Претражи Живе Речи Утехе

У уторак 1. јуна 2021. у манастиру Ђурђеви Ступови служен је Молебан благодарења, којем је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, изабрани Митрополит црногорско-приморски. Молебан је служило свештенство беранског намјесништва и монаштво Манастира, а Владика Јоаникије је поздрављен од мноштва вјерног народа. Звучни запис беседе У свом обраћању, након одслуженог молебана, новоизабрани Митрополит Јоаникије је казао да је света Црква установила посебну службу благодарења Богу, која је служи када осјети, непосредно и нарочито, дејство Божје, да је Бог услишио не само наше појединачне молитве, него цијелог народа. „Имамо разлога за то, јер смо прије неки дан завршили са радом Светог Архијерејског Сабора Српске православне Цркве у Београду. Наша Црква је једна Света Саборна и Апостолска Црква, и изузетно је важно да имамо у виду да се Сабор архијереја сабира по образцу Педесетнице, када су Свети апостоли били сабрани у Јерусалиму и када је Дух Свети, у току њихове молитве, сишао на њих, а то је Дух истине, правде, љубави, доброте, мира, разума који укрепљује наше слабости. Сваки наш Свети Архијерејски Сабор сабира се у име Божје и има нешто заједничко, суштински, са тим првим сабором на Сиону, гдје је Господ просвијетлио своје апостоле; епископи су они који су продужили апостолску службу и дјело у овом свијету, а то је, заправо, дјело Христово. Христос, као глава Цркве, руководи и епископима, нарочито, када се саберу да заједно у савјету многих размотре, увиде и ријеше проблеме који пред њима стоје“, навео је Митрополит Јоаникије. Владика је оцијенио да се прије сабрања Светог Архијерејског Сабора у Београду подигло преко медија, много прашине, инсинуација, нагађања, подметања, свакаквих пакости, глупости, а уз то друштвене мреже, сматра он, омогућавају да се све то брзо шири. „Изгледало је, многи су могли стећи такав утисак, али поједини, који имају дубље црквено искуство знају да су то лажи и петљавине, многи су можда помислили да је Црква разједињена, да се раздјелила на некакве таборе, да ту више нема помирења, сагласности. Наравно, то све утиче и на епископе, јер и епископи су људи, међутим, када се саберемо у име Божје, у име Христово и када сву своју мисао, и жељу, и вољу предамо у руке Божје и отворимо своје душе Божјој благодати и Божјој истини да она дјелује, онда је то потпуно нова ситуација“, рекао је Владика Јоаникије. У својој надахнутој бесједи, Владика је назначио да је преломни моменат био када су се сабрали са нашим новим Патријархом Порфиријем, у храму Светог Саве, и када је започела Света Архијерејска Литургија, којој началствује Патријарх, саслужују епископи или учествују сабрани заједно са свештенством и народом. „То је онај моменат који нас диже из таме у свјетлост. То је онај моменат када васкрсава у нама доброта, правда и истина, јер смо са Христом, сабрали смо се у име Христово, Божја благодат почиње да дјелује и све другачије видимо и осјећамо. Распршују се све те магле и могућа неслагања међу нама слабе, наравно, и даље сви имамо своје мишљење, али то је добра подлога за разговор братски. То није опасно ако имамо добре воље, ако хоћемо добро и, када се кроз различита мишљења и различите приступе дође до истине, то је онда права ствар“. „И овог пута се, хвала Богу, потврдило да Сабор распршује те гласине и умјесто тога што су многи очекивали, бојим се, поједини злонамјерно и прижељкивали са разних страна, они који не желе нашем народу и нашој Цркви добро, није било никаквог разједињавања, него напротив. Ми смо утврдили, пројавили јединство Српске православне Цркве, а тиме и допринјели општем јединству Цркве Божје, једне Свете Саборне, јер, увијек, осјећамо да припадамо њој, васељенској Цркви. Када чувамо јединство наше помјесне Цркве, ми чувамо јединство, доприносимо јединству цијелог православља. Видимо да су непријатељи Цркве на појединим мјестима већ направили неке раздоре, увијек је тога у историји било. Нас је Бог од тога сачувао“, констатовао је Митрополит Јоаникије, истичући: „Ово је велика радост, која се пројавила преко личности нашег новоизабраног Патријарха Порфирија, да се, не само склонила свака магла и свака сумња, него што осјећамо да се утврдило и ојачало јединство Цркве и то нам треба. То треба цијелом нашем народу, те способности да превазиђемо своје разне, појединачне ставове да бисмо дошли до најбољег решења и даће Бог“. Владика Јоаникије је поручио да је тешко бити наследник блаженопочившег Митрополита Амфилохија. „Али Свети Архијерејски Сабор је у томе био