Претражи Живе Речи Утехе

На Правном факултету Универзитета у Београду, 18. јуна 2019. године у организацији Студентског клуба Правног факултета представљена је књига „Црногорски сепаратизам“ историчара др Александра Раковића. У препуном амфитеатру „Слобоан Јовановић“ говорили су: Њ.П. Епископ Будимљанско-никшићки Јоаникије, проф. др Богољуб Шијаковић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, проф. др Чедомир Антић, ванредни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду, Бранимир Нешић, уредник књиге и директор ИК Catena mundi и др Александар Раковић, виши научни сарадник Института за новију историју Србије, аутор књиге. Њ.П. Владика Будимљанско-никшићки Јоаникије је отварајући скуп рекао: „Догађаји у Црној Гори не омогућавају ми нити да што ових дана прочитам, нити да се било за шта друго припремам осим за одбрану храмова у Црној Гори, али радује ме када људи од талента и знања постижу овакве резултате и кад се баве оваквим темама као што се бави др Александар Раковић. Млад је човек, али већ више деценија се бави темом Црне Горе. И право да вам кажем доста сам од њега научио. И од онога што сам прочитао од његових научних радова и још више сам научио из његових редовних обраћања јавности. Посебно се радујем овом његовом најновијем остварењу. То је заиста једна интересантна тема, како Црна Гора која је била српско огњиште, и српско почивало, и српско огледало, данас долази у једну такву кризу да цјелу своју историју, цјелу своју писменост, свој језик негира и тумачи са позиција наших непријатеља. Сигурно да је господин Александар Раковић добро изучио то питање и биће ми задовољство вечерас да слушам и да изразим велику захвалност студентима Правног факултета који организују овакве трибине, а посебно што су вечерас угостили професора Александра Раковића и његове колеге“. Бранимир Нешић је казао „да је књига објављена у пресудном тренутку“, и да треба да схватимо да оно што се дешава у Црној Гори представља много дубљи проблем који није стар само неколико последњих месеци. Он је скренуо пажњу „да као народ нисмо били довољно свесни проблема конвертитства у српском народу“ и да су „наши вековни непријатељи већ од средине XIX века кренули да спроводе конвертиство и да мењају идентитет одређеног дела српског народа.“ За књигу је рекао да је одликује мултидисциплинарни приступ и да представља синтезу историје, права, етнологије, психологије и социологије. Он је истакао „да ће књига помоћи широј јавности, а и држави Србији да схвати, да ово што се данас у Црној Гори дешава није случајност, да то није случајна непогода, већ да је то континурана акција у расрбљавању Срба у Црној Гори.“ Историчар Чедомир Антић је рекао да реч о књизи коју је написао наш угледни историчар на основу јасне и непобитне научне методологије и да је у питању један од историографских догађаја ове године. Он сматра „да се нови Црногорци отцепљују, не од Србије већ да се отцепљују од српства“. Антић је уочио да власти у Црној Гори успостављају „једну антидржаву у којој се све гради и поставља тако да треба да буде супротстављено Србима, посебно Србима који живе у Црној Гори, а потом Српству и коначно држави српског народа Србији“. Он је констатовао да је „наша државност после деведесете године била реактивна, да је ишла реактивно на овакве догађаје, да није имала одговоре и да је пустила да једна група људи која ни у Црној Гори нема већину, да јој диктира темпо, да је условаљава“. Он се запитао „како се догодило да од једне српске државе која има велике аспирације и која прихвата првенство Србије, Црна Гора постане, једна земље која диктира положај Србије у оквиру југословенске заједнице, која се поиграва са Владом Србије“, као и „шта се са нама десило када ево наша политичка елита већ тридесет година није подржала српску политичку опцију у Црној Гори?“. Чедомир Антић је на крају изразио наду да ће ова књига допринети да се у Србији промени политика и да је крајње време да се успостави једна трајна промишљена политика која је достојна политици наших предака пре 1918. године. Професор Богољуб Шијаковић је казао да ова књига поседује много врлина, и да је „написана у једној веома широкој историјској перспективи“ и да „иако се доминатно бави текућим стањем ствари, она захвата много дубље у прошлост и даје један широки оквир не само историје Црне Горе него уопште српске историје на Балкану“. Он је оценио да аутор успешно „показује везе између хрватског оквира стварања новог црногорског квазиидентитета и наци-фашистичког оквира, како и комунистичког“ и да иако међу њима постоје разлике, да је „њихова сврха, њихова функција идентична“. Он је истакао да је врло важна поента ове књиге „да схватимо и да знамо где год да живимо, одакле год да потичемо, да смо просто Срби, један народ са јединственом одговорношћу, са јединственом националном идејом, са јединственом славном прошлошћу, а не да улазимо у партикуларизме и регионализме који нам други намећу”. Он је нагласио један важан закључак из књиге да је „упркос свему и поред свега дух Српства у Црној Гори несаломив“. Он је уз то додао: „тачно је да су подјеле болне, да оне иду и кроз породице, иду кроз кумства и пријатељства и да су немилосрдне. Али с друге стране ако треба да дође до подјеле на добро и зло, нека дође до подјеле. Уосталом, ми смо она добра духовна већ подјелили и нама су припали Свети Петар Цетињски, Његош, Марко Миљанов, Стјепан Митров Љубиша, Свети Василије Острошки и све оно што ваља, а ето њима њиховог Мираша“. На самом крају, професор Шијаковић је нагласио „ми Срби, с обзиром на историју и претке немамо право на предају, зато што итекако имамо шта да бранимо, имамо право, дужност и обавезу да се бранимо“. Ове изјаве професора Шијаковића пратио је громогласан аплауз. Последњи је говорио аутор књиге др Александар Раковић који је изнео став да „Србија, Црна Гора и Република Српска биће поново уједињене а да се ми Срби никада нећемо предати“, што је пропраћено снажним апалузом пристуних. Он је рекао да постојање његове књиге медији блиски режиму у Црној Гори прећуткују и да је то зато „што их мучи јер они знају да су конвертити а да ова књига их подсећа на то ко смо сви заједно некада били - Срби.“ Раковић је констатовао да „сваки конвертит осећа у својој подсвести, и тога мучи, издају коју је починио и да је због тога ова силна фрустрација коју видимо у политици црногорских сепаратиста“. Он се осврнуо на случај црногорске саветнице у амбасади у Турској и рекао да је њена изјава „заправо симптом дискурса који је доминантан у оквиру црногорског режима“. Раковић је истакао да „ми морамо да покажемо да смо дорасли нашим супарницима и непријатељма и да можемо да им одговоримо на ове изазове које су нам испоставили црногорски конвертити на челу са Ђукановћем“. Он се запитао „због чега немамо националну и државну политику која ће се бавити српским питањем у Црној Гори“ и „због чега је република Србија дозволила да се Црна Гора према њој понаша као старији партнер, а понаша се тако већ годинама, ако не и деценијама, због чега то Србија толерише?“. Он је констатовао да „у свакој дипломатији мора да буде неког реципроцитета и да је проблем што ми не показујемо реципроцитет онима који нас угрожавају“ као и да има утисак да ће се то на жалост наставити. Раковић је изнео мишљење да је „Ђукановићев режим ушао у последњу фазу када припремама напада на српске цркве и манастире он изазива физички отпор српског народа“ и истакао да је „шиканирање које тај режим спроводи на тим народом невероватно“ и да се таква омаловажавања, понижавања и диксирминација више не дешавају у Хрватској, па чак у мањој мери на Косову и Метохији. Он је јо изразио бојазан „да би напад црногорских сепаратиста на цркве и манастире могао да буде координисан са нападом албанских терориста на север Косова и на српске светиње на Косову и Метохији“ и изнео став да „овај закон у Црној Гори треба само да буде увод у усвајање сличног или истоветног закона на Косову и Метохији где се такође конфискује имовина Српске Православне Цркве“. Он је излагање завршио у уверењу да ће бити разума и да се то неће догодити, али и упозорио да „с обзиром на то да знам са каквим типовима имамо посла и са којом ће ужареном мржњом они напасти“ да се то може десити. Текст и фотографије: Данко Страхинић Православље - новине Српске патријаршије, 1.јул 2019. View full Странице

