Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је евхаристијским сабрањем 12. јула 2019. године, поводом храмовне славе у храму светих апостола Петра и Павла у Мајданпеку. Саслуживали су свештенослужитељи Епархије тимочке уз молитвено учешће председника општине Мајданпек г. Драгана Поповића са сарадницима и верног народа Мајданпека. На почетку свете Литургије, владика је обавио чин малог освећења храма након недавног реновирања.Владика је у беседи честитао славу и празник житељима града, чији су заштитници свети апостоли, благодарећи Господу на милости својој, да је овај по много чему јединствен храм напокон обновљен. Владика је подсетио на живот светих апостола Петра и Павла, њихову веру и љубав коју су имали, да су на крају и живот свој дали за Христа. Свети Петар га исповеда као Христа, Сина Божијег и тако одговара на Господње питање – Ко сам ја? Отац небески му открива ту највећу истину и Господ му каже да је он Петар (стена) на којој ће сазидати Цркву своју. На том истом чврстом крајеугаоном камену надограђујемо се сви ми, и никакава искушења нас неће надвладати када је Господ са нама. Зато што Црква има истину и силу у вечности. Сви смо обједињени у тој вечности, и живи овде на земљи ходајући по замаљском шаренилу и они упокојени, сви смо војска Христова, угледајући се на свете апостоле и све свете. Зато је потребно бити у Цркви, јер то је наше животно усмерење, ако иштемо најпре Царство Божије, све остало ће нам се додати. Неће нас по доброти и милости својој дати Господ у руке непријатељима нашим, иако смо са свих страна нападани. – Нека би нас Господ молитвама светих апостола утврдио у вери, нади и љубави, да истрајемо у својим подвизима, следујући светима и тако уђемо у Царство Небеско – рекао је владика. Владика је доделио Архипастирске захвалнице донаторима за реновирање храма и онима који се увек одазивају када треба помоћи. Захвалнице су добили; председник општине Мајданпек г. Драган Поповић, секретар Владе Републике Србије г. Новак Недић и директорка мајданпечког хотела „Голден-Ин“ г-ђа Зорица Марковић. Овогодишњи домаћин славе био је г. Јовица Радовановић а за следећу годину јавила се г-ђа Ангелина Пантић из Мајданпека. Свечана прослава храмовне славе започела је вечерњом службом и литијом улицама Мајданпека уз учешће председника општине, представника општинских институција, полиције, делатника у културном животу града и верног народа. Извор: Епархија тимочка

Многи људи су Старцу долазили да би решили своја духовна питања. Посебно су монаси постављали питања о односу са својим Старцем (духовником) и својом сабраћом. У данашње време млађа генерација живи у светском окружењу које се непрестано шири и зато су прекинули контакт и суживот са старијом генерацијом. Ово у монашком животу узрокује прекид односа и неслагање. Старији монаси (Старци), који су носиоци традиције, данас се млађим људима који улазе у монаштво чине чудним. Они млади који су проучавали текстове Светих отаца немају потешкоћа јер су схватили питање вере и послушности Старцу. Али појављују се и дилеме и они постављају то питање „зашто“? Зашто Старац инсистира кад није у праву? Зашто жели да га слушамо ако то не зна добро? У овом зачараном кругу рационализма, блажени је стајао као прави светионик. Свако ко је постављао питања о грешкама или пропустима свог старца, на те стереотипе је одговарао „Дете моје, тај плод мира који тражите добићете ако покушате да друге гледате као свете, као анђеле. Кад код других видите грешке, посебно код свог Старца, знајте да је ваш духовни живот у паду, да сте покорени и то тражи онда много покајања и сопствене жртве. Кад видим и судим својој браћи, знам да не идем добрим путем…Морам да верујем да је сваки брат добар и свет, а да сам ја најгори. У било ком неспоразуму ја треба да принесем покајање и да будем у миру са другима и тако ће самном бити милост Божија. Никада се нећу причестити Светим тајнама ако имам нешто против брата или не разговарам са њим.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Праштање захтева да се човек “сретне” сам са собом, сагледа своју личност, превазиђе сујету, разочарање и повређен его. Сигурно сте били у ситуацији да вас неко јако повреди, емотивно исцрпи, изневери или разочара, због чега сте се данима осећали тужно, безвољно и невољено. Шта сте у тим тренуцима желели? Да се осветите или да све што пре заборавите? Да ли вам је опроштај донео олакшање или освета задовољство? Психолози тврде да свака особа има урођену потребу да се освети, али и да опрости, али да “механизми” праштања и способност да се то заиста и учини варирају од човека до човека, у зависности од личности, карактера, околности... Тврде и да освета никоме не може да донесе задовољство, јер оставља осећај празнине и недоречености, који се јако тешко надомешћује. Потреба за осветом, тврде стручњаци, има корен у агресији, а потреба за праштањем у доброти. Лјуди који су способни да опросте уверени су да је живот леп, позитивни су, нису деструктивни или агресивни. Мржња рађа несрећу, више троши оног ко мрзи него предмет мржње, па научници тврде да је праштање, између осталог, и лек за мржњу, дело које доноси благодати и телу и души. Када мрзимо, наша пажња усредсређена је само на то осећање, што блокира могућности да се личност развија и да нам се догоди нешто лепо. Психолог Мелани Клајн опраштање назива репарацијом, односно способношћу да онога кога смо мрзели сагледамо као доброг. Праштање захтева да се човек “сретне” сам са собом, да схвати колико је јак, колико може да воли и превазиђе сујету, разочарање и повређен его. Способост праштања сведочи о величини личности, снази ега и зрелости, тврде научници. Нема лепшег осећања него када некоме истински опростимо и превазиђемо све лоше што се догодило. Праштање неки људи тумаче као слабост других. А, заправо, то је њихова јачина. Праштање