потпуно једнодушан и ја се ослањам на ту вољу Светог Архијерејског Сабора и благослов нашег Патријарха и примио сам се те узвишене, али надасве одговорне и тешке дужности. Молим све вас за молитвену подршку. Желим да овдје саопштим изузетно радосну вијест. Ова Светосавска катедра будимљанско-никшићке Епископије и светиње манастира Ђурђевих Ступова добила је достојног Архијереја, по мом осјећању, најомиљенијег Епископа у Српској Цркви, који је последње године и мјесеце нашег светопочившег Патријарха Павла провео поред његове постеље, његујући га више него што би свога родитеља. То је наш досадашњи Владика викарни Методије, а од сада будимљанско-никшићки Епископ Методије (Остојић), наш Дурмиторац, једна доброта, љепота. Увјерен сам да долази много бољи од мене и на томе вам честитам. Аксиос!“, поручио је Владика Јоаникије. Казао је да у томе, у избору Епископа будимљанско-никшићког Методија види вољу и милост Божју. „Да у истом моменту, када није баш ни било лако рјешавати избор Митрополита црногорско-приморског, у истом моменту, Божјим надахнућем, изабран је и Епископ будимљанско-никшићки, да не би ниједног момента, било која катедра од Светосавских епископија у Црној Гори била без свог архијереја. Знамо да је то била и жеља народа, Бог је услишио жељу народа да се утврде архијерејски престоли наше Цркве у Црној Гори и да се ојача црквено и свенародно јединство“. „То сам био дужан да вам саопштим и да вам захвалим на великој љубави и подршци. Кад убудуће чујете да има неких смутњи у Цркви, а то су увијек и смутње у народу, најпотребније је не обраћати превелику пажњу, него се ослонити на вољу Божју, а изнад свега, тада је најпотребније молити се Богу да Бог помилује, укријепи, упути свој народ и доведе до најбољег решења“. „Драго ми је што је наш народ, кроз све тешкоће и кризе, доживио и осјетио да је Црква темељ, ослонац и мајка свом народу. Благодарим вам на оданости својој Цркви, коју сте показали у свим тешкоћама које смо проживљавали заједно, посебно, бранећи Светиње, а тиме бранећи част, образ, историју, памћење и заједништво. Треба нам још мало стрпљења, даће Бог, да се и неке ствари, које су на реду, ријеше, да се помолимо Богу, да његујемо слогу, јединство, љубав“, поучавао је новоизабрани Митрополит Јоаникије. Подсјетио је да се на празник Светог цара Константина и царице Јелене навршавају 22 година од његове архијерејске хиротоније. „Све оно што сам за ово вријеме учинио, нарочито од доласка на ову светосавску Епископију, учинио сам уз вашу помоћ и подршку. Хвала вам на тој великој подршци коју сте дали својој Цркви, али и мени, јер без вас не бих могао ништа учинити, тога сам потпуно свјестан, а до сада, пошто ми помало недостаје снаге, треба ми још више ваше подршке и на томе вам унапријед благодарим и мом свештенству, и монаштву и вјерном народу, људима који су сада на власти, овдје је г.дин предсједник Општине и претходни. Свима благодарим, много је људи којима бих се требао захвалити, а моја молитва ће бити за све оне који су чинили добро Цркви, своме народу да их зато Господ изобилно награди. Радујте се и веселите се на многаја и благаја љета!“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, изабрани Митрополит црногорско-приморски. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На данашњи дан 1930. године рођен је Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј. На данашњи дан 1930. године благочестиве родитеље Здравка и Милијану Гавриловић из села Видове код Чачка - и са њима сав род српски - Господ је благословио рођењем мушког детета које је на крштењу добило име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а после Гимназије у Чачку и Богословију у Призрену. Затим дипломира на Богословском факултету у Београду. По завршетку војне службе постављен је за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра 1959. године у манастиру Раковици од стране Патријарха српског Германа прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. На дан Свете Петке исте године у цркви Ружици на Калемегдану је рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор службовао у Призренској богословији упућен је на постдипломске студије у Атину. За управника Монашке школе у манастиру Острогу постављен је 1969. године, одакле се враћа у Призрен на место ректора славне Богословије. Са те дужности је 1974. изабран за викара Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. За Епископа нишког изабран је 1975. године. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве 22. јануара 2010. године изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Ризница литургијског богословља и живота: Долгоденствуј Свјатјејши Владико на многаја и благаја љета! BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM Најсветијем и високодостојном Господину Иринеју, милошћу Божјом Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском - на многаја љета!

