Претражи Живе Речи Утехе

Преко 200 новокрштених у Бабушници 11. Април 2018 - 10:48 Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, на Велику суботу у Бабушници је организовано саборно крштење на којем је Светој Цркви приведено преко две стотине душа ове парохије. Сви новокрштени постом и катихетском поуком припремани су за овај свети чин, а на Васкрс су се први пут и причестити светим тајнама Христовим. Поред надлежног пароха јереја Славише Смиљића, архијерејског намесника белопаланачког, у обреду су учествовали и пароси суседне белопаланачке парохије. Иначе, претходних година у овој парохији одржана су три саборна крштења на којима је крштено још преко шест стонина људи, тако да је деценијска одвојеност од Цркве народа ове општине на југу Србије коначно је нестала. Овај свети чин није прошао без хришћанског милосрђа верника ове скромне парохије. За најсиромашније породице верни народ, иако сиромашан, са пуно љубави прикупио је велику количину основних животних намирница како би и такве породице Празник над празницима дочекале у радости. View full Странице

Често људи, који су тек поверовали у Христа, на “коренит” начин мењају однос према самима себи. Уместо да се поправе, да се доведу у ред, да пазе на своју чистоћу, свој изглед, новокрштени се у мислима пењу у ону древну “пећину”, где су се, по њиховом мишљењу, спасавали Божији људи. Неочешљана глава, неопране уши, неуредна одећа, погрбљеност, црно испод ноктију - ево свима познатог “портрета” новокрштеног ревнитеља који излазећи на љути мраз, без капе, философира: “Бог је милостив” – на примећујући да немилостиви симптоми менингитиса почињу да окивају његов мозак. Тема овог предавања ће заинтересовати оне, који пажљиво прате оно што се дешава у њиховим сопственим душама и који су узнемирени моралним страдањем наших савременика. Апостол Павле у једној од посланица заповеда свом ученику да епископ не треба да буде “новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду ђавољу”. Управо ова гордост, ово самољубље, које се у паганској средини негује, и изазива све грешнике, својствене новокрштенима. У Богопоштовању и Богопознању новокрштених долази до различитих духовних подметања: оно, што проистиче из видљивог света, па чак и из света злих духова, преноси се на божанске ствари. Извитоперује се улога људског разума, осећања и воље: Богопознање и Богоопштење изгледају час сувише доступни, час сувише онострани. У односу према ближњима људско замењује Божанско; у појединим лицима, нарочито духовног звања, новокрштени почињу да виде “надауторитете”. Због недостатка духовног искуства, новокрштени често преноси своје искуство општења са светом на надсветовног Господа Бога. Он често не примећује скраћивање дистанце између Свесветога Бога и палог срца свога. Таква блискост са Богом у уму оставља својеврстан печат на стање новокрштенога, али не сваког, већ на оног који пада у своју саблазан. Човек се нехотице осећа, а затим и почиње да схвата себе као особу, блиску цару, и бави се “духовним” измишљањем : види пројаву Божанског Промисла, тамо где га и нема.