Претражи Живе Речи Утехе

Однос са Богом, по мом мишљењу, никада није статичан. Као и у сваком личном односу, увек постоји тренутак неизвесности и променљивости. Не расте и не придржава се било каквих унапред одређених планова или образаца „духовног живота“. Увек има и треба да има елемент импровизације. Поштовање јутарњег и вечерњег правила и редовно учешће у богослужењима неопходно је као елемент унутрашње дисциплине. Али не можете свести свој „живот са Богом“ на то. То није скуп конкретних обавезних радњи. То је „заједнички живот“ где се речи, поступци и дела одређују не обавезом, већ обостраним саосећањем (да не кажем љубављу). Тако је Давид плесао пред Ковчегом завета, не због икаквих правила, већ према наредбама свог срца. „Исушивање“ религиозног живота, свођење на систем једноличних правила, прилично брзо доводи до разочарања и испадања. Методизам никако није нешто што се вреднује у односу изграђеном на љубави. Човек треба само да спозна Бога као Личност (или Надличност) и постаје сасвим природно прихватити успоне и падове, пуноћу, празнину, жар и хлађење у свом односу са Њим. Главна ствар без које су ти односи немогући је свест да не можете да живите без Њега и да вам је увек лоше тамо где Њега нема. Шта спаја Мојсија и Јакова, Јова и Давида, Петра и Павла, старца Силуана Атонског и Јована Кронштатског? Зачудо, то нису њихови подвижнички подвизи или дела милосрђа, не њихови успеси у „духовном подвигу“ или њихова „безгрешност“. Оно што их спаја је то што у сваком од њих гори огањ љубави. Могли су да поклекну и падну, да се наљуте на Бога и да Га прекоревају, да не послушају и прекрше Његове заповести, па чак и да упућују протесте. Али никада се према Њему нису односили равнодушно. Јов је проклео дан и ноћ свог рођења, прекорио Бога за неправду („да тражиш у мени порок и питаш за грех у мени“), да га уништава, тлачи и презире сопствену творевину. Али то су замерке онога ко воли и који је шокиран хладноћом и неправдом Онога кога воли. А Бог му не одговара гневом, него љубављу. Давид крши 6., 7. и 10. заповест (након што је пожелео жену свог ближњег, чини прељубу и убија свог супарника). Али схвативши свој грех, он је плакао и молио се да му Господ не одузме Дух Његов, којим он живи, и дише, и креће се, и постоји. А Господ каже: „Нађох човека по срцу своме, Давида“. Петар се одриче Христа, али се Господ сећа речи коју је рекао: „Господе, коме да идемо?", „Ти имаш речи живота вечног“ и посебно га издваја међу свим апостолима – као темељ будуће Цркве. У биографији сваког од хероја вере могу се наћи слабости и неуспеси, разочарење и очај. А када би се живот са Богом свео на испуњавање правила или канона, Царство Небеско би било празно. Али „немогуће људима могуће је Богу“. Он је немоћан само пред нашом равнодушношћу. „Окренули су ми леђа своја, а не лица“, прекори Бог Израелце кроз уста пророка Јеремије. „Дебела су срца овог народа, и слабо чују ушима, и затворише очи, да очима не виде, и ушима не чују, и срцем не разумеју, и не обраћајте се да их исцелим“, огорчено говори Христос о Јеврејима. „Хришћанство је или ватра или није хришћанство“. Чак ни атеизам није толико страшан као религиозна равнодушност. Мржња према Богу или борба са Њим подразумева одређено осећање, став. Пут од мржње до љубави је дуг, али је могућ. Међутим, равнодушност је много теже заменити осећањем. Чувени британски филозоф Ентони Флу провео је 50 година енергично тврдећи да Бога нема. Више од тридесет радова које је објавио чине основу савременог научног атеизма. Међутим, последња књига коју је написао пре смрти звала се „Бог постоји“. Будући апостол Павле није био атеиста, али је био жестоки противник Исуса. Након сусрета са Њим лицем у лице, он постаје Његов најватренији проповедник. Пример млакости је слика Лаодикијске цркве у Откровењу светог Јована Богослова. У Лаодикији је живела једна од највећих и најбогатијих јеврејских заједница – седам и по хиљада мушких Јевреја. Међу њима је било много хришћана које Христос бескомпромисно проказује. Њихова млакост Га љути: „Знам дела твоја; Није ти ни хладно ни вруће. Ех, да је хладно или вруће! Али пошто си млак и ниси ни врућ ни хладан, избацићу те из својих уста.' Наспрам Лаодикије је град Хијераполис, познат по својим минералним изворима. Њихова вода није хладна, до смрзавања ни врела, већ млака, непријатног је укуса и може изазвати повраћање. Такав је утисак Лаодикијске цркве о васкрслом Христу. Зашто? Кроз Лаодикију пролази једна од најважнијих трговачких артерија – од Ефеса ка истоку и ка Сирији, која је била највећи трговачки, финансијски и банкарски центар у региону. Ово спољашње богатство коегзистира са духовним сиромаштвом. Град је био познат и по производњи текстила и посебној раси оваца са меком, сјајном љубичасто-црном вуном. Од њега су направљене ексклузивне тунике - тримите. Поносни на ову одежду, Лаодикијци нису приметили да су наги пред Богом. Локална медицинска школа била је позната широм света по својим мастима за уши и очи. Имена неких лекара чак су била утиснута на лаодикијским новчићима. Али то није спречило Лаодикијце да буду духовно слепи. Христос им саветује да купе злато огњем пречишћено (тј. веру искушану страдањем – 1. Петр. 1, 7) и белу одећу (духовну лепоту коју даје благодат Христова) и да очи помажу миром покајања, да би могли прозрети своју духовну беду. Лаодикијска црква не тражи Божију љубав и не гори узвраћеном љубављу јер је самодовољна, опијена собом и својим светским успехом и не види сопствено сиромаштво срца, духовно слепило и голотињу. Њихова духовна празнина је у супротности са Божанском љубављу. „Ко стоји близу мене, стоји близу ватре“. Немогуће је бити близу Бога и не изгорети. „Не посустајте у својој ревности; будите ватрени духом; Служите Господу“ (Рим. 12,11), апостол Павле се обраћа хришћанима. Бог је у стању да прихвати наше порицање, мржњу, непослушност, негодовање, протест, али не и нашу равнодушност. Чак и ако је праћено тачним вршењем верских обреда и правила. Бог тражи срце човека и не требају му његове жртве. о. Јован Бурдин https://hristianstvo.bg

Жеља да се види ближњи како пати од истога од чега и ми патимо. Управо зато, изван раздобља друштвених нестабилности, кивност сиромашних се усмерава против њима сличних. То је један од чинилаца друштвене стабилности. Склоност да се патња пребацује ван себе. Ако због превелике слабости не можемо ни побудити милост према себи, нити нанети зло ближњем, наносимо зло слици света у нама. Свака лепа и добра ствар тада је као увреда. Чинити зло ближњем значи нешто добити. Шта? Шта се добило (и за шта ће се, ако буде требало, платити) када се нанело зло? Прерасло се. Растегло се. Испупила се у себи празнина тиме што се стварала у ближњем. Моћи некажњено наносити зло ближњем – на пример, испразнити свој гнев на потчињеном, који мора ћутати – јесте поштедети себе трошења енергије, издатка који овај мора да утроши. Исто је с недозвољеним задовољењем неке жеље. Енергија која се на тај начин уштеди, одмах се деградира. Главобоље. Овакав тренутак: бол је мањи када се пребаци на свемир, али свемир је тада искривљен; бол је много јачи када се поново своди на своје место, али нешто у мени већ не пати и остаје у контакту с неискривљеним светом. Слично поступати са страстима. Снижавати их, сводити на једну тачку и престати се за њих занимати. Тако се односити особито према свакоме болу. Забранити му да се ближи стварима око мене. Они којима су уништили град и које су одвели у ропство, више нису имали ни прошлости ни будућности: чиме су могли испунити своју мисао? Лажима, и то најситнијим, најжалоснијом прождрљивошћу можда пре спремни да се дају распети за крађу пилета него раније да умру у одбрану свога града. Чак и сигурно, јер када би било другачије, не би морали доживљавати своја стравична мучења. У супротном требало би умрети или умети поднети празнину у мисли. Да би се имало снаге за посматрање несреће кад је човек несрећан, био би потребан натприродни хлеб. Механизам преко кога нас превише тешка ситуација понижава у томе је што енергија какву нам пружају узвишена осећања – уопште – јесте ограничена; ако ситуација тражи да идемо даље него та граница, треба имати извор у ниским осећањима (страх, похлепа, воља за рекордима, жеља за спољним почастима) која су богатија енергијом. То ограничење је кључ за многа скретања. Трагедија оних који су, ступивши из љубави према добру на неки пут где је ваљало патити, стижу после неког времена до своје границе и пропадају. Камен на путу. Бацити се на камен као када би при неком појачању жеље требало да престане постојати. Или ићи као да сам ниси постојао. Жеља садржи у себи апсолут, и ако не успемо да га задовољимо (пошто се исцрпе енергија), апсолут се претвара у препреку. Стање душе побеђених, потлачених. Вољено биће које нас разочарава. Написала сам му. Немогуће је да не одговори речима које сам ја себи већ рекла у његово име. Људи су нам дужни онолико колико замишљамо да треба да нам дају. Ослободити их тога дуга. Сложити се да су другачији него творевине наше маште, значи опонашати одрицање од Бога. И ја сам другачија него што замишљам. То знати, значи опростити. Извор: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988. Превод: Петар Вујичић