У организацији Патријаршијске управне канцеларије у Патријаршијском двору у Београду 22. јануара 2020. године прослављена је деценија од избора Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја за 45. по реду поглавара Српске Православне Цркве. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Повезана вест: Деценија патријарашке службе Првојерарха српске Цркве Том приликом представљена је фотомонографија у 10 томова у којима је сабранo 15 хиљада фотографија о активностима патријарха Иринеја током протеклих 10 година које је провео на трону Светог Саве. Приказан је и једночасовни документарни филм Патријарх српски Иринеј који илуструје животни пут предстојатеља Српске Цркве. Аутор филма и уредник фотомонографије је протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије. Издавачи фотомонографије су Патријаршијски управни одбор и Службени гласник. Свечаности у Патријаршијском двору, поред Патријарха српског, присуствовали су и престолонаследник Александар Карађорђевић, представници традиционалних цркава и верских заједница, Војске Србије, Полиције, образовних установа, здравствених установа, културног и јавног живота престонице и свештенство Архиепископије београдско-карловачке. У име издавача присутнима се обратила директорка Службеног гласника гђа Јелена Триван, док је слово о Патријарху произнео је универзитетски професор и књижевник Дарко Танасковић. Уследила је пројекција филма након које је, видно изненађен, присутне поздравио и благословио Патријарх српски Иринеј. -Нисам очекивао догађај оваквог нивоа. Све док нисам дошао у салу нисам знао да ће овом скупу присуствовати оволики број еминентних личности и драгих гостију. Мислио сам да ћемо филм погледати у уском кругу сарадника. Ово је за мене заиста велико изненађење и благодаран сам на свему овоме, истакао је Патријарх српски Иринеј додајући да живимо у времену када није лако бити на неком високом положају, па тако није једноставно ни бити Патријарх српски, али да се током протеклих 10 година трудио и чинио све што је у његовој моћи да Цркву води исправним путем. Патријарх jе на крају обраћања захвалио протoјереју-ставрофору Стојадину Павловићу на труду и посвећености, свим запосленима при Патријарашкој управној канцеларији и Патријаршији српској, Служебном гласнику као издавачу десетотомне фотомонографије као и проф. др Дарку Танасковићу и драмској уметници Биљани Ђуровић. Извор: Инфо-служба СПЦ

-Торжествена Литургија поводом пет година од хиротоније и устоличења Епископа тимочког Илариона- Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион прославио је 10. августа 2019. године пету годишњицу од хиротоније и устоличења за Епископа у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Свету архијерејску Литургију служили су Њихова Преосвештенства Епископ тимочки г. Иларион и Епископ нишки г. Арсеније уз саслужење свештенослужитеља Тимочке епархије. Литургији је присуствовао г. Драган Поповић, председник општине Мајданпек. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У чин архиђакона рукопроизведен је јерођакон Илија (Јовановић), секретар епископске канцеларије. Владика Иларион је захвалио на братској љубави и вишегодишњој успешној сарадњи Епископу нишком г. Арсенију, са посебном благодарношћу за учешће у данашњој литургијској прослави и заједничком служењу, истакавши да је време од пет година брзо прошло, од када су обојица исте године хиротонисани за Епископе Цркве Божије. Потом је замолио владику Арсенија да се беседом обрати сабраном народу. Владика Арсеније је честитао петогодишњицу архипастирске службе владики Илариону, рекавши да му је од првог дана њихово познанаство посебно важно и драго, а посебно зато што су на челу две суседне Епархиије, које су увек биле упућене једна на другу. Подсетио је на житија светих које данас прослављамо и да од раног хришћанства до данас постоји полагањем руку апостолско прејемство. Изабрани Духом Светим Епископи имају велику част, али и велики одговорност. Пожелео је своме домаћину, владику Илариону да дуго и успешно води Епархију тимочку и мудро управља на добробит Цркве Божије и повереног му верног народа. У име монаштва и свештенства Епархије тимочке честитке је упутио архимандрит Козма, игуман манастира Буково. Он је владики Илариону упутио жеље да уз успешно руковођење Епархијом прослави још много годишњица а затим му је уручио одежде и инсигније као дар монаштва и свештенства Тимочке епархије. Извор: Епархија тимочка

