Претражи Живе Речи Утехе

Преклињем вас: не осуђујте никога, ово је најлакши начин да не будете осуђени у наредном веку. Из писама игумана Никона (Воробјова) Сви добро знамо јеванђелску заповест да се не суди. Али као што показује наше животно искуство, управо њу најчешће кршимо. Наша пажња и духовни поглед непрестано су усмерени на животе других људи и њихове поступке. Последња ствар коју желимо је да нас стриктно и помно посматрамо. Примећено је да туђе грешке доживљавамо са позиције судија, а своје грехе – увек као адвокати. Интересантније је процењивати понашање других и судити о њима – тако живи не само већина неверника, већ и многи од нас. Дозволите ми да вам дам пример. Различити људи долазе да се исповеде код свештеника. Већина су одрасли, али има и младих. Након старије жене, коју је свештеник прилично брзо исповедио, прилази млада, привлачна девојка. Свештеник са њом комуницира много дуже. Људи у реду имају природну реакцију: девојка је лепа, млада – „наш поп се занео, он је жив човек, свакоме се дешава...” Али објашњење је потпуно другачије. Ова девојка је патила од говорне мане, муцала је и врло споро и нервозно наводила своје грехе. Зато се разговор са њом толико отегао. А неки су већ похрлили да осуде свештеника. Негативна искуства су неопходна особи и често су корисна. Знајући своје грешке, хришћанин признаје своја ограничења и неспособност да исправно сагледа туђи живот. Он је заиста убеђен да можда греши. Поштеној особи су потребне грешке, оне уче понизности и помажу у борби против осуде. Често се осуда јавља у породичном животу, у кругу најближих људи, оних које, како нам се чини, највише волимо. Недавно сам чуо ову причу. Жена је донела кући две велике и веома лепе јабуке за своју ћерку. Девојчица је радосно узела јабуке и, пред мајком, прво загризла једну. Мајка је чекала да јој ћерка понуди другу јабуку, али она је и њу загризла. Сузе су се појавиле у мајчиним очима: толико је желела пажњу и љубав од своје ћерке. Сматрала је да није успела да је научи најважнијем – доброти и саосећању. Али осуда мајке је била исхитрена. Када је девојчица прогутала други комад, пружила је мајци једну од јабука и рекла: „Мама, узми ову јабуку: слађа је од оне друге." Ова истинита прича нас учи да не журимо са закључцима и осуђујемо друге, већ да покушавамо да стрпљиво „носимо терет једни других“. Човек је створење које се непрестано мења и морамо веровати да ће се пре или касније у сваком од нас открити најбољи духовни квалитети. У борби против осуђивања веома је важно пратити своје мисли. Човеку је потребан посебан духовни „филтер“ који ће задржати све грешно и нечисто – оно што је ушло у душу и почиње да прља човека кроз мисли и осећања. Ради се о обраћању пажње на свој унутрашњи живот и, што је најважније, о томе да не верујете својим мислима. „Не веруј себи“ је златно правило аскетизма. Многи хришћани су то испунили и кроз то постигли светост живота. Не верујте оним мислима које људе приказују у најгорем светлу и доводе до греха осуде. Потребно је много унутрашњег напора да се сагледају недостаци људи и сагледају њихове најбоље особине. Старац Пајсије Атонски је ово духовно дело назвао „уметношћу добрих мисли“. Илустроваћу ово што сам рекао познатим примером који показује три различита погледа на исту особу. Једном приликом, три брата која су се затекла у пољу ноћу, угледала су усамљеног путника. „Ово је лопов, кренуо је на ноћни посао“, помисли први. „Очигледно, овај човек иде на састанак са женом да би згрешио са њом“, одлучио је други. „Ова луталица је несумњиво на путу ка суседном граду где се налази велики манастир, како би ујутру молитвом прославио хришћански празник“, резоновао је трећи брат. Није тешко претпоставити да је свако од њих мерио особу својим сопственим стандардима. Иста ствар се дешава и у духовном и свакодневном животу када оцењујемо поступке људи око себе и верујемо својим мислима. Не само у великом граду, већ и у малим местима често видимо људе пијане, лоше обучене, како моле за милостињу. Поред нас живе они који су пали на само дно друштвене лествице, остали без посла, заборављени од сопствене деце, издани од вољених супружника... А ту су и они који су на принудном лечењу, бескућници пријављени у полицији који годинама седе у затвору. Сви они живе на ивици