Претражи Живе Речи Утехе

Марија Дудић, Ружица Панић и Миљан Станојевић, ученици Основне школе „Милан Муњас“ из Уба, чланови екипе „Пасха“, победници су финалног епархијског такмичења у квизу знања „Православна слагалица“, које је одржано у Холу Центра за културу, са благословом Преосвећеног Епископа ваљевског г. Исихија. За успешан наступ на такмичењу заслуге припадају и њиховим вероучитељима свештенику Стефану Радовановићу и Растку Алимпијевићу. Друго место освојила је екипа „Серафими“ ОШ „Милан Ракић“ Мионица, док је трећепласирана екипа „Емануил“ ОШ „Посавски партизани“ из Обреновца. Поред њих, сјајно знање из веронауке кроз игре слова, бројки, речи и асоцијације, какве садржи популарни телевизијски формат Јавног сервиса Србије, показали су и екипа „Анђели“ ОШ „Сестре Илић“ Ваљево“, „Херувими“ ОШ „Свети Сава“ из Попучака и екипа „Агапе“, сачињена од ученика ОШ „Војвода Мишић“ Пецка. Како је ова година, година јубилеја манастира Пустиња- 400. годишњица живописа ове светиње, амбијент Хола био је украшен фотографијама њених фресака, а међу задатке и питања аутор квиза ђакон Драган Станојевић уврстио је и она тематски везана за древну светињу ваљевског краја. Кроз игре ученике су на врло занимљив и маштовит начин водили популарни млади глумци Страхиња Блажић и Маја Лукић, потпомогнути ученицима Ваљевске гимназије Софијом Ненадовић и Петром Ускоковићем. У уметничком делу програма наступили су музички уметници Нена Јелача (харфа и вокал), Дамјан Тошић (фрула) и Димитрије Чолић (труба), док је гитариста Лука Јовановић својим извођењем пружао подршку такмичарима за време трајања игара. Као и ранијих година, такмичење је отворено заједничким казивањем молитве „Оче наш“, а као изасланик Епископа ваљевског г. Исихија учеснике и публику благословио је архијерејски заменик протонамесник Филип Јаковљевић. Награде, у виду слушалица, блутут звучника и таблет рачунара- дарова фирме „Публик“ из Ваљева, уручио је секретар Епархијског одбора за веронауку јереј Јован Новитовић. Уз честитке победницима из Уба, манифестација је завршена заједничким фотографисањем и жељом да се наредне године поново сви окупе овим лепим поводом. Ј. Ј. Извор: Епархија ваљевска

Спасо Младеновски победник је овогодишње Међународне изложбе фотографија "Православље на интернету". коју седамнаесту годину за редом организује Друштво љубитеља фотографије, филмских и видео остварења „Беофото“ из Беочина, известила је Радио-телевизија Војводине. Чак 438 фотографија послало је 98 аутора из Републике Северне Македоније, Босне и Херцеговине, Пољске, Русије, Аустралије, Бугарске, Црне Горе и 36 места Србије. Прву награду за појединачну фотографију добио је г. Спасо Младеновски из Јаше Томића са фотографијом "Литургија 1". Друго место освојио је Слободан Чавић из Шимановаца, а треће Маргарита Толмачева из Русије. У конкуренцији за појединачну фотографију жири је похвалио радове Емилије Бастајић из Купинова, Николине Осмић из Новог Сада и Маје Стошић из Параћина. Најбољу колекцију фотографија на беочинском конкурсу имао је кандидат за мајстора фотографије Александар Јовановић из Ваљева. Друго место припало је Илији Димитријевићу из Ужица а треће је освојила Елизабета Кулинска из Свилоша. Похвале за колекцију заслужили су: Jaroslaw Charkiewicz из Пољске, Милена Миленковић из Параћина и Јан Вало из Новог Сада. Награда „Сава Драгојловић“- за најбољу фотографију домаћег аутора коју проглашава жири организатора, припала је Милинку Радосављевићу из Београда. Жири Фото савеза Србије, који су чинили Хаџи Миодраг Миладиновић, Жељко Ђурић и Војислав Луковић, прихватио је 143 фотографије од стране 88 аутора. Свечано отварање 17. Међународне изложбе фотографија „Православље на интернету“, када ће бити додељена признања награђеним и похваљеним ауторима, одржаће се у суботу, 12. новембра 2022. године у холу Дома културе у Беочину у 19,00 часова. Прихваћене и награђене фотографије постављене су на интернет-страници друштва, на адреси www.beofoto.rs. Извор: Радио-телевизија Војводине

