштински представља покриће за апсолутну глобални доминацију евро-атлантског типа цивилизације, у лику евро-америчке војне и економске, али и културне, моћи. С друге стране, садашње форме геополитичког реализма не успевају да нађу адекватне одговоре на изазове либералног фундаментализма, као моћне и веома заокружене идеологије, и лако падају пред оптужбама за оживљавање превазиђене доктрине „сфера утицаја“, док своје позиције граде на (макар и развијеним) формама етно-национализма или на пуком „великодржавном цинизму“. Межујев полази од претпоставке о плуралности цивилизација, где се цивилизације једноставно одређују као (велике) државе које имају привлачну снагу на околне народе, не обавезно етнички мотивисану. Евро-атлантска цивилизација свакако поседује највећу привлачну снагу и тешко да ће се то у догледно време променити, али је свакако, и одређеној мери поседује и Русија. Овде се не ради о империјалном утицају или медијским манипулацијама, већ о дубоко фундираним културно-цивилизацијским обрасцима, који се не могу тек тако измислити од стране различитих „центара утицаја“, премда се њима, наравно, може манипулисати. Чињеница, на пример, да тежње осетинског или народа Абхазије према Русији свакако нису само резултат империјалне праксе и текуће пропаганде (или озлоглашене „гасне уцене“), као ни „привлачна снага“ која Русија, поред Кавказа, остварује у неким земљама Централне Азије или Источне Европе. Инсистирање на империјалном пореклу оваквог утуцаја такође није продуктивно, с обзиром да се тако нешто може применити на све поједничане случајеве, а највише од свих управо на евро-атлантску цивилизацију, која своју превласт, као признаје Самјуел Хентингтон не дугује некаквој културној, моралној или интелектуалној супериорности него изузетно ефикасном историјски генерисаном систему организованог насиља. Како искључиво инсистирање на територијалној целовитости, или, с друге стране, праву на самоопредељење, подједнако воде у геополитички ћорсокак, доктрина цивилизацијског реализма радије полази од позиције да је у овом тренутку одржавање какавог-таквог поретка међународних односа боље него хаос глобалних размера и рат свих против свих. Због тога је, поред прихватања плуралности цивилизација, потребно прихватање и да постоје земље такозваног „лимитрофа“ (пограничног подручја), која се налазе „између“ две различите цивилизација и трпе „привлачну силу“ обе. Сваки покушај да се те земље беспоговорно сврстају и укључе у један „цивилизацијски блок“ неминовно води ка кризи, унутрашњем расцепу па чак и грађанском рату уз могуће, директно или индирекстно, учешће треће стране. У те земље, поред Украјине и Молдавије, Межујев укључује и Србију. Доктрина цивилизацијског реализма би, у том смислу, подразумевала да се поред прихватања реалности постојања различитих цивилизација, прихвати и постојање земаља које у целини не припадају ни једном цивилизацијском подручју, што подразумева споразумно одрицање цивилизацијских центара од претензије да те земље у потпуности укључе у сопствену сферу. Јасно је да би таква идеја ишла у прилог у Србији званично доминантним, а у основи изнуђеним идејама о „неутралности“, али које би добиле истинску снагу ако се не би радило само о војној, институционално-политичкој и економској неутралности, него свеобухватној стратегији која би у културно-цивилизацијаком смислу радила на осмишљавању „лимитрофног“, међуцивилизацијског положаја Србије. За тако нешто свакако постоје културно-историјске основе, али и једна увек присутна, мада и даље аморфна и неразрађена, идеја о Србији „између Истока и Запада“. Наравно да би оваква „неутралност“, заснована на идеји Србије као земље „лимитрофа“, морала да буде прихваћена и призната од свих релевантних страна, за шта је управо потребна промена језика међународне политике и прихватање доктрине цивилизацијског реализма. За сада тако нешто није изгледно, с обзиром на и даље доминантну интервенционистичко-хегемонистичку природу евро-атлантистичке стратегије глобалних односа, али и непостојање адекватне и, што је подједнако важно, институционализоване, алтернативне доктрине код њених стварних или могућих конкурената, укључујући и Русију. Ипак, свакако треба радити на промоцији новог и