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 19. септембра 2018. године у Патријаршији српској у Београду историчара др Александра Раковића, вишег научног сарадника на Институту за новију историју Србије. Историчар Раковић је захвалио Његовој Светости на пријему током којег је вођен разговор о многобројним темама из живота српског народа у земљи и региону. Патријарх српски г. Иринеј заблагодарио је др Раковићу на посети и његовим научним напорима за развој историје српског народа. Пријему је присуствовао ђакон др Александар Прашчевић, шеф Кабинета Патријарха српског. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

У издању Отачника, Православља и Бернара изашла је књига др Александра Раковића Историја, вера, политика, његови сабрани чланци објављени у "Православљу" 2013-2016. „Посветимо се уједињењу. Ширимо идеју гласом и пером.“ Александар Раковић Бити хришћански оптимист не значи имати слијепу вјеру у „правилан“ ток Историје, било да вјерујете у свемогући „Прогрес“, било у неког геополитичког месију, што је можда најраширенија јерес нашег доба. То – бити хришћански оптимист – значи управо супротно – с повјерењем у милост Божију истрајно и рационално радити на сопственом и спасавању ближњих. Читав приказ др Александра Живковића, прочитајте на сајту Светосавске омладинске заједнице АБК: http://sozbg.rs/tekstovi/hriscanski-rodoljubivi-optimizam-realizam-dr-aleksandra-rakovica/ View full Странице