На тениском такмичењу на Вимблдону 2019. трофеје су однела два православна хришћанина. Српски православни верник Новак Ђоковић победио је на Вимблдону у мушкој категорији Роџера Федерера, а румунска тенисерка Симона Халеп победила је у женској категорији Серену Вилијамс. Симона је румунска православна хришћанка за коју се наводи да је одана православној вери и да са собом увек носи православну икону. Њој је Румунска Патријаршија доделила орден Патријараршијског крста за световна лица, највише одликовање Румунске Патријаршије, након што је постала апсолутни победник у такмичењу на Вимблдону 2019. године. Иначе, Симона Халеп је 2018. године добила такође од Румунске Патријаршије крст Светог апостола Андреја. „Вера је важна ствар у мом животу“, рекла је она. „Верујем у Бога, не идем у цркву сваке недеље јер не стижем, али верујем у Њега и носим иконе са собом и целивам њих,“ истакла је Симона. Извор: Српска Православна Црква

Знање из области веронауке у Арт холу Центра за културу одмериле су победничке екипе у такмичењима на нивоу намесништава и то основних школа:“Андра Савчић“ Ваљево, „Милош Марковић“ Доње Лесковице“, „Милан Ракић“ Мионица, „Свети Сава“ Памбуковица, „Живојин Перић“ Стублине и „Војвода Мишић“ Пецка. За разлику од претходних пет година, ове 2019. игра Асоцијација није одлучила победника, будући да су екипе ОШ „Андра Савчић“ и ОШ„Живојин Перић“ освојиле исти број поена па је, по благослову Епископа ваљевског Г. Милутина, победа припала и једнима и другима. Преосвећени Владика није скривао радост што је присуствовао финалном одржавању квиза „Православна слагалица“ и рекао је да је благолсов Божји бити Епископ или вероучитељ у Епархији која може да се похвали највећим процентом ђака који похађају православни катихизис – 81% ученика у средњим школама и 85% у основним: „То је да човек заплаче од милине“ истиче Епископ Милутин. Епархија ваљевска може и да се похвали квизом који је ђакон и вероучитељ Драган Станојевић осмислио по узору на телевизијски квиз „Слагалица“, али у потпуности прилагођен верској настави. Извор: Радио Источник