очаја, а понекад и самоубиства. Можемо ли их кривити? Имамо ли право на ово? Постоји само један очигледан одговор: не и опет не. Као што су стари говорили, пре него што некоме замериш, обуј његове ципеле, иди његовим путем, спотакни се о све његово камење и издржи све муке које је поднео! Сигурно после овога нећемо хтети да осуђујемо онога који је пре само једног минута био страшно крив у нашим очима! Авва Доротеј описује причу где су трговци робљем продали две девојчице различитим женама. Једну девојчицу је купила љубазна удовица, а другу блудница. Свака је одгајала бебе на свој начин. Удовица у страху Божијем и побожности, друга је учила разврату и греху. Пред нама је тајна Божија. Ко може ово да објасни? Једна девојка је годинама учила о Богу и вечном животу, друга никада није видела ни чула ништа добро, већ само лоше и вулгарне ствари. Како је могуће да се и једној и другој девојчици суди на истом суду? Грех осуде уско је повезан са једном болешћу наше душе - радозналошћу. Морамо да се мање занимамо како други живе, а не да на то трошимо веома драгоцену унутрашњу енергију и снагу. Радозналост увек ствара забуну око туђег живота, па човек неминовно губи душевни мир. Видети најбоље прво доводи до зависти, која се дефинише као „туга за добробит ближњег“. И тада завист даје подстицај развоју греха осуде. Погледајте пажљивије људе који никога не осуђују: они нису расејани. Мало се питају о туђим животима, и труде се да не виде ни мане ни успехе својих комшија. Сувише смо слаби, према апостолу Павлу, да бисмо се „радовали са онима који се радују“ (Рим. 12,15). Углавном завидимо на радостима других. Али мало нас великодушношћу прикрива недостатке својих суседа; Из овога извлачимо прави закључак: треба да чувамо своје очи и уши, да се боримо против радозналости и мање оговарамо своје суседе. Ево приче која потврђује напред речено. Једна породица је била принуђена да промени дом. Преселивши се на ново место, супруга није променила своју стару навику да често гледа кроз прозор у друге људе. Једног дана је са изненађењем приметила да је њена комшиница окачила потпуно прљав веш да се суши. Било је прилично чудно видети ово, и жена је одмах осудила своју лењу и аљкаву комшиницу. Иста радња се поновила и ердних неколико дана: прљав веш се изнова и изнова качио у двориште, а то је изнова рађало грех осуде. Једног сунчаног дана жена је узвикнула свом мужу: „Види: данас, коначно, у суседном дворишту виси потпуно чист веш!“ Муж је тужно одговорио: „Не, само сам јутрос устао рано и добро опрао прозоре!“ Како бих желео да са усана хришћана никада не чујемо ни најмању осуду чак и најгорих људи. Једна древна јеврејска мудрост каже: „Оправдајте свакога“. То значи да не треба да тражите потврду својих лоших мисли о некој особи, већ напротив, треба да се трудите да је разумете и оправдате у срцу. Ако ово будемо практиковали, онда ће болест осуде ослабити у нашој души. Осуда као страст ће престати да вас мучи. Страдања која су се родила из ове страсти ће престати. Јеванђелска заповест да се не суди, као и свака друга, има могућност, када се следи, да пружи човеку унутрашњи мир и духовну радост. Испуњавање заповести кроз дело самопринуде је увек мала победа над самим собом, а такве победе се увек остварују заједно са Христом, Који је „близу“. У супротном ћемо пожњети плодове свог неверовања у Бога и страдати. Како мала деца пате када не слушају одрасле. Из детињства се сећам следеће приче. Једног врелог летњег дана, љубазни комшија, чика Саша, који нам је увек омогућавао вожњу мотором са приколицом, довезао се до наше куће. Показао је на издувну цев, која је блистала на сунцу, и нежно рекао: „Веома је врућа, не дирај је.“ Међутим, чим је ушао у кућу, притрчао сам мотору и босом ногом додирнуо забрањену цев. У једној секунди, задобивши опекотину од врелог метала, окренуо сам се на лицу места и стрмоглаво одјурио кући. Дакле, питање је: да ли бих могао некога да окривим за своју опекотину? Јасно ми је речено: не дирај, иначе ће те повредити. И тако се догодило. Али ако кршење очигледних закона физичког света обично доводи до патње за наше тело, онда кршење духовних закона штети и наноси бол нашој бесмртној души. А имамо само једну. протојереј Андреј Овчиников приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор