Претражи Живе Речи Утехе

Документарни запис Телевизије Храм "Благовестићу Мир" о првој години патријарашког служења Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Порфирија као 46. поглавара на Светосавском трону. Повезан садржај: Годину дана патријарашке службе Његове Светости г. Порфирија Годину дана патријарха Порфирија, уз поруке мира, љубави и конкретне подршке Извор: Телевизија Храм

Светом архијерејском Литургијом у нишком Саборном храму, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније обележио је 31. августа 2021. године, седам година архијерејске службе и четири године од увођења у трон епископа нишких. Звучни запис беседе Преосвећеном Владики саслуживали су протојереј-ставрофор Бранислав Цинцааревић, протојереј-ставрофор Ненад Микић, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Дејан Арсић, јеромонах Јефрем Шекарић, протојереј Борислав Стаменковић, јереј Владе Капларевић, јереј Стефан Цинцаревић, протођакон Ђорђе Филиповић, протођакон Стеван Кричка и ђакон Немања Ристић. Нишка црквена певачка дружина "Бранко", хор катедралног храма под вођством госпође Саре Цинцаревић, одговарао је са леве певнице, док су за десном певницом били свештеници, катихете и богослови Епархије нишке. Након отпуста Свете Литургије, а по благослову Преосвећеног Владике Арсенија, надахнуто слово произнео је отац Бранислав Цинцаревић, старешина храма, честитајући овај јубилеј свом Архијереју у име данашњих свештенослужитеља, чланова епархијских тела, црквеног хора катедралног храма и верног народа. Владика Арсеније заблагодарио је кратким словом оцу Браниславу на лепим речима, као и драгим гостима из четири Епархије у којима је службовао - банатске, жичке, београдске и нишке, својим свештеницима, монасима и епархијским службеницима и верном народу на молитвеном учешћу у данашњем сабрању. Преосвећени Епископ се присетио своје трогодишње службе као викарни Епископ Његове Светости блажене успомене Патријарха Иринеја, од кога се учио благости и смирењу, и који му је, како је рекао Владика у свом слову, служио као узор, када је по његовој жељи, дошао као 56. познати архијереј на трону Епископа нишких. Радио Глас Православне Епархије нишке реализовао је директан аудио пренос Свете Евхаристије, путем радио таласа на 92 МHz и путем сајта. На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве 23. маја 2014. године дотадашњи aрхимандрит Арсеније (Главчић) изабран је за Епископа топличког, викара Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја. Његова Светост Патријарх српски Иринеј обавио је чин хиротоније Епископа Арсенија у Саборном храму у Београду у присуству више архијереја СПЦ 31. августа 2014. године. На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне цркве 24. маја 2017. године за Епископа нишког изабран је дотадашњи Епископ топлички Г. Г. Арсеније. Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј увео је Његово Преосвештенство Епископa нишкoг Г. Г. Арсенија у трон Архијереја нишких у Саборном храму Силаска Светога Духа на апостоле у Нишу, 13. августа 2017. године. Долгоденствуј Преосвећени Владико на многаја и благаја љета! Извор: Епархија нишка

Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион прославио је у уторак 10. августа 2021. године седму годишњицу хиротоније и увођења у трон епископа тимочких. Повезане вести: Катихета Бранислав Илић: Епископ Иларион - Служитељ љубави Божје Катихета Бранислав Илић за Радио "Слово љубве": Епископ тимочки Иларион се труди да служи „најмањој браћи Његовој” (Мт 25, 40) Катихета Бранислав Илић за Радио "Глас": Епископ Иларион је своје биће уткао у биће Цркве, а љубављу и нас призива на свецело служење Цркви Звучни запис беседе Епископа Кирила Звучни запис беседе Епископа Илариона Тим поводом, у храму Светог оца Николаја у Доњем Милановцу Преосвећени Епископ Иларион служио је свету архијерејску Литургију заједно са Његовим Преосвештенством Епископом буеносајреским и јужно-централноамеричким Кирилом, архимандритима Стефаном, Козмом и Јованом, протојерејем-ставрофором Луком Јовићем, протосинђелом Захаријом, протојерејима Сашом Степановићем и Иваном Милановићем, јеромонахом Енохом, протонамесником Радојем Мијовићем, Јерејом Николом Стојанцем, архиђаконом Илијом, јерођаконом Романом и ђаконима Вуком Јовановићем и Урошем Памучарем. Након читања Јеванђеља Епископ Кирило беседио је сабраним верницима а Епископу Илариону је честитао јубилеј заблагодаривши му на позиву и гостипримству и пожелевши му да у духовном и телесном здрављу још дуго води поверену му паству. Након свете Литургије, владика Иларион је примио дарове од председника Општине Мајданпек г. Драгана Поповића, од владике Кирила и од игумана Козме који му је уручио поклон у име свештенства и монаштва тимочке Епархије. Епископ тимочки је потом заблагодарио свима на молитвеном сабрању, гостопримству, љубави и подршци. Извор: Епархија тимочка

Дана, 22. јула 2018. године, у свештени епископски чин руком Његове Светости Пастријарха српског Иринеја, хиротонисан је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије (Остојић), викар Митрополита црногорско-приморског. Тим поводом доносимо животопис преосвећеног Владике и приступну беседу коју је изговорио на дан своје хиротоније. ЖИВОТОПИС ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ВИКАРА МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ Епископ диоклијски Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу Петар Докић и прва два разреда Друге гимназије „Огњен Прица“ завршио је у Сарајеву одакле се услед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу. У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије „Слободан Шкеровић“. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну – нижу музичку школу „29. новембар“. После завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир, где је замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском). У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. године у Цетињском манастиру. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са чијим је благословом од краја 2007. године био је на послушању келејника Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења. За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте године дипломирао је на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву, са дипломским радом на тему „Васпитни значај монаштва“. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему „Зетски Митрополит Вавила (1494-1520) и његов допринос српској духовности и култури“ код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског управног одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске. Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету овог Универзитета. На редовном прољећном засиједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Методија (Остојћа), за викара Митрополита Црногорко- приморког, са титулом епископ диоклијски. У чин епископа хиротонисан је 22.јула 2018.г. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од стране Његова светости Патријарха српског г. Иринеја. Од Преображења 2018. г. обавља и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске. ПРИСТУПНА БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ИЗГОВОРЕНА НА ДАН ХИРОТОНИЈЕ У СВЕШТЕНИ ЕПИСКОПСКИ ЧИН У Име Оца, и Сина и Светога Духа, Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа. Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре. Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине. Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте. Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета. Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет. Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч. Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег. Љубим те Господе Крепости моја Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби. Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу. Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио. Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној. А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека. Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Сестринство манастира Ћелија пиперска поводом четрдесет дана од упокојења о. Момчила Раичевића: Када је отац Момо требало да почне да служи у нашем манастиру, ишчекивали смо га са извјесним неповјерењем. Седамдесетогодишњи умировљени прота никада прије није служио у женском манастиру. Бојали смо се да неће моћи да прихвати наше захтјеве у погледу богослужења и да ће покушавати да скрати службе. С правом се могао позивати на своје дугогодишње искуство и физичку слабост. Са друге стране, и отац Момо је сигурно имао своје бојазни. Није му било лако да се на почетку осме деценије свога живота суочи са потпуно новим околностима служења – у манастиру, са младим сестрама. Требало је скрушити се, ослушкивати, прилагођавати се, уклопити се у нову заједницу. Наша страховања су била безразложна, показало се убрзо. Од тренутка када је крочио у наш манастир отац је био тако пажљив и скрушен како се нисмо могле ни у сну надати. Ваљда зато што је и сам имао четири кћери, имао је срце за женску природу и монахиње је прихватио као своју дјецу. Увијек је био њежан, љубазан, одмјерен, и чак спреман да кривицу за неку сломљену чашу или шољу преузме на себе и тако заштити сестру. И када се догађало да буде слаб, чувао је отмјеност и господствено држање. Несугласица је било веома мало и лако смо их превазилазили. Отац Момо је, као и ми, желио истински да служи Богу и ради Њега био спреман да побиједи сваки неспоразум, тренутна нерасположења, па и оно што су године са собом носиле – слабљење тијела. Сјеме које је у срцу имао, љубав према богослужењу, добило је поново у манастиру оно што му је било потребно да оживи, никне, расте и донесе плод. Завољели смо се за тих осамнаест година заједно служећи Господу. Прве године је морало бити најтеже. Тим прије што је већ неколико мјесеци након што је почео код нас да служи наступила Света четрдесетница, а са њом и врло захтјеван богослужбени поредак – смењивале су се Литургије пређеосвећених дарова, Литургија Светог Василија Великог, Литургија Светог Јована Златоустог. Службе су биле дуге и напорне и за млађе свештенослужитеље. Кад се тога сјетимо, стварно је било чудесно како је отац све то изнио. На Велику суботу на Литургији је требало да се прочита 15 паримија. Отац се забринуо да ли ће моћи толико дуго да стоји на дверима, јер је био већ исцрпљен. А ми смо жељели да се служба не скраћује, па је Мати понудила рјешење: „Оче, можете сјести док читамо.“ Отац је забринуто, али одлучно рекао: „Нећу да сједнем. Ако треба, умријећу стојећи на дверима“. Стао је на двери и стрпљиво чекао да се све прочита. И није нам замјерио – заједно смо прославили Васкрс, радосно, као да ништа није било. Али схватили смо да смо претјерали. Заборавили смо његове године и нисмо имали осјећаја и стрпљења. Зато смо касније увијек читали мање паримија. Таква је била прва наша заједничка Велика субота. А послиједње Велике суботе коју је код нас служио, већ са капије је најавио да ћемо тога дана читати све паримије. „Оче, да прочитамо само три, слаби сте“, предложила му је Мати. „Не, читамо све, да се искупим што сте због мене све ове године смањивали број паримија.“ Литургијом Велике суботе увијек просијава радост Васкрсења Христовог, а та је била посебна и због оца Мома, његовог покајања и љубави. Отац је заиста волио молитву и богослужење. Сваког јутра је устајао у 4 сата. Ако је требало да служи Литургију, на вријеме би кренуо пут мјеста гдје је требало да служи. Успут, у колима, пјевао је тропаре и кондаке светитељима. Никада није каснио. Напротив, често је стизао знатно раније, па је чекао у колима, да не омета сестре. Возио је стара, полураспаднута кола, без једног прозора и без гријања. Али то га није спречавало да долази по зими и снијегу. Већ осамдесетогодишњи прота стизао би у манастир скоро укочених, промрзлих руку. Једва би му се некако загријале до краја Литургије. Једном приликом, када је нападао велики снијег, кренуо је да служи у Пиперима. Возио је докле је могао, а онда изишао из аута и почео сам да прти снијег – толико је био срчан и одлучан да стигне на Литургију. Срећом, наишао је џипом неки пријатељ и успјели су да дођу заједно. Када је отац Момо први пут дошао у наш манастир да служи, дјеловао је као један стари, исцрпљени, помало оронули прота. Већ послије неколико литургија, осмијех и ведрина засијали су на његовом лицу и зрачили непрестано све преостало вријеме његовог земаљског живота. Временом смо осјетили како служи све радосније, преданије, како му богослужење постаје насушна потреба. Подмладио се, оживио. Из његових ријечи могли смо да наслутимо да је служење у женским манастирима, које му је Господ повјерио након одласка у пензију, доживљавао као прилику да надокнади оно што је пропустио и искупи се за нешто у чему је гријешио. Знало се да четвртком и недјељом, и на велике празнике, код нас служи отац Момо. Ниједан други свештеник није имао шансе. Једино Владика је могао да служи на дан који је припадао оцу. Кад бисмо му јавиле, правио се да негодује: „Од толиких дана, Владика баш тај дан да дође“. Знале смо да у томе нема ничег недобронамјерног, напротив, био је то израз љубави према служењу Господу и према нама. Догодило се да је скоро мјесец дана узастопце служио сваки дан, у три-четири манастира. Рекао нам је то, свијетла лица, и додао: „Могао бих да служим сваки дан када би ми могло бити“. Разумјеле смо – не би се жалио кад бисмо га могле чешће звати да служи. Литургије које је отац Момо служио биле су лијепе, свијетле. Чак и монаси и монахиње који би се први пут са њим сусрели, били су задивљени са каквом отмјеношћу, побожношћу и усправним ставом тај свештеник служи, с обзиром на његове године. Недостајаће нам нарочито на Богојављење. Ту је службу много волио и са посебним умиљењем и радосним духом служио. Сјетићемо се и ријетких, али бескрајно симпатичних лапсуса које је правио кад му је вид већ био ослабио. Једне Недјеље о блудном сину могли смо да чујемо како блудни син „жељаше напунити трбух свој рачићима које свиње јеђаху“, умјесто „рошчићима“. Вјерници су га много завољели. Мјештани из околине Манастира су почели да упознају новог свештеника и убрзо је постао њихов омиљени прота. Иако је већ био у пензији, звали су га да им освјешта виноград, кућу, имање, да им буде драги гост. И не само они, већ и вјерници из Подгорице који су сваке недјеље долазили на Литургију у Манастир. Све је увесељавао својом духовитошћу, добронамјерношћу, ведрим и дјетињим погледом. Освојио је чак и младе – основци и средњошколци су говорили да отац Момо најљепше служи и да њега највише воле. А за најмлађу дјецу која су долазила на Литургију, он је био једини свештеник кога су познавала, па су мислила да је заиста и једини – када би дошао други свештеник, малишани би помало зачуђено примијетили: „Како се отац Момо нешто промијенио!“ Љубав према Господу свједочио је својом животном радошћу. Волио је живот, људе, природу, земљу, пчеле, сву творевину. До касне старости је радио у башти, обрађивао земљу, косио. Радовао се сваком плоду и првине плодова доносио у манастир. Руке којима је благосиљао вјерни народ радиле су мукотрпно и од земљорадње и сточарства школовале дјецу и обезбиједиле им кров над главом. За жртву коју је принио Богу, Цркви и породици, Господ му је узвратио очинском љубављу и самилошћу. Вријеме које је провео служећи у манастирима и учествујући у новој заједници, која га је топло прихватила, биле су, говорио је, најљепше године његовог живота. Прве године свог служења у нашем манастиру, отац је понекад, страхујући да због физичке слабости неће моћи да издржи дуже службе, у шали говорио да смо служби нешто саме додале. „Е то сте измислиле, то никада није било“, говорио је. А напосљетку је он сам почео да додаје нешто „своје“ службама. Толико их је осјећао, живио њима. Забављало нас је када се молио за „приспали народ“. Једне Литургије умјесто: „Љубимо једни друге…“, зачули смо „Разумимо једни друге да бисмо једнодушно исповиједали“. Појци и вјерни народ су се збунили. Кад смо га питали зашто је измјенио јектенију, одговорио је спремно: „Шта ту има чудно? Па не можемо да волимо једни друге ако не разумијемо једни друге!“. Један догађај можда најјасније казује шта је за оца Мома значило богослужење и колико је волио Господа. Док су се читале благодарне молитве послије Светог причешћа, изашао би испред двери и чекао крај читања, умјесто да, као што је уобичајено, буде у олтару и употријеби Причешће. А послије би се окренуо према сестри која је читала, рекао би јој неку лијепу ријеч, дао благослов и достојанствено ушао у олтар. Због тога смо га послије службе дуже чекали у гостопримници, па је Мати покушала да му укаже да тај излазак пред двери није потребан. Отац је на то радосно рекао: „Хоћу и ја нешто да измислим за свог Господа, који ми је дао снагу да одслужим Литургију и причестим народ. И да се поново осјећам као момак.“ Разумјели смо – био је то само његов, лични принос Богу Живоме. Вјерујемо да је Господ примио овај дар као најљепши цвијет душе оца Мома. Јер сигурно је истина оно што је отац имао обичај да каже: „Воли Бог слугу свог.“ Повезана вест: У манастиру Дајбабе служен четрдесетодневни помен проти Момчилу Раичевићу Извор: Митрополија црногорско-приморска

Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божју. (Јев. 13,7) Десети дан августа 2014. лета Господњег златним словима је записан у историји Богом чуване Епархије тимочке. Тога дана, када наша Света Црква савршава молитвени спомен на Свете славне и свехвалне апостоле и ђаконе Прохора, Никанора, Тимона и Пармена, спроведена је у дело одлука Светог Архијерејског Сабора, од маја исте године, којом је за Епископа тимочког изабран најбогoљубивији високопреподобни архимандрит Иларион (Голубовић), игуман свештене Светониколајевске обитељи манастира Буково. Тога дана Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму Рождества Пресвете Богородице у Зајечару, савршио је чин хиротоније и увео у трон Епископâ тимочких, Његово Преосвештенство Епископа тимочког г. Илариона. На торжественом евхаристијском сабрању Патријарху су саслуживали су Високопреосвештени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећена господа Епископи: жички Јустин, белоградчишки Поликарп (Бугарска Патријаршија), рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, брегалнички Марко и моравички Антоније; архимандрити, изабрана господа Епископи: топлички Арсеније и јегарски Јероним, као и протопрезвитер-ставрофор Анастасије Коропулу, настојатељ храма Светог апостола Томе у Атини. Молитвено учешће узели су Преосвећена господа Епископи: бачки Иринеј, врањски Пахомије, крушевачки Давид, изабрани славонски Јован и изабрани средњоевропски Сергије. На крају свете Евхаристије одлуку Светог Архијерејског Сабора прочитао је Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин, а у трон Епископâ тимочких владику Илариона увели су Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећени Епископ жички г. Јустин. Био је то по свему посебан дан који је одисао Светодуховском радошћу. Епископ није власник благодатне ризнице благодати Божје коју би могао да дели онима којима жели, јер, према речима светог Дионисија Ареопагита, епископ је, као богољубиви свештеносавршитељ само онај који обзнањује вољу Божју; он не узводи властитом благодаћу кандидате на степене свештенства, него га Бог покреће на сва јерархијска освећења. Благодат је ваистину живи дар Духа Светога који живи у Цркви, како и појемо у једној богослужбеној песми да Светим Духом свака душа живи. С једне стране Свети Дух превазилази све земаљске поредке и институције, али са друге стране ствара себи обиталиште, које у земаљским пределима има овакве или онакве црте, и које представља спољашњи израз Духа, сасуд у коме се чувају Његови благодатни и освећујући дарови. Наведено чудесно станиште Духа Светога јесте Црква Божја која је кроз векове на свештен и благословен начин пронела драгоцену ризницу богооткривене Истине. Епископ се обраћа васцелој Цркви сабраној на евхаристијском сабрању да се са сваком љубављу и усрдношћу помоли за ниспослање благодати Духа Светога на онога кога је сâм Дух рукопроизвео односно изабрао и упутио на црквено служење, а изабраност од стране сабране локалне Цркве представља један од критеријума препознавања воље Божје, јер се на узвишену службу епископа не изабира неко ко је народу по вољи, него ко је већ унапред изабран од Бога за служење. Сада, када се навршило пет година архипастирске службе Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, васцелим бићем се радујемо, Радујући се са онима који се радују (Рим. 12:14;). Поред истинске духовне радости која нас на посебан и благословен начин обузима поводом малог, али значајног јубилеја, налазимо се на великом задатку према нашем духовном оцу и архипастиру, да као верна чада која се налазе под свештеним омофором драгог нам Владике, посведочимо оно што очи наше видеше и уши наше чуше. Јер, по учењу свештеномученика Игнатија антиохијског Епископ је слика Очева, у Цркви предстојатељ на месту Божјем. У руци епископа се сажима свака духовна власт. Сви треба да следују вољи епископа као што је све свештенство које је сагласно са епископом сагласно као струне са гитаром. А ко тајно од епископа нешто у Цркви ради тај служи ђаволу. Јер, ни Христос будући са Оцем сједињен, не учини ништа без Оца, тако не треба да чини ни народ Божји ништа без епископа, вели у посланици Магнежанима свети Игнатије. Имајући на уму ову поуку Светог Игнатија Богоносца, користимо прилику да посведочимо да очи наше видеше да је Преосвећени Владика у свом архипастирском служењу актуализовао ону истину коју је изрекао Свети апостол Павле: Ко епископство жели, добро дело жели (1Тим З, 1). Преданим служењем и истрајавањем на тешком и трновитом, али спасоносном путу, овај отачаствени архијереј Цркве Божје у Епископији тимочкој, свештенство и поверени верни народ смирено и усрдно својим личним примером духовно руководи, на тај начин сведочећи истинитост поуке Светог Јована Златоуста који каже: Сви треба да гледају на епископа и да по његовом животу уређују свој сопствени живот. Будући да духовно руковођење и целокупно архипастирско служење бива утемељено и крунисано светом Литургијом као Тајном над тајнама и Светајном Цркве, за ових пет година архипастировања, Владика је у свештеном сагласју са презвитеријумом (свештенством) и лаосом (верним народом Божјим), иако свестан велике истине, да је савршавање Евхаристије велико и страшно и самим небеским силама, ревносно и са великом љубављу је целокупан свој живот и архијерејско служење уоквирио светом Литургијом. Црква као тело Христово које се у Божанственој Литургији огледа, сва је у служби. Ван ње, верујемо, нема спасења. Ван службе Богу и ближњем, нема ни обожења ни спасења. Зарад такве службе, Бог нас је и створио. Из ове благословене обнове богослужбеног живота, покренута је градитељска обнова многих светиња у којима се узноси умилни славопој Господу. Следујући Спаситељевој заповести о проповеди благе вести Еванђеља Његовог, коју је упутио својим светим апостолима, а преко њих и свима нама, рекавши: Идите и научите све народе крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28:19), у Епархији тимочкој отворен је мисионарски центар Гостопримницакоји на посебан начин доприноси мисији Цркве, како у катихетском, тако и у свим осталим сегментима проповедања речи Божје. Драгоцени бисер у погледу мисије у окриљу наведеног мисионарског центра чини Фестивал хришћанске културе, који се одржава једном годишње. Владика Иларион посебну пажњу и делатну љубав пројављује и према потребитима, жртвена љубав делатно бива исказана кроз веома успешан и плодотворан рад Верског добротворног старатељства Епархије тимочке. На крају овог скромног прилога у част преданог и плодоносног петогодишњег архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона, „опет и много путаˮ са поштовањем и љубављу срдачно понављамо: Преосвештеном и високодостојном Господину Господину Илариону, Божијом милошћу Православном Епископу тимочком. Подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године! Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета! Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква Бранислав Илић: Пет година архипастирског служења - EPARHIJA-TIMOCKA.ORG Пет година преданог архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона (Голубовића) Десети дан месеца августа...

На данашњи дан 31.07. 2016. љета Господњег Његово преосвештенство, садашњи Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички, г. Кирило (Бојовић) хиротонисан је за Епископа диоклијског у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у току Свете архијерејске литургије коју је служио Његова светост Патријарх српски г. Иринеј. Приступна бесједа Епископа диоклијског г. Кирила (Бојовића) 31.07. 2016: Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства (од данас браћо архијереји), ваше екселенције, господо министри у влади Црне Горе, господо народни посланици, ваша високопреподобија и преподобија, часни оци, сестре монахиње, браћо и сестре, рођаци, племеници, учитељи, професори, ђации пријатељи, све вас са радошћу поздрављам! Дозволите ми и да посебно поздравим наше госте из других помјесних Цркава, са Свете Горе Атонске и из Свјатој Русси… У мојој души у овом небоземном тренутку преовладавају два супротна,и опет једнака осјећања. Прво осјећање ме подстиче да искажем вјеру у тајну Свете Цркве која се надамном данас извршила, и да заједно са Спаситељем Исусом Христом, који нам и даје смјелост да се називамо синовима Божијим, поновим ријечи: „Дух Господњи је на мени” (Лк 4, 18; Ис. 61, 1,2). Било које друге ријечи којима бих почео ову бесједу, чини ми се, биле би непоштовање суштине ове тајне. Међутим, друго осјећање,супротно овоме, подстичеме да осјетим потпуну недостојност пред Богом у Тројици слављеном и пред овим светим сабрањем, недостојност за тако узвишени чин.То своје осјећање ћу изразити опет ријечима Светог Писма: „Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело, били Јудејци, или Јелини, или робови, или слободни; и сви смо једним духом напојени. Јер и тијело (Цркве) није један уд него многи. Ако би сви били један уд, гдје је тијело? Али Бог тако сложи тијело давши слабом уду већу част, да не буде раздора у тијелу, него да се удови подједнако брину један за другога.” (1 Кор 12, 13-25). Тако и ја, као један од најслабијих удова, добих ову велику част и надам се, вашим молитвама, да ће то бити на изградњу Свете Цркве. Зашто су та два осјећања једнака? Јер се само у крајњем унижењу, смирењу и самоумањењу даје простор за дјеловање Светог Духа Утјешитеља који нам се даје од Оца, домостројем Сина. Зато је и основни задатак епископа да у смирењу и трпљењу служи, да служи најприје Богу, а онда и ближњима: „Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи” (Мк. 10, 45). Надам се у ваше молитве, Ваша Светости (јер ваше име то и значи: Иринеј – Миран, Смирен), да ће и мени Бог даровати једну од најважнијих врлина – смирење. Поновићуза многим епископима наше Свете Цркве, да је програм епископског служења Свето Јеванђеље,тј. Свето Писмо, које је Жива Књига у Духу која се пројављује кроз учење Светих отаца и кроз Свето Предање Цркве, нарочито у одлукама Светих Сабора све до данашњега дана. Стога ми је нарочито велика радост што се мој избор и посвећење у епископски чин извршио у години Светог и Великог сабора на Критуи великог јубилеја хиљадугодишњице Светог Јована Владимира кнеза Диоклије. Која је суштина пројаве и живота међу нама те Свете и Живе Књиге – Јеванђеља? Иста је као и суштина и порука овога светога и прекрасног храма, у којем се данас налазимо, а то је вјера у благу вијест Васкрсења Христовог. Управо ту вјеру у Васкрсење Христово,која се разгорела послије Педесетнице у Јерусалиму, донијели су Свети апостоли Павле, Лука(крсна слава нас Жупљана), Тит…и до ових крајева земљиног шара – тадашњег Рима, потоње Византије и данашње Црне Горе. Апостолска проповијед на овим просторима утемељила је на једином крајеугаоном Камену који је Христос (1 Петр 2, 6) знамениту ранохришћанску Диоклијску епархију, чију сам титулу имао част да примим. Историјска наука је несумњиво утврдила да је Диоклијска епископија, касније архиепископија, најстарија ранохришћанска дијецеза на подручју Црне Горе и темељ ранохришћанског духовног наслеђа ових простора. Сасвим је, дакле, разумљиво што је Свети Сава Зетску епархију утемељио на истом географском простору на коме се у ранијем историјском раздобљу већ налазила епископска катедра (у Диоклији). Тиме је он на одређени начин сачувао континуитет са древном Диоклијском епархијом, која се у међувремену угасила. Зато је важно што је одлуком Светог Архијерског Сабора наше Цркве та древна титула обновљена и сачувана, јер традиције знамените Диоклијске епархије треба да буду непресушно врело духовне инспирације за садашње и будуће генерације. Истовремено, Диоклија или град Божије Славе, град Богославни, није само темељ духовног наслеђа, јер Христос није дошао само духом него и тијелом и крвљу! Зато је оно што ја данас примам као наслеђе од апостола, од ранохришћанских епископа и архиепископа, из ваше руке, Ваша Светости (поред Јеванђеља и поред светог духовног Предања, поред благодати): „Подгоричка чаша”, односно свети дискос, односно света Чаша, односно Свето Тијело и Света Крв Господња, која и јесте и биће најважнији свједок Христовог Васкрсења! Јер начин на који Богочовјек живи међу нама посвједочује нам Јованово Јеванђеље: „Логос постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине” (Јн. 1, 14). Ta чувена „Подгоричка чаша”, дискос који се чува у Ермитажу у граду Светог Петра, поред сцена чудеса Божијих, које увијек асоцирају на Васкрсење Христово, напомиње, по тумачењу из књиге „Диоклија земља Славе Божије”, и култ Свете мученице Сузане с почетка четвртог вијека, која је својим свједочењем вјере у Васкрсење Христово и својим мученичким страдањем побиједила лажног бога проклетога цара Дукљанина. Подгоричка чаша и данас је пуна суза Свете мученице Сузане и нашег архипастира архиепископа Амфилохија, које су сузе радоснице што се сваким даном умножава стадо Божије и сузе жалости за свим оним изгубљеним овцама дома Израиљева, који нијесу у себи побиједили опаки дух цара дукљанског (Диоклецијана).Тај дар и двиг доброг пастира којитражи своју изгубљену овцу одвео је нашег светог Владику благословом наше Црквеи у далеке крајеве Јужне и централне Америке,а прије тог пута он ми се обратио ријечима „Хајде за мном!” (Јн. 21, 20)Тамо ме је и затекао избор у највише духовно звање, и ту радост сам подијелио са бројним вјерницима тих далеких земаља. Они вам свима шаљу срдачне поздраве. Не мислим да је случајно што је мој избор за епископа пао у дан 25. (12) мај, на оданије празника мог небеског покровитеља и великог мисионара Кирила. Подвигом вјере и љубави у Христу Свете браће Кирила и Методија и ми који смо били далеко постасмо близу домаћима Божијим.„Учити без азбуке и без књига, то је исто као писати бесједу на води”, говорио је Свети Кирило, и знајући такав првостепени значај рођеног језика и литературе, поучен „Словом које је било у почетку” (Јн 1, 1), Свети Кирило је саставио словенску азбуку и заједно са братом превео дјелове Јеванђеља и Псалтира. Тако је тај језик постао коријен за велико стабло савремених словенских језика. Подвиг Свете браће нам поново напомиње диван примјер доброг пастира који полаже своју душу за своју паству: једини њихов интерес и једини циљ био је онај задатак који је Господ поставио свима својим ученицима када је рекао: „Идите и научите све народе крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповиједио” (Мт. 28, 19-20). Ваша Светости, Архиепископа пећког и Патријархасрпских и поморских земаља,наследника Светог оца нашег Саве, Црна Гора је увијек сретала као што и приличи дједовини Преподобног Симеона – као свог најрођенијег! Благословене ваше стопе које доносе мир и благослов Светог Саве. Па ако једна народна пјесма и Христа назива „Рођаче”, не замјерите ако вам у име племена Жупа и братства Бојовића кажем: Добро нам дошао,„Рођаче“! Јер сви ми, Никшини потомци, знамо да је Никша био рођак светородној лози Немањића, син сестре Стефана сина Вукана сина Симеона,„тј. нашега Аврама”. Ваша Светости, у вашем лицу благодарим цијелом Архијерејском Сабору наше свете Цркве који је овим избором учинио велику радост мени лично и цијелом братству Бојовића и племену Жупа. Нећете ми замјерити ако се овдје сјетим још неких људи који су се уградили дубоко у моје биће, и који су заслужнији од мене ове велике Божије благодати коју сте ми данас даровали. Необично сам благодаран Богу што је мој покојни отац Радуле дочекао да види мој избор у овај трећи степен свештенства. Он је тада рекао да је то велика част за нашу породицу и за цијело братство Бојовића. Мој отац је такође био један од мудрих људи који је изградио породичну кућу у часном племену Бјелопавлића постављајући јој темељ на четири камена станца (која су четири Јеванђеља). Тако је моје дјетињство протицало близу кивота наследника светог Саве – светог Арсенија, у оквиру часног племена Бјелопавлића, које живи под покровом свете мати Параскеве – Петке. Неизбрисива слика из мог раног дјетињства је бијели манастир у стијени испред кога ме отац држи за руку (Острог). Свето писмо каже да ако човјек нађе добру жену он је добио благослов од Бога. Тако је мој отац оженио моју мајку Зорку из угледне породице Јовановића, чији су преци, по свему судећи (а по причи мог драгог, такође покојног, ујака Владимира), дошли заједно са кивотом Светог Арсенија са Косова и Метохије у стару Црну Гору, у Катунску нахију. Глас мог ђеда Радула Јовановића, истакнутог народног гуслара, носим увијек у свом срцу. Мајка ми је у раном дјетињству усадила страх и поштовање према Светом Василију Острошком. А „почетак је мудрости страх Господњи” (ПрС 1, 7).