Праштање захтева да се човек “сретне” сам са собом, сагледа своју личност, превазиђе сујету, разочарање и повређен его. Сигурно сте били у ситуацији да вас неко јако повреди, емотивно исцрпи, изневери или разочара, због чега сте се данима осећали тужно, безвољно и невољено. Шта сте у тим тренуцима желели? Да се осветите или да све што пре заборавите? Да ли вам је опроштај донео олакшање или освета задовољство? Психолози тврде да свака особа има урођену потребу да се освети, али и да опрости, али да “механизми” праштања и способност да се то заиста и учини варирају од човека до човека, у зависности од личности, карактера, околности... Тврде и да освета никоме не може да донесе задовољство, јер оставља осећај празнине и недоречености, који се јако тешко надомешћује. Потреба за осветом, тврде стручњаци, има корен у агресији, а потреба за праштањем у доброти. Лјуди који су способни да опросте уверени су да је живот леп, позитивни су, нису деструктивни или агресивни. Мржња рађа несрећу, више троши оног ко мрзи него предмет мржње, па научници тврде да је праштање, између осталог, и лек за мржњу, дело које доноси благодати и телу и души. Када мрзимо, наша пажња усредсређена је само на то осећање, што блокира могућности да се личност развија и да нам се догоди нешто лепо. Психолог Мелани Клајн опраштање назива репарацијом, односно способношћу да онога кога смо мрзели сагледамо као доброг. Праштање захтева да се човек “сретне” сам са собом, да схвати колико је јак, колико може да воли и превазиђе сујету, разочарање и повређен его. Способост праштања сведочи о величини личности, снази ега и зрелости, тврде научници. Нема лепшег осећања него када некоме истински опростимо и превазиђемо све лоше што се догодило. Праштање неки људи тумаче као слабост других. А, заправо, то је њихова јачина. Праштање је у својој суштини племенитост, доноси олакшање, “прочишћава” душу и даје могућност да се заиста посветите свом животу. Развија осећања самилости, разумевања, отворености према себи и другима. Опроштај подразумева и да заборавите на критиковање, осуђивање, поређење са другима, подразумева топлину, снагу и ослобађање. Оно може да излечи, утеши, поново споји... Али, да ли опростити значи и заборавити? Стручњаци тврде да то нису исте категорије и да их не треба мешати. Ако нешто можемо да заборавимо, то значи да нам и није било важно, јер смо успели да га потиснемо. А оно што је потиснуто може да се врати као бумеранг, “наоружано” агресивним мислима и негативном енергијом. Психолози тврде да оно што се враћа потиснуто у подсвест увек доноси више штете од првобитног проблема. Опраштање је због свега наведеног изузетно благотворно. Утиче на наш живот много више него што мислимо, али и на здравље, ниво хормона и на то како се осећамо. Једно истраживање показало је да је тек свака друга особа спремна да опрости, али и да две од три очекују опроштај других. Особе средње и старије доби, установљено је испитивањем, много лакше и чешће праштају него млади. Такође, жене су склоније да опросте, нарочито емотивним партнерима, док мушкарци лакше праштају пријатељима. Неке раније студије доказале су и да праштање доноси значајне здравствене добробити. Рецимо, међу испитаницима старијим од 45 година, они који су склони праштању много ређе су патили од стреса, нервозе, депресије, незадовољства, лошег расположења. И физичко здравље им је било боље - квалитетнија крвна слика, “нормалан” притисак и ниво холестерола у границама. Имали су квалитетнији сан, бољи апетит и јачу концентрацију. Интересантно је да се боље физичко здравље повезано са праштањем нарочито примећује код старијих особа. То значи да се способност праштања повећава са годинама, што се аутоматски позитивно одражава на здравље. Међутим, нису сви облици праштања добри за здравље. Испитивање је показало и да су људи који превише праштају, односно немају превисоке критеријуме у томе шта их вређа и повређује, лошијег здравља и лабилнијег психичког стања. Такође, особе које траже опоштај од Бога и “виших сила” под већим су стресом и чешће пате од психичких сметњи. Научницима је јако интересантно проучавање праштања у љубавним односима, па су она и најчешћи предмет испитивања. Резултати показују да је најтеже опростити неверство, односно издају партнера, док се најлакше праштају “тешке” речи, заборављени рођендани и годишњице. Такође, жене у браку склоније су праштању, док код мушкараца то варира у односу на године, имовинско стање и образовање. Подаци показују да су млађи мушкарци суровији, односно теже прелазе преко увреда, али и да су склонији праштању када прође одређено време. Они са факултетском дипломом чешће праштају, као и они доброг имовинског стања. Психолози то тумаче бољим условима живота и околностима и тврде да је способност праштања последица тога како се наша личност развијала. Они који су имали мирно детињство поред оба родитеља, релативно безбрижну младост и одрастање без трзавица, склонији су да пруже руку помирења. Са друге стране, трауматизоване особе, они који су доста пропатиле и имале негативних животних искуства, теже и прихватају и изговарају “извини” или “опрости”. КАКО ОПРОСТИТИ? Праштање сведочи о величини нечије личности, али првенствено и о снази тзв. механизама одбране. Сви ми поседујемо такве механизме, а потискивање је, како кажу психлози, најпримитивнији. Са друге стране, љубав, алтруизам и хумор најзрелији су и најбољи механизми одбране кроз које најлакше можемо опростити. Али, како функционише процес опраштања? Како некоме ко нас је јако повредио опростити све и са њим комуницирати као са неким ко нам је драг? Психолози тврде да је разумевање других људи и њихових поступака које сматрамо погрешним услов за започињање процеса праштања. То значи да покушамо да схватимо због чега нам је неко нешто урадио, рекао, повредио нас, да покушамо да сагледамо свет из перспективе тог другог. Разумећемо и опростити тек онда када схватимо да је и тај неко само човек, несавршен, понекад уплашен и несигуран. Тек када успемо да саосећамо са неким, моћи ћемо и да опростимо, шта год да је у питању, чак и ако смо сигуни да ми не бисмо тако поступили и да је све могло да буде другачије. Лјубав је емоција која омогућава да оне које окривљујемо поново сагледамо и проценимо, као и да њихове грешке одвојимо од њихове личности. Дакле, да направимо разлику између особе и саме грешке која нас је повредила. Психолози упозоравају и да у процесу праштања не постоји “ако” и “када”, јер оно мора да буде безусловно. То не значи да оправдавате нечије грешке и лоше поступке, али треба да их оставите у прошлости и ослободите се негативних осећања у вези са њима. То, једноставније речено, значи да се увек треба окренути будућности, јер нас живот у прошлости спутава и дозвољава мржњи и болу да нас увек изнова “пронађу”. Бол који осећамо после издаје, преваре или изневерења, временом је још већи ако не опростимо, тврде стручњаци, јер нас омета и спречава у личном развоју. А то даље уништава креативност, способност да верујемо људима, уживамо у животу... Такође, опраштање често не значи да ћете добити извињење од некога ко вас је повредио. То не треба да буде повезано. Важно је да ви опростите у глави и срцу и да сами одлучите да ли желите било какав однос са особом којој сте опростили. Такође, психолози саветују и да никада “не премотавате” свађу у глави, јер то само интензивира бол који осећате. Праштањем не одустајете од својих ставова, нити то значи да одобравате понашање друге стране. Опроштај је самоунапређење на много начина, пут ка срећнијем животу, избор који је само ваш и који вам може донети само добро. Грешити је људски, а праштати је божански. Извор: Новости