Навршило се 51. година свештеничке службе Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија На данашњи дан и празник Светог великомученика Прокопија, пре педесет и једну годину, 21. јула 1968. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је у манастиру Светог Герасима Кефалонијског у Аргостолију у грчкој покрајини Кефалонији рукоположен у чин јеромонаха. Владика је претходно, уочи празника Светог Прокопија, у овом манастиру рукоположен у чин јерођакона. Рукоположио га је Митрополит кефалонијски Прокопије, који га је 1967. године и замонашио. Повезане вести: Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене! Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић о Митрополиту Амфилохију: Свима је био све, само да би кога придобио за Јеванђеље! Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан! Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) је рођен на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Свјетовно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала вјерна Православљу и завјетима предака у тешким посљератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, и светогорски старац Пајсије. Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Православни институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и умјетности изабран је 2015. године. Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Митрополит Амфилохије је носилац древних титула: Егзарх Свештеног трона пећког, као и Архиепископ цетињски. Митрополит Амфилохије је члан Светог Архијерејског Синода СПЦ у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до данас. Послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, митрополит Амфилохије је устоличен у Цетињски трон у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставило је духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештеника. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је у тешким временима чувао и сачувао, требало је кренути готово изнова – обновити цркве и манастире, поставити свештенике, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако је био оспораван и излаган разним подметањима од стране комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Православне Цркве у Црној Гори. Уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара. На предлог митрополита Амфилохија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са епископом Јоаникијем Мићовићем. Од великог је значаја била обнова, послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је и обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије – манастира Св. aрхангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др. Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан подухват је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару, која је у току, и којега би освећење требало да буде у септембру 2016. године. Саборни храмови у Подгорици и у Бару, по мишљењу стручњака представљају најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире. Од доласка на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да та црква – ако је и није могуће подићи на истом мјесту на којем је Његош својом руком положио камен темељац и на којем је она била саграђена, а потом и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеја на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. године, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима митрополита Амфилохија. У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори 1990–2010“ (Цетиње, 2010), који је издат поводом двадесетпетогодишњице архијерејске службе митрополита Амфилохија (1985–2010) и двадесетогодишњице његовог служења (1990–2010) на Трону цетињском, дат је прецизан податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката. До данас се тај број повећао на 652 црквена здања. На основу неспорних чињеница можемо закључити да вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази митрополит Амфилохије – уз немањићку епоху у некадашњој Зети и епоху митрополита Митрофана Бана и краља Николе (и у књажевини и краљевини Црној Гори) – представља најзначајнију градитељску епоху у историји ових простора. Храмови су обнављани и у посљератним временима, у периоду комунистичке власти, али као споменици културе, а не као мјеста сабирања и духовног препорода народа. Ова посљедња обнова храмова није била обнова само споменика културе, већ центара духовног живота, стога је веома брзо дала богате плодове. Другим ријечима, крај XX и почетак XXI вијека један је од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Својеврсно чудо, незабиљежено у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и посљератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником митрополитом Јоаникијем Липовцем. Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем да, као некада, не буде у Црној Гори ни једног мањег мјеста нити већег села у којем би био храм без пароха. По доласку на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просветно-духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од стране комуниста 1945. године. Најстарија, и по мишљењу многих најбоља просветна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора, а и шире. Убрзо по доласку у Црну Гору, митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Прије свега ријеч о књигама српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа; потом су ту књиге светоотачких поука и духовних искуства светих људи – стараца, претежно Руса и Грка; затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, владике Петра II Петровића Његоша, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија било је посебно важно за мисију Православне Цркве у Црној Гори. Поред Радија основана је Светигора–прес, информативна агенција, која објективно извјештава о свему ономе што се дешава у Митрополији, у помјесној Цркви, као и у хришћанском свијету уопште. У служби духовно-просветне мисије, митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије. За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Архиепископ Нове Јустинијане и свегa Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни митрополити и епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других Помјесних Православних Цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској. Митрополит Амфилохије представљао је Српску Православну Цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима као што су Предсаборска свеправославна конференција у Шамбезију (2009), Сабрање предстојатеља Православних Цркава (у својству замјеника Патријарха 2009. и као члан делегације СПЦ на челу са патријархом Иринејем 2014); на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, Патријарха бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе римског Франциска у Ватикану. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог Архијерејског Сабора за ревизију Устава СПЦ, као и Комисије СА Сабора за унапријеђење црквене просвјете и др. Први пут у историји Црне Горе је 1993. године одржан на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ – на Цетињу и у манастиру Острогу. Митрополит др Амфилохије се поред теологије и философије бави и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела: „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао Литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981; „Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011 – ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику. У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима. У току је издавање Сабраних дјела митрополита Амфилохија у издању „Светигоре“, у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас. Митрополит Амфилохије је члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе, и добитник многих књижевних награда. Долгоденствуј, Високопреосвећени Владико, на многаја љета! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У раздобљу од наименовања за епископа будимљанско-никшићке епархије епископ Јоаникије покренуо је у повјереној му епархији обнову раније порушених и изградњу нових цркава и манастира, више од 60 светиња од којих су већина већ завршене и освештане. Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије Мићовић рођен је 20. априла 1959. у Бањанима, у широј околини Никшића. Гимназију је завршио у Никшићу. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1990. и апсолвирао философију на Философском факултету у Београду. Замонашен је у манастиру Ћелија Пиперска 30. октобра 1990. Рукоположен је у чин јерођакона 7. фебруара 1991. а у чин јеромонаха 17. фебруара 1991. када је постављен и за вршиоца дужности настојатеља манастира Савина. Указом од 1. септембра 1992. постављен је за настојатеља Цетињског манастира, наставника и главног васпитача у новообновљеној цетињској богословији. У септембру 1995. произведен је у чин протосинђела и постављен за вршиоца дужности ректора цетињске богословије. За викарног епископа будмљанске епархије наименовао га је Св. Архијерески Сабор на редовном засједању маја 1999. Хиротонисан је на Цетињу у чин епископа од стране патријарха српског Павла уз саслужење митрополита Амфилохија и још 12 епархијских архијереја 3.