Претражи Живе Речи Утехе

Једно је разговарати са свештеником или духовником о неким питањима која нас муче, а друго је када говоримо о тајни која исцељује човека од греха. Има људи који кажу да хоће да се исповеде, али седе два сата и замарају свештеника, јер им је дете незапослено, што посао не иде, јер их комшија није позвао на кафу итд. То НИЈЕ исповест. Постоје случајеви болесног односа према духовнику када парохијани зову свештеника телефоном, па чак и у неприкладним тренуцима, да траже молитву за невероватне ствари попут победе њиховог тима у фудбалу, или -„Ах! Оче, мала молитва за мог сина да се разведе од оне коју је оженио јер је ја никако не варим!!!“ Знате, већина људи који најчешће траже молитву од свештеника, то чине јер им је досадило да то сами чине, па због кривице коју имају, говоре другима да се моле за њих, па да могу имати чисту савест. Нема потребе да се исповедате сваке недеље. Многи оци помињу да је добро ићи на исповест уочи великих празника и наравно између ако имамо проблем. Нажалост, постоје људи који су пуни кривице и желе сваки минут да исповеде ствари које немају никакве везе са Светом Тајном. „Ах, оче, желим да ти признам да ми се не свиђа што моја ћерка није дала моје име мојој унуци! И чак сам отишла до њене куће и исмевала их! Неприхватљиво је да ме не поштују јер сам им толико дала и заслужујем то!!!” Ово НИЈЕ исповест. Напротив, следеће је исповест: „Имам много ега, оче. Моја ћерка није дала моје име мојој унуци и ја сам се наљутила, посвађала се са њима и пребацила им новчану помоћ коју сам им дала. Није требало то да урадим. Кајем се и желим да променим своје понашање“. Исповест не би требало да траје дуже од 10 минута, осим у случају да се неко исповеда први пут. Исповест је тајна. Пријављујем своје грешке, страсти, неуспехе и калкулације и настављам своју борбу. Пастирске и исцелитељске савете добијам од свештеника и од тада па надаље од мене зависи да ли ћу се борити. Многи траже “светог”свештеника да их исповеди (још једна заблуда). Многи оци говоре: „Хајдемо у нашу парохију и оставимо светотражења“. Знам људе који нису отишли на исповест са следећим изговором: „Још није пронађен “свети”духовник који ће ме исповедити!“ или неке друге који мисле , да ако имају неког„чувеног“ духовника, онда су аутоматски и сами освећени. Има и оних који постављају границе: „Чуј, оче, нећу много да постим, нити да се много молим! Реци ми само две-три једноставне ствари, па да се причестим." Велики проценат верника иде на Свету Тајну ритуално или из осећаја кривице: „Хајде да кажемо неке ситнице, да нам свештеник прочита разрешну молитву, да се причестимо, па да се осећамо добро. Многи иду на исповест, али се мало ко заиста исповеда. Углавном људи иду да једноставно кажу неке ствари свештенику да би се причестили или да би пренели своју одговорност, будући духовно незрели и неодговорни, па онда кажу: „Нисам ја крив!! Духовник ми је тако рекао." И наравно: У Цркви НЕМА МАГИЈЕ. Без подвига и покајања ништа се не дешава. И наравно да се разуме, психијатријска наука је једно, а исповест друго. Они су паралелни, а не супротни путеви. Свака ствар и свака болест има свог специјалисту. Исповест је велика мистерија и морамо јој пажљиво приступити. Удаљимо се, браћо, од магије, сујеверја и синдрома кривице. Станимо пред нашег Господа аутентични и одлучни. Покајање има свој почетак али нема крај. То је путовање које се увек завршава у наручју нашег Господа, у Царству Небеском. Отац Спиридон Скоутис приредила: Ј.Г. извор