је у својој суштини племенитост, доноси олакшање, “прочишћава” душу и даје могућност да се заиста посветите свом животу. Развија осећања самилости, разумевања, отворености према себи и другима. Опроштај подразумева и да заборавите на критиковање, осуђивање, поређење са другима, подразумева топлину, снагу и ослобађање. Оно може да излечи, утеши, поново споји... Али, да ли опростити значи и заборавити? Стручњаци тврде да то нису исте категорије и да их не треба мешати. Ако нешто можемо да заборавимо, то значи да нам и није било важно, јер смо успели да га потиснемо. А оно што је потиснуто може да се врати као бумеранг, “наоружано” агресивним мислима и негативном енергијом. Психолози тврде да оно што се враћа потиснуто у подсвест увек доноси више штете од првобитног проблема. Опраштање је због свега наведеног изузетно благотворно. Утиче на наш живот много више него што мислимо, али и на здравље, ниво хормона и на то како се осећамо. Једно истраживање показало је да је тек свака друга особа спремна да опрости, али и да две од три очекују опроштај других. Особе средње и старије доби, установљено је испитивањем, много лакше и чешће праштају него млади. Такође, жене су склоније да опросте, нарочито емотивним партнерима, док мушкарци лакше праштају пријатељима. Неке раније студије доказале су и да праштање доноси значајне здравствене добробити. Рецимо, међу испитаницима старијим од 45 година, они који су склони праштању много ређе су патили од стреса, нервозе, депресије, незадовољства, лошег расположења. И физичко здравље им је било боље - квалитетнија крвна слика, “нормалан” притисак и ниво холестерола у границама. Имали су квалитетнији сан, бољи апетит и јачу концентрацију. Интересантно је да се боље физичко здравље повезано са праштањем нарочито примећује код старијих особа. То значи да се способност праштања повећава са годинама, што се аутоматски позитивно одражава на здравље. Међутим, нису сви облици праштања добри за здравље. Испитивање је показало и да су људи који превише праштају, односно немају превисоке критеријуме у томе шта их вређа и повређује, лошијег здравља и лабилнијег психичког стања. Такође, особе које траже опоштај од Бога и “виших сила” под већим су стресом и чешће пате од психичких сметњи. Научницима је јако интересантно проучавање праштања у љубавним односима, па су она и најчешћи предмет испитивања. Резултати показују да је најтеже опростити неверство, односно издају партнера, док се најлакше праштају “тешке” речи, заборављени рођендани и годишњице. Такође, жене у браку склоније су праштању, док код мушкараца то варира у односу на године, имовинско стање и образовање. Подаци показују да су млађи мушкарци суровији, односно теже прелазе преко увреда, али и да су склонији праштању када прође одређено време. Они са факултетском дипломом чешће праштају, као и они доброг имовинског стања. Психолози то тумаче бољим условима живота и околностима и тврде да је способност праштања последица тога како се наша личност развијала. Они који су имали мирно детињство поред оба родитеља, релативно безбрижну младост и одрастање без трзавица, склонији су да пруже руку помирења. Са друге стране, трауматизоване особе, они који су доста пропатиле и имале негативних животних искуства, теже и прихватају и изговарају “извини” или “опрости”. КАКО ОПРОСТИТИ? Праштање сведочи о величини нечије личности, али првенствено и о снази тзв. механизама одбране. Сви ми поседујемо такве механизме, а потискивање је, како кажу психлози, најпримитивнији. Са друге стране, љубав, алтруизам и хумор најзрелији су и најбољи механизми одбране кроз које најлакше можемо опростити. Али, како функционише процес опраштања? Како некоме ко нас је јако повредио опростити све и са њим комуницирати као са неким ко нам је драг? Психолози тврде да је разумевање других људи и њихових поступака које сматрамо погрешним услов за започињање процеса праштања. То значи да покушамо да схватимо због чега нам је неко нешто урадио, рекао, повредио нас, да покушамо да сагледамо свет из перспективе тог другог. Разумећемо и опростити тек онда када схватимо да је и тај неко само човек, несавршен, понекад уплашен и несигуран. Тек када успемо да саосећамо са неким, моћи ћемо и да опростимо, шта год да је у питању, чак и ако смо сигуни да ми не бисмо тако поступили и да је све могло да буде другачије. Лјубав је емоција која омогућава да оне које окривљујемо поново сагледамо и проценимо, као и да њихове грешке одвојимо од њихове личности. Дакле, да направимо разлику између особе и саме грешке која нас је повредила. Психолози упозоравају и да у процесу праштања не постоји “ако” и “када”, јер оно мора да буде безусловно. То не значи да оправдавате нечије грешке и лоше поступке, али треба да их оставите у прошлости и ослободите се негативних осећања у вези са њима. То, једноставније речено, значи да се увек треба окренути будућности, јер нас живот у прошлости спутава и дозвољава мржњи и болу да нас увек изнова “пронађу”. Бол који осећамо после издаје, преваре или изневерења, временом је још већи ако не опростимо, тврде стручњаци, јер нас омета и спречава у личном развоју. А то даље уништава креативност, способност да верујемо људима, уживамо у животу... Такође, опраштање често не значи да ћете добити извињење од некога ко вас је повредио. То не треба да буде повезано. Важно је да ви опростите у глави и срцу и да сами одлучите да ли желите било какав однос са особом којој сте опростили. Такође, психолози саветују и да никада “не премотавате” свађу у глави, јер то само интензивира бол који осећате. Праштањем не одустајете од својих ставова, нити то значи да одобравате понашање друге стране. Опроштај је самоунапређење на много начина, пут ка срећнијем животу, избор који је само ваш и који вам може донети само добро. Грешити је људски, а праштати је божански. Извор: Новости