јуна 1999. Св. Архијерски Сабор на мајском засједању 2001. формирао је епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим Ступовима код Берана, и за њеног администратора поставио је викарног епископа будимљанског Јоаникија. На мајском засиједању 2002. Св. Архијерски сабор наименова га је за епископа будљиманско-никшићког. Свечано устоличење обављено је 4. августа исте године у манастиру Ђурђеви Ступови у којем је било древно сједиште будимљанске епископије коју је формирао Св. Сава 1219. У раздобљу од наименовања за епископа будимљанско-никшићке епархије епископ Јоаникије покренуо је у повјереној му епархији обнову раније порушених и изградњу нових цркава и манастира, више од 60 светиња од којих су већина већ завршене и освештане. Са обновом светиња започео је и обнову монаштва по општежитељном или скитском уставу. Покренуо је епархијски лист „Свевиђе“ и издавачку дјелатност у епархији. У раздобљу од 2005-2007. био је члан Св. Синода у том времену био је члан синодске делегације која је упућена на разговоре са патријархом московским Алексијем Другим и митрополитом смоленским господином Кирилом, садашњим руским патријархом, као и са најважнијим државним институцијама Руске Федерације, Међународна кадровска академија из Кијева додјелила му је почасни докторат у децембру 2002. Као члан делегације града Берана узео је учешћа у братимљењу тог града са градом Костромом 2005. и дао је свој допринос на унапређењу братске сарадње истих. Студије и чланке из области богословља, историје Српске Цркве и књижевности објављује у црквеним часописима и грађанској периодици. Учествовао је на више међународних и научних скупова на теме односа Цркве и државе. На Цетињу, 2019. Проф. Предраг Вукић Извор: ИН4С

Ова есхатолошка слика се и остварила у среду, дана 21. новембра 2018. године, када наша Света Црква литургијски и молитвено прославља Небеске и бестелесне силе, на челу са Светим Архангелом Михаилом. У препуној капели Светог првомученика и архиђакона Стефана у епархијском двору у Даљу, Епископ Херувим је прославио своју Крсну славу и имендан. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Божанственом Евхаристијом је началствовао Његово Вископреосвештенство Митрополит загребачко – љубљански Господин Порфирије, коме су саслуживали Епископ горњокарловачки Господин Герасим и домаћин данашњег сабрања Епископ осечкопољски и барањски Господин Херувим. Радост данашњег празника је посебно увеличао и Епископ бачки Господин Иринеј који је узео молитвено учешће на Светој Литургији. Епископима су саслуживали: архимандрити Герман Богојевић (Епархија канадска), Наум Милковић (Епархија горњокарловачка) и ђакон Предраг Јелић из Даља. На Светој Литургији су били и еминентни представници друштвеног и политичког живота наше заједнице на овим просторима: г. Војислав Станимировић, председник главне скупштине СДСС – а, г. Милан Шапић, генерални конзул Републике Србије у Хрватској, г. Срђан Јеремић, председник Заједничког већа општина, г. Југослав Весић, начелник општине Ердут, г. Душан Јецков, начелник општине Негославци и многи други. На литургијске возгласе и прозбе је, својим умилним гласовима, одговарала богословска омладина из више Епархија наше Свете Цркве. После заамвоне молитве, уследило је освећивање славских обележја, колача, вина и жита, након чега је Епископ Герасим у топлој и веома садржајној беседи истичући значај Небеских сила и Светог арханангела Михаила, честитао Владици Херувиму како Крсну славу, тако и Његов имендан. Радост празника и заједничарења је настављена за Трпезом љубави у епархијском двору у Даљу, на којој се придружио и Епископ зворничко – тузлански Господин Фотије. По речима Псалмопојца Давида: Ово је дан који створи Господ обрадујмо се и узвеселимо се у њему. Јереј др Марко Шукунда Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја: Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Чин устоличења Светејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја извршен је 23. јануара 2010. године, на светој архијерејској Литургији у саборном Светоархангелском храму у Београду. Свету архијерејску Литургију је служио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење своје браће архијереја, свештеника и ђакона, као и представника Руске и Грчке Цркве. Извор: Радио Слово љубве