Она увијек са неким посебним страхопоштовањем устаје на помен имена Светог Василијаи говори, као и сви наши људи: „Слава му и милост”. Моја браћа и сестре, као и моја ужа и шира породица, увијек су ми били подршка и подстрек. Нажалост, прије оца су нас прерано напустиле и двије сестре, Невенка и Миланка, за чије душе просим ваше молитве. „Они више не брину о таштим стварима” (последњи цјелив – стихира на опијелу), срешћемо се опет са њима у вјечности. Имао сам част да учим у школи „Петар I Петровић Његош“у Даниловграду, као што ћу и многе монашке године живота касније провести у Цетињском манастиру. Сви професори и ђаци даниловградске гимназије оставили су неизбрисив позитиван траг у мом васпитању и образовању. Већ тада, а и касније дуги низ година све до данас, својим савјетима и поукама ме је надахњивао на подвиг архимандрит Јоил. Сјећам се његових ријечи испред кивота Светог Василија: „Успјећемо ја и ти Милане (моје свјетско име)”, што сам ја тада протумачио да ћу постати монах. Омиљени ми предмет, математику, усавршио сам до степена магистра, пролазећи кроз Црну Гору, Србију све до Русије, и од свих професора скупљајући драгоцјено знање. Свака позитивна наука, па и математика, садржи знање о Богу, и сјећам се да сам од првих бриљантних часова мојих професора у Подгорици, од којих су неки присутни и овдје, у математичким симболима и формулама видио међусобну повезаност душе и тијела, човјека са Богом. Као млад студент математике, опчињен њеном љепотом и прецизношћу сагледавања, мислио сам да је у том њеном „савршеном” систему све објашњиво. Да нема ниједне истине коју она не може да ријеши. Међутим, после изучавања математичке логике, увидио сам да то ни издалека није тако, и да математику треба посматрати само као један дио философије уопште. Чувена теорема познатог математичара Гедела (1906–1978) о некомплетности било ког скупа аксиома, заувијек је ставила тачку на сваки покушај да се свака истина докаже и да се свака истина опише! Касније је тај исти математичар, наравно у домену своје науке, дао и позитиван доказ постојања Бога. Мислим да је то његово разматрање, у оквиру математике, подобно оном што је у оквиру богословља Свети Василије Велики изнио у свом дјелу „Против Евномија”. Неке од тих идеја, о повезаности математике и богословља, уградио сам и у мој богословски рад или дисертацију на Московској академији о Петру II Петровићу Његошу – Светом. Захваљујем великом руском народу на братском пријему у току сваког мог боравка на територији светој Русси (под којом подразумијевам територију Руског царства). Светиње руске земље су оставиле неизбрисив траг у мојој души, нарочито Академија у Тројици, Дивјејево и Кијевопечерска лавра.Могу да кажем да смо се ми овдје у Црној Гори увијек рађали и рађамо се са неком природном љубављу према православној браћи Русима и Грцима. Да није било помоћи Руског царства питање је каква би данас била религиозна слика Црне Горе, а да није било сјемена кромпира које је Свети Петар донио из Русије колико би нас уопште пребродило гладне године. У то вријеме протојереј Драган Митровић, са братијом окупљеном око изградње Храма Христовог Васкрсења и заједно са, блажене успомене, игуманом Лазаром, потрудилису се да мој пут усмјере на страну духовне науке – Христове науке која не захтијева од човјека само рацио или један дио његове душе, него која обухвата читавог човјека, и душевног и тјелесног, и преображава га и васкрсава га.Тако је и моја душа васкрсавала, као и душа нашег народа, од пристрасности овоме свијету, заједно са изградњом овог величанственог Храма.Питао сам игумана Лазара, а нешто касније и хиландарског старца Агатона: „Да ли је за мене монашки пут?” Обојица су ми рекли да идем ка свјетлости,и обојица ме упутили да слиједим Митрополита Амфилохија. Неизбрисив траг је оставила на мене и Света Гора Атонска. Сјећам се да је игуман Методије, тада проигуман, остао гладан јер је ручак дао мени, поклонику свете лавре Хиландарске, и тако ми показао пут како и ја треба да радим. Благодатну помоћ иконе Тројеручице Пресвете Богородице осјећам читавог живота, као и читав наш народ.Игуман Јелисеј ме је примао као најрођенијег, а блажене успомене игуман Григоријата Георгије ми је још давно рекао да ћу бити епископ. Међутим сваки народ, а мислим и сваки човјек, треба да има свога Мојсија, свога руководитеља који му показује пут ка Господу, који га заступа пред Богом у часу искушења, који га изводи из ропства страсти и обмане овога свијета. И, како каже Свети апостол – ако имамо и хиљаде учитеља, браће и сестара али немамо много отаца. Тако и ја имам једног духовног оца, који ме је у Христу родио Јеванђељем (1 Кор 4, 15) – митрополита Амфилохија. Његов тихи глас јеванђелске истине чуо је овај народ, па онда и ја. Ријечи и бесједе овог Новог Златоуста, које годинама упијамо, родиле су стоструки род. Једна његова бесједа, коју сам слушао као млад студент метематике, о Цркви као о живом организму који је Тијело Господње, преокренула је из темеља моје размишљање о Цркви. Увијек сам се дивио томе како наш свети Владика успијева, поред толико духовне дјеце, да свакоме посвети потребну пажњу. Хвала вам на вашем повјерењу и пажњи, трудићу се да то повјерење оправдам. Говорим у име ваше духовне дјеце, свети владико – ми смо вам на вашу љубав, старање, трпљење одговорили на једини исправан начин: уграђивањем себе као камење живо у дом духовни, свештенство свето, народ свети (1 Петр 2, 5-9), свети род, у заједницу Сина Божјега Исуса Христа, Господа Нашега, (1 Кор 1, 9), којему је све покорено и који је глава Цркви, која је тијело његово, пуноћа онога који све испуњава у свему (Еф 1, 22-23). Покољења дјела суде, како каже Ловћенски Пророк и ако се ово наше покољење буде могло нечим похвалити, то ће прије свега бити чињеница да је живјело у вријеме Митрополита Амфилохија. Увијек сам са радошћу примао гласне критике нашег вољеног епископа Атанасија, и бринуо се кад би оне неком приликом изостале. Неизмјерно сам му захвалан што се одазвао мом позиву и био један од ментора моје дисертације у Московској академији. Владика Јоаникије ми је често давао очинске савјете, као ипокојни игуман цетињски Лука. Садашњи игуман Методије, са којим сам се заједно родио у анђелски лик, и сва братија бивша и садашња Цетињског манастира, међу које убрајам и садашње преосвећене епископе Јоаникија, Јована, Јоакима, Јована (жао ми је што се прекинула владавина почетног слова „Ј”), били су ми и јесу огромни бедем и ослонац. Како каже Псалмопојац: „Како је лијепо и красно кад сва браћа живе заједно!” (Пс 133, 1) Љубав и пажњу доживио сам и од оца ректора Гојка заједно са професорима Цетињске богословије; од оца Радомира и редакције Светигоре, Славка Крстајића и Одигитрије, вјерника при Цетињском манастиру и Храму Христовог Васкрсења у Подгорици,а нарочито ми је братску пажњу и подршку увијек пружао секретар Митрополије о. Обрен Јовановић. Било је ту и људи који су знали да ме смиравају, нарочито моји драги ђаци богословци којима сам био разредни старешина. Моја духовна чада сва грлим и волим у Христу. Неби ми достало времена да побројим све оне који су мени недостојном, и често пута неблагодарном, указали пажњу и узнијели за мене молитву ка Богу. Високопреподобне матушке и сестре монахиње манастира Ормилија, Ваведења, (помињем само госте)… које су ме увијек вољеле и његовале као брата у Христу – знајте да исту ту љубав и ја осјећам према вама. Одијевао ме је Жупски манастир и манастир Дуљево, хранио манастир Дуга морачка, његовали манастир Ваведење и Ждребаоник, а манастир Бешка „на острвима која се обнављају Богу”(Ис 41) говорио ми: „маловјерни зашто посумња?”(Мт 14, 31), кад сам се долазећи по силном вјетру и бури на високим језерским таласима у њемуспасавао. Да ли се може што друго рећи него „Ангел Вопијаше благодатној” (тропар Васкрса) или „Јернаписаноје: Развеселисе, нероткињо, која не рађаш, кликни и узвикни, ти која немаш муке порођаја; јер остављена има много више дјеце него она која има мужа.“ (Гал 4, 27; Ис54, 1) Хвала вам свима што сте се одазвали позиву, хвала на молитвеном учешћу, и нека молитвама Његове Светости Патријарха Иринеја и нашег духовног оца Архиепископа Амфилохија и осталих светих владика и преподобних отаца и матера дарује свемилостиви Бог свима вамаи свом нашем роду: духовног и тјелесног здравља и слоге, љубави и мира, и да вам се свако добро умножи. Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа некабуде са свима вама. Њему слава и хвала вавијек. Амин. Животопис Епископа буеносајреског и јужноамеричког г. Кирила (Бојовића) Владика Кирил (у свету Милан) Бојовић се родио 4. фебруара 1969. године у Подгорици, од православних родитеља Радула и Зорке (рођене Јовановић), као пето по реду дете. Осмогодишњу и средњу школу (Гимназију „Петар Петровић Његош“) завршио је у Даниловграду са дипломом Луче првог степена. Средњу школу је завршио 1987. године и исте године је отишао на служење војног рока у Карловцу. По повратку из армије (1988.) уписао се на Природно-математички факултет у Подгорици, који је завршио у предвиђеном року (4 године) са средњом оценом 9,68. Дипломски рад је одбранио 1992. године. Од 1993. до 2000. године је радио као асистент на Природно-математичком факултету у Подгорици. Године 1993. уписао је постдипломске студије на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду на групи „Диференцијална геометрија и топологија“. Магистарски рад на тему „Групе холономија и комплексне повезаности“ је одбранио 17. јула 1996. године, код проф. др Неде Бокан. У том је периоду био и дугогодишњи члан Црквеног одбора Црквене општине подгоричке. У периоду од 1. фебруара 1998. године до 1. фебруара 1999. године био је на специјализацији на Универзитету „Ломоносов“ МГУ у Москви. Крајем 2000. године добровољно је дао оставку на посао на факултету у Подгорици и, по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, постао је искушеник Цетињског манастира. Уочи Петровдана 2004. године на празничном бденију (11. јул увече) Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије га је постригао у монаштво са именом Кирил (по Светом Кирилу Словенском). Исте године на Божић рукоположен је у чин јерођакона, такође од стране Митрополита Амфилохија. По благослову истог архијереја уписује Московску православну духовну академију 2005. године. Дана 21. маја 2006. године владика Амфилохије га је рукоположио у чин јеромонаха. Исте године (јун-јул), по благослову Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, бива у пратњи Деснице Светог Јована Крститеља, која је више од 40 дана путовала по градовима Русије, Украјине и Белорусије. Године 2008. дипломирао је на Московској духовној академији: 4. јуна 2008. године одбранио је кандидатску дисертацију на МПДА на тему „Митрополит Петар II Петровић Његош као хришћански философ“. За кандидатски рад је добио прву награду у генерацији – награду Свештеномученика Илариона, Архиепископа верејског II степена. Истовремено је и ванредно завршио Московску духовну семинарију која траје 5 година. Од 1. јануара 2009. године, по одлуци Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, постављен је за васпитача Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу. Исте године, по одлуци Светог Синода, постављен је и за професора Богословије Светог Петра Цетињског. Од Петровдана 2008. године обављао је и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске. Од 2008. године такође је обављао и дужност координатора наставе веронауке у Митрополији црногорско-приморској. Дана 3. јануара (на Оце) 2010. године Митрополит Амфилохије га је рукопроизвео у чин протосинђела. По његовом благослову одлучује да продужи школовање на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, где му је нострификована (призната) диплома кандидата богословља коју је стекао на Московској духовној академији чиме је стекао услове за пријаву докторске дисертације на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Наставно веће Православног богословског факултета Универзитета у Београду му је одобрило пријаву теме докторске дисертације са називом „Еклисиологија Светог Филарета Московског“ код ментора Епископа крушевачког др Давида. Дана 30. јуна 2013. године, на празник Свих Светих, приликом освећења крипте Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици Митрополит Амфилохије га је рукопроизвео у чин архимандрита. Одлуком Епископа-администратора Епархије буеносареске и јужно-централноамеричке Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија 15. децембра 2014. године постављен је за архијерејског заменика у Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој Српске Православне Цркве. За викарног епископа у Митрополији црногорско-приморској, са титулом „епископ диоклијски“, изабран је на Светом Архијерејском Сабору маја 2016. године. Хиротонија изабраног Епископа диоклијског архимандрита мр Кирила Бојовића обављена је 31. јула 2016. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Свету архијерејску Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј са више архијереја отачаствене Цркве. На заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве маја 2018. године изабран је за Епископа буеносајреског и јужноцентралноамеричког. Први српски Епископ за Јужну и Централну Америку г. Кирило (Бојовић) устоличен је 2. септембра 2018. године у Храму Рождества Пресвете Богородице у Буенос Ајресу. Свету архијерејску литургију са чином устоличења служио је дотадашњи администратор Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са архијерејима из више православних јурисдикција у Јужној Америци. Владика Кирило је по националности Србин, држављанин је Црне Горе. Одлично познаје руски и црквенословенски, шпански добро, а служи се енглеским, старогрчким и латинским језиком. Долгоденствуј Преосвећени владико, на многаја љета!

Његово преосвештенство Епископ моравички Антоније (Пантелић) рођен је 23. јула 1970. године у Ваљеву (Србија), од оца +Радована и мајке Јелке (рођене Милићевић). Основну школу (Илија Бирчанин) је завршио у Причевићу код Ваљева, након чега (као клирик Епархије жичке) уписује богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки, коју успешно завршава 1991. године. Као ученика богословије, замонашио га је (у чин мале схиме) 23. септембра 1988. године у манастиру Крки епископ жички Стефан (Боца). У чин јерођакона рукоположен је у манастиру Жичи у храму Вазнесења Господњег 1989. године, а у чин јермонаха 5. јануара 1991. године у храму Светог Саве у манастиру Жичи, такође епископ жички Стефан (Боца). Године 1992, на предлог епископа жичког Стефана (Боце), а по благослову Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, јеромонах Антоније је уписао Московску духовну академију у Свето Тројице-Сергијевој лаври (Сергијев Посад). Дипломирао је академске 1995/96. године. Са одличним успехом одбранио је и кандидатску дисертацију (катедра за Историју помесних Цркава) на тему „История Сербской Православной Церкви с 1945 по 1995 годы“. Као најбољи студент генерације, био је и стипендиста Московске духовне академије. Одлуком Научног савета Московске духовне академије (од 31. маја 1996. године), јеромонаху Антонију је додељено научно звање кандидата богословских наука Московског универзитета. По повратку из Русије (1996. године), унапређен је у чин синђела и постављен за намесника и благајника манастира Студенице, одакле је касније прешао у Митрополију дабробосанску и примљен за сабрата манастира Добруна. На предлог митрополита дабробосанског Николаја (Мрђе), Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је поставио синђела Антонија (августа месеца 2000. године) за професора Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи, када и прелази у клир Митрополије дабробосанске, и то као сабрат манастира Добруна код Вишеграда. Од октобра месеца 2000. године предавао је и на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву. Истовремено је обављао дужност старешине Саборне цркве у Сарајеву, где бива унапређен у чин протосинђела (на Божић 2001. године). На предлог патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Синод је изабрао (јануара 2002. године) протосинђела Антонија за старешину Подворја Српске Цркве у Москви. На основу одлуке Светог Архијерејског Синода, митрополит Николај (Мрђа) је 17. марта 2002. године, у капели Духовне академије Светог Василија Острошког у Фочи, произвео протосинђела Антонија у чин архимандрита. На предлог патријарха српског Павла (Стојчевића), Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању маја месеца 2006. године, изабрао је архимандрита Антонија за викарног епископа патријарха српског, са титулом епископа моравичког. Хиротонија је обављена у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду, 23. јула 2006. године, од стране Патријарха српског Павла (Стојчевића), и уз саслужење 18 архијереја: Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Митрополита дабро-босанског Николаја и митрополита верејског Евгенија (Руска Православна Црква), као и епископа: шабачког Лаврентија, зворничко-тузланског Василија, банатског Никанора, бачког Иринеја, осечко-пољског и барањског Лукијана, врањског Пахомија, шумадијског Јована, милешевског Филарета, далматинског Фотија, полошко-повардарског Јоакима, будимљанско-никшићког Јоаникија, горњокарловачког Герасима, аустралијско-новозеландског Иринеја, хвостанског Атанасија и јегарског Порфирија. У препуном храму Саборне цркве у Београду, поред архијереја је саслуживало и преко 30 јеромонаха, јерођакона и свештеника из Српске и Руске Православне Цркве. Светој архијерејској Литургији присуствовало је више стотина верника, као и многе званице. Степен звања магистра теологије стекао је на Руском православном институту Светог Јована Богослова у Москви, успешно одбранивши магистарски рад на тему „Богослужебные традиции в Сербской православной церкви“. Пред Међународним академијским акредитационим и атестационим комитетом (МАААК) успешно брани научну дисертацију на тему „Богослужења у дохалкидонским црквама“, стекавши звање доктора теологије. Од 2003. године, Епископ Антоније предаје на Руском православном институту „Свети Јован Богослов“ у Москви, где је управник Kатедре за литургијско богословље. Одлуком Научног већа Московског православног универзитета Светог Јована Богослова (редовна седница од 16. јула 2018. године), Епископ Антоније је постављен за Декана Филозофско-богословског факултета Московског православног универзитета.У Докторску дисертацију, под називом ”Односи Српске и Руске православне цркве у периоду између 1944. и 1950. године, на основу материјала из архива Русије и Руске православне цркве” (”Отношения Сербской и Русской Православных Церквей в 1944-1950 гг. в материалах архивов России и Русской Православной Церкви”), успешно је одбранио 07. јуна 2019. године, на Православном богословском факултету Универзитета у Прешову (Словачка). Епископ Антоније је викар Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и старешина Подворја Српске Православне Цркве у Москви при Патријарху московском и целе Русије. Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета!

