Претражи Живе Речи Утехе

„Из године у годину ходамо овим кругом – од Пасхе до Пасхе, ... од поста до поста, ... од причешћа до причешћа ... и у нашем животу ништа се не мења. Ходамо овим изузетним црквеним кругом, никада не напуштајући његове границе, али никада никуда не стижемо. Црквено богослужење је изграђено у тако дивном, моћном, просто величанственом кругу по својој лепоти и значењу. Међутим, ово значење и ова лепота се појављују негде у позадини, а у први план долази наше уверење да живимо побожно, да све радимо како треба, да ништа не кршимо, а ако и прекршимо, имамо изванредну недељну исповест , у којој можемо одмах све да испричамо свештенику, причестимо се и прочитамо благодарне молитве... Све је урађено како треба, али само за себе. Хришћани су навикли да иду на богослужење да би нешто добили, да би нешто примили. Уместо да следи Христа, хришћанин почиње да хода у кругу. И Христос му постаје непотребан, Он није центар његовог живота. Христос и Јеванђеље су oдвојени, Црква и богослужење такође, јер богослужење тако постаје само обавезан ритуал у коме хришћанин учествује и који му мора гарантовати све оно што је верним хришћанима обећано : спас душе, а уз то - и добро здравље, успех у послу и срећу у личном животу - све оно што пожелимо једни другима за Нову годину... То је нормално за човека – да жели да буде здрав, да има мир у породици и успех на послу... у томе нема ништа лоше. Можемо се обратити Богу са овим молитвеним захтевима, ако , долазећи на Евхаристију, схватимо да када приступамо Чаши – у овој Чаши је распети Христос, да када се причешћујемо Светом Тајном Христовом – ово је проливена Крв и разапето Тело, само распеће, и како да се онда осећамо добро после тога? Како човеку може бити добро у светском смислу када се причешћује распетог Спаситеља? Када се у човеку јави смислено схватање да је све што му Господ даје заиста све – цео његов живот, цело његово ја, и када цело Јеванђеље учини својим животом, само ако је спреман да донесе такву одлуку, спреман је да се не уплаши на овом путу, али то не значи да је одмах духовно одрастао, да му се десило нешто веома необично и да већ гледа на свет на сасвим другачији начин. Ништа слично. Управо је ово прво опредељење дало смисао свим преосталим корацима у његовом црквеном животу. А онда, само богослужење особа доживљава на следећи начин: „Где је моје служење Богу? На који начин да Му одговорим, да Му служим?“ Љубав се пројављује кроз Евхаристију, а ми се причешћујемо истинском и вечном љубављу. А ову љубав не можемо присвојити. Ова љубав мора да процвета у нама и да живи и настави да се даје. Љубав увек даје себе. https://hristianstvo.bg