одрживог језика међународних односа, као и активно трагати за одговарајућим саговорницима у земљама политичког Запада. То није лако, с обзиром да од протагониста текуће интервенционистичко-хегемонистичке пропаганде заступници спољнополитичког реализма лако бивају провучени кроз „топлог зеца“ оптужби за анти-демократизам па чак и шпијунажу у корист Русије. Таквих саговорника свакако има, па и међу онима који би у евро-америчком контексту било тешко, попут например Патрика Бјукенена, оптужити за „естремизам: наведимо као пример сенаторе Ренда Пола и Мајка Лија, или утицајног аналитичара Џорџа Фридмана. Промоција оваквих становишта, како примећује Межујев, свакако није једноставна: „велики“ медији је неће промовисати док не постане званична или макар озваничана доктрина државних или транс-државних центара утицаја, док је њихово препуштање интернет публицистима опасно, пошто на „мрежи“ знатно боље пролазе радикалне идеје засноване на емоцијама, звучним паролама и лаким решењима, него реализам. Академски кретенизам, како га назива овај аутор, заснован на ставу „ви нисте прочитали последњи помодни чланак професора тог-и-тог, који доказује да државе одумиру и да уместо њих наступају удружења љубитеља цвећа и заштитници животиња, и зато не можете да судите о међународној политици, у којој у први план долазе питања екологије и људских права“ - такође није добар савезник. Межујев у овом тексту не предлаже начине превазилажења ове „комуникацијске блокаде“, али претпостављамо да би они ишли у смеру јавног заступања идеја новог политичког језика, „хода кроз институције“ и стварања организација које би радиле на осмишљавању, промоцији и активацији оваквих идеја. Што се тиче Србије, као што рекох, за њу би свакако било драгоцено да је „велике силе“ односно језиком цивилизацијског реализма - „цивилизацијски полови“, макар привремено „пусте на миру“ од увлачења у сопствене геополитичке рачунице. Наравно, под условом да Србија то време искористи за изградњу институција, истински разгранату сарадњу са свим субјектима битним за њен опстанак и развој, и најзад, рад на утврђувању соптвеног пољуљаног културног идентитета. Ово би подразумевало и појачану сарадњу са другим земљама региона, на реалистичким и културно-историјски потврђеним основама, изван схама наметнутих од тренутно доминантних центара моћи. За Србију би, верујем, било од користи да соптвени „лимитрофни“ положај не гради искључиво на националним основама, већ да рачуна и на регионални контекст, такође обележен позицијом „пограничја“. У супротном, уколико се евро-атлантске силе не одрекну свог геополитичког и у основи цивилизацијскох максимализма и апсолутизма, а Русија и други потенцијални „велики ограчи“ не понуде адекватну и ефикасну алтернативу, Србија ће свакако морати да се определи, и такав избор ће, принудан или не, почивати на принципима конфликта, а не сарадње. Такав избор, какав год био - не заносимо се - свакако би био изузетно трауматичан за Србију и озбиљно би довео у питање њено постојање. Садашње српске елите имају огромну историјску одговорност на осмишљавању позиције Србије не само у актуелним међудржавним и међу-идеолошким, него и међу-цивилизацијским конфронтацијама. Макар и у некој мери, и овај пут наша судбина неће зависити не само од „великих играча“ него и од нас, од способности наших елита да свеобухватно артикулишу српску позицију у текућим, трансформативним, процесима глобалних размера.

У издању Отачника, Православља и Бернара изашла је књига др Александра Раковића Историја, вера, политика, његови сабрани чланци објављени у "Православљу" 2013-2016. „Посветимо се уједињењу. Ширимо идеју гласом и пером.“ Александар Раковић Бити хришћански оптимист не значи имати слијепу вјеру у „правилан“ ток Историје, било да вјерујете у свемогући „Прогрес“, било у неког геополитичког месију, што је можда најраширенија јерес нашег доба. То – бити хришћански оптимист – значи управо супротно – с повјерењем у милост Божију истрајно и рационално радити на сопственом и спасавању ближњих. Читав приказ др Александра Живковића, прочитајте на сајту Светосавске омладинске заједнице АБК: http://sozbg.rs/tekstovi/hriscanski-rodoljubivi-optimizam-realizam-dr-aleksandra-rakovica/ View full Странице