На данашњи дан, 22. јула прошле године, у свештени епископски чин руком Његове Светости Пастријарха српског Иринеја, хиротонисан је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије (Остојић), викар Митрополита црногорско-приморског. Тим поводом доносимо животопис преосвећеног Владике и приступну беседу коју је изговорио на дан своје хиротоније. ЖИВОТОПИС ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ВИКАРА МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ Епископ диоклијски Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу Петар Докић и прва два разреда Друге гимназије „Огњен Прица“ завршио је у Сарајеву одакле се услед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу. У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије „Слободан Шкеровић“. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну – нижу музичку школу „29. новембар“. После завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир, где је замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском). У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. године у Цетињском манастиру. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са чијим је благословом од краја 2007. године био је на послушању келејника Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења. За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте године дипломирао је на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву, са дипломским радом на тему „Васпитни значај монаштва“. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему „Зетски Митрополит Вавила (1494-1520) и његов допринос српској духовности и култури“ код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског управног одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске. Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету овог Универзитета. На редовном прољећном засиједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Методија (Остојћа), за викара Митрополита Црногорко- приморког, са титулом епископ диоклијски. У чин епископа хиротонисан је 22.јула 2018.г. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од стране Његова светости Патријарха српског г. Иринеја. Од Преображења 2018. г. обавља и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске. ПРИСТУПНА БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДИОКЛИЈСКОГ МЕТОДИЈА (ОСТОЈИЋА), ИЗГОВОРЕНА НА ДАН ХИРОТОНИЈЕ У СВЕШТЕНИ ЕПИСКОПСКИ ЧИН У Име Оца, и Сина и Светога Духа, Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа. Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре. Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине. Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте. Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета. Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет. Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч. Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег. Љубим те Господе Крепости моја Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби. Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу. Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио. Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној. А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека. Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин. Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета!

Данас на празник Светог цара Константина и царице Јелене и Свете Јелене Дечанске, у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу служена је Света архијерејска литургија поводом три велика јубилеја: 800 година аутокефалности СПЦ, 800 година од оснивања Епархије будимљанско-никшићке и 20 година архијерејског служења Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија. Светом службом Божијом началствовао је Његово високопреосвештенство Митрополит дабробосански Хризостом, уз саслужење Високопреосвећеног Архиепископа верејског Амвросија, ректора Московске духовне академије, преосвећене господе епископа: будимљанско-никшићког Јоаникија, полошко-кумановског Јоакима, милешевског Атанасија, рашко-призренског Теодосија, пакрачко-славонског Јована и буеносаиреско-јужноцентралноамеричког Кирила и преко 60 свештеника и ђакона. Након читања зачала из Светог јеванђеља по Јовану, сабранима се бесједом обратио Високопреосвећени Митрополит Хризостом који је честитао велике јубилеје. Владика Хризостом је казао да је смисао данашњега великога дана, када се сјећамо успомене на оно што је Свети Сава прије 800 година издејствовао, то што је Свети Сава, вођен љубављу, у Никеји тражио спасење за свој народ. Та љубав Светог Саве водич је, кроз вијекове, свим његовим наследницима да се труде да српски народ уведу у Царство Божије. „Свети Сава није само отишао да тражи самосталну Српску цркву у тадашњој Рашкој и српским земљама, већ прије свега да тражи спасење за свој народ, да српски народ у 13. вијеку уведе у Цркву Божију. Свети Сава је отишао у Никеју вођен љубављу за спасење српског народа и та љубав ево 800 година, хвала Богу, води све његове наследнике, како на Пећком трону, тако и на свим епархијама наше Цркве, да српски народ сачувају и уведу у Царство Божије.“ Подсјетио је да су то била тешка времена, као и данас, када се српски народ опредјељивао којем ће се царству привољети: западноме које, као и данас, нуди само материјално или Царству небескоме које је увијек разапето на голготи. „Свети Сава се опредјељује за Царство које ће бити, као и наше, Српско царство на Косову, увијек разапето, увијек на голготи, али Царство које никад не пролази, које је вјечно и ничим се не може поткупити и замијенити. За то Царство нас је опредјелио Свети Сава и зато ми осам стотина година постајемо и јесмо оно што јесмо – свједоци живога Бога, васкрслог Христа Господа. Свједоци смо Његове голготе у Јерусалиму, јер смо и ми сами увијек били на голготи.“ Нагласио је да је ову велику традицију наставила и наставља Епархија будимљанско-никшићка, што најбоље илуструје и сам Свети Василије Острошки својим страдањем, живљењем и свједочењем: „Бог га никада није напустио, већ Га је прославио и удостојио да буде оно што јесте у српском и цијелом православном народу – велики светитељ и угодник Божији.“ Високопреосвећени Митрополит Хризостом је говорио и о светитељима које данас прослављамо Светом цару Константину и царици Јелени, које је Господ изабрао и призвао да крстом побјеђују. Митрополит Хризостом је, честитајући владици Јоаникију 20 година његовог вјерног служења својој Епархији, народу и својој Цркви, подсјетио колико је труда уложио на њиви Господњој Епархије будимљанско-никшићке која је, по његовим ријечима, добро орана и узорана и по којој је добро сјеме посијано. На крају Светог богослужења велике јубилеје, Епископу домаћину честитао је и Високопреосвећени Архиепископ верејски г. Амвросија, ректор Московске духовне академије, уручивши му највеће одликовање Московске духовне академије медаљу Светог Филарета московског првог степена. Он је владици Јоаникују, на благослов преподобног Сергија Радоњешког, поклонио панагију са ликом овог светитеља. У име свештенства Епархије будимљанско-никшићке јубилеј је Преосвећеном Епископу Јоаникију честитао протојереј-ставрофор Драган Ристић, архијерејски намјесник берански: „Све ове године ви сте као отац и састрадалан и снисходљив према нама, носећи слабости слабијих, никад као строг судија, већ прије као милосрдан отац подржавајући увијек оног благог Учитеља у чије име се сви сабирамо и на чиј позив се наша душа одазива. Нас је овдје на овај велики празник Светих цара Константина и царице Јелене сабрала и сјединила вјера и љубав према Богу, а послије Бога и према вама као његовом угледном служитељу, узорном архијереју Цркве православне са дубоким хришћанским осјећањем за све оне који страдају ради имена Христовог .“ Заблагодаривши свима на честиткама, преосвећени владика Јоаникије је казао да је обнова Епископије будимљанско-никшићке велики догађај. „Осам вјекова наше Цркве је заправо осам вјекова стварања, благодарења Богу, обједињавања нашега народа, приношења Богу и цијелом човјечанству најузвишенијих дарова којима смо обдарени. Исто тако велики је догађај обнова Епископије будимљанско-никшићке која је обновљена на старим темељима које је утврдио Свети Сава, Свети архијереји будимљански, верујући народ, многи књижевници, духовници из наше прошлости који су оставили непоколебљиви камен и основу.“ Његово преосвештенство Епископ Јоаникије је заблагодарио и архијерејима сабраним на обиљежавању ових великих јубилеја рекавши да му љубав браће саслужитеља и вјерног народа даје снагу да истраје у своме труду као архијереј будимљанско-никшићки иако на том путу, како је рекао, наилази и на велика искушења. Синоћ је, овим поводом, у никшићком Саборном храму Светог Василија Острошког служено празнично бденије а потом је у Никшићком позоришту одржана Духовна академија. Сабрање је благословио владика Јоаникије који је говори о историјату Будимљанско-никшићке епархије и њеном значају. У наставку је одржана промоција књиге „Свјетлост свијетли у тами“ владике Јоаникија о којој о су говорили Преосвећени Епископ славонски г. Јован и академик Јован Делић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У раздобљу од наименовања за епископа будимљанско-никшићке епархије епископ Јоаникије покренуо је у повјереној му епархији обнову раније порушених и изградњу нових цркава и манастира, више од 60 светиња од којих су већина већ завршене и освештане. Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије Мићовић рођен је 20. априла 1959. у Бањанима, у широј околини Никшића. Гимназију је завршио у Никшићу. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1990. и апсолвирао философију на Философском факултету у Београду. Замонашен је у манастиру Ћелија Пиперска 30. октобра 1990. Рукоположен је у чин јерођакона 7. фебруара 1991. а у чин јеромонаха 17. фебруара 1991. када је постављен и за вршиоца дужности настојатеља манастира Савина. Указом од 1. септембра 1992. постављен је за настојатеља Цетињског манастира, наставника и главног васпитача у новообновљеној цетињској богословији. У септембру 1995. произведен је у чин протосинђела и постављен за вршиоца дужности ректора цетињске богословије. За викарног епископа будмљанске епархије наименовао га је Св. Архијерески Сабор на редовном засједању маја 1999. Хиротонисан је на Цетињу у чин епископа од стране патријарха српског Павла уз саслужење митрополита Амфилохија и још 12 епархијских архијереја 3.јуна 1999. Св. Архијерски Сабор на мајском засједању 2001. формирао је епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим Ступовима код Берана, и за њеног администратора поставио је викарног епископа будимљанског Јоаникија. На мајском засиједању 2002. Св. Архијерски сабор наименова га је за епископа будљиманско-никшићког. Свечано устоличење обављено је 4. августа исте године у манастиру Ђурђеви Ступови у којем је било древно сједиште будимљанске епископије коју је формирао Св. Сава 1219. У раздобљу од наименовања за епископа будимљанско-никшићке епархије епископ Јоаникије покренуо је у повјереној му епархији обнову раније порушених и изградњу нових цркава и манастира, више од 60 светиња од којих су већина већ завршене и освештане. Са обновом светиња започео је и обнову монаштва по општежитељном или скитском уставу. Покренуо је епархијски лист „Свевиђе“ и издавачку дјелатност у епархији. У раздобљу од 2005-2007. био је члан Св. Синода у том времену био је члан синодске делегације која је упућена на разговоре са патријархом московским Алексијем Другим и митрополитом смоленским господином Кирилом, садашњим руским патријархом, као и са најважнијим државним институцијама Руске Федерације, Међународна кадровска академија из Кијева додјелила му је почасни докторат у децембру 2002. Као члан делегације града Берана узео је учешћа у братимљењу тог града са градом Костромом 2005. и дао је свој допринос на унапређењу братске сарадње истих. Студије и чланке из области богословља, историје Српске Цркве и књижевности објављује у црквеним часописима и грађанској периодици. Учествовао је на више међународних и научних скупова на теме односа Цркве и државе. На Цетињу, 2019. Проф. Предраг Вукић Извор: ИН4С

У Никшићу ће 2. и 3. јуна бити прослављени јубилеји 800 година Епархије будимљанско-никшићке и 20 година архијерејског служења Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија. Свечано бденије биће служено у никшићком саборном храму Светог Василија Острошког у 18 часова, а духовна академија и промоциоја књиге Владике Јоаникија „Свјетлост свијетли у тами“ у сали Никшићког позоришта у 20 часова. Света архијерејска литургија биће служена 3. јуна у 9 часова у саборној цркви Светог Василија Острошког. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Родио се четвртог јуна 1948. у Пиелавеси, у Финској, у карелској породици православних хришћана (Карелска Република је прибалтичка земља, северне области, данас у саставу Русије). Ратне прилике и сложена политичка ситуација у етапама, на ову чудесну Божију земљу остављају своје печате. Завршивши средњу школу у родном месту, одлази на богословско усавршавање у град Куопио, где дипломира 1972. године. Еклисиолошка и пасторална одговорност архиепископа Лева доћи ће Промислом, икономијски, кроз деценије рада и преданости у служењу Цркви и пастви. Ступивши у брак, убрзо након тога бива рукоположен у чин свештеника 1973. године, а већ 1975. постаје члан СА Синода Финске Цркве. Супруга му се упокојила 1979. (тиме поставши други од финских предстојатеља из реда удових свештенослужитеља) након чега се монаши и већ 25. фебруара 1979, руком архиепископа финског Павла и неколицине архијереја бива хиротонисан у чин архијереја. Интронизација и ступање на дужност епископа Јоенсујског, викара Карелске епархије, отпочињу 1. марта 1979. године. Наредне године постаје митрополит оулски. Богослужења на српском језику задњих година, у катедралном храму у Хелсинкију, отпочињу на његову иницијативу. Од маја 1996. обавља дужност мјестобљуститеља хелсиншког, све до одлуке Светог Синода Васељенске Патријаршије. Двадесет седмог октобра 2001. потврђена је аутономија хелсиншко – финске архиепископије у саставу Васељенске Патријаршије, те потврђен избор Црквеног сабора финске архиепископије за архиепископа, господина Лева (Макконена). Интронизација је обављена 16. децембра 2001. Његова Свесветост патријарх Вартоломеј посетио је Финску у септембру 2013. године. Архиепископ Лев је степен магистра богословља стекао 1995. у Јенсуу, а почасни је доктор богословља Светосергијевског института у Паризу. Првог марта 2019. године се навршило четрдесет година Богољубезне, првопастирске службе архиепископа Лева у Финској Цркви. За Поуке.орг Божидар Васиљевић

У навечерје празника Обрезања Господњег и спомена на Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије кападокијске, у недељу, 13. јануара 2019. године, почела је прослава престоног празника параклиса у Владичанском двору у Новом Саду. Свечано вечерње служио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког г. Иринеја, а саслуживао ђакон Иван Васиљевић. Служби је присуствовао владика Иринеј. На дан празника, 1/14. јануара, Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој началствовао је светом архијерејском Литургијом, а саслуживали су: Епископ мохачки г. Исихије, протопрезвитери Григорије Сапсај и Владан Симић, као и новосадски ђакони. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, Епископ бачки је рекао да је био обичај у јеврејском народу да се мушка деца, по рођењу, посвећују Богу и да се, у знак тога завета, обрезују. То је био обичај и код других оријенталних народа, код неких је и данас, али је код Јевреја имао специфичан значај којега они сами најчешће нису били свесни. То је био значај пророчки. Тај старозаветни обичај је жива праслика онога што ће тек доћи, тојест нове стварности, нове твари, новог живота у Христу, у Духу Светоме истовремено. У новозаветном времену, у времену благодати и слободе од закона, нас Сâм Господ – у Свом крајњем и недокучивом смирењу којим прихвата не само нашу природу, него потпуно поистовећује Себе са нама – у том своме смирењу учи нас шта ми треба да, као свој допринос, дајемо бесплатном дару духовног препорода. Тај пут смирења, пут служења, пут жртве, пут љубави, једини је пут спасења за нас, навео је владика Иринеј. Епископ је такође представио и лик Светог Василија Великог, посебно истакавши поједине моменте из његовог живота и напоменуо је његов немерљив допринос у формулисању догматâ Цркве Христове и у устројењу монаштва. Свети Василије Велики је чудесни подвижник, монах, човек скроман да не може бити скромнији. За свој кратак овоземаљски живот, поживео је свега 49 година, успео је да уради колико многи други, двапут дуговечнији, не би урадили ни за три живота на земљи. Тешко је наћи неки облик подвига духовног који он није оваплотио и показао својом личношћу. Зато га је Бог и прославио, зато је један од великих Отаца и Учитеља Цркве, и овај наш скромни храм њему је посвећен, објаснио је владика. Архијереј је нагласио да ми треба да се радујемо радошћу коју нико не може одузети од нас. Благодаримо Господу за све и, призивајући молитве Светог Василија Великог и других светих који се данас славе, да се трудимо колико до нас стоји да обрезујемо своја срца од греха, поручио је Епископ бачки г. Иринеј. Владика мохачки г. Исихије је извршио чин благосиљања славског колача и жита. Параклис Светог Василија Великог у Владичанском двору, током двадесетих и тридесетих година прошлога века, био је храм руске избегличке заједнице у Новом Саду, где су вршена свакодневна служења са учешћем верног народа. Владика Иринеј Ћирић је, учивши се у Русији и заволевши тамо народ, одобрио да та избегличка руска заједница служи управо у овом храму. Извор: Епархија бачка

Након свете Литургије волонтери су заједно са децом и свештеником сели за сто на коме је било послужење и тако нас подсетили на време када су се први хришћани после сабрања и причешћа окупљали заједно, разговарали и јели од онога што би свако донео. Ова трпеза љубави се завршила химном Светом Сави коју су певала деца заједно са осталим окупљеним народом и волонтерима. Убрзо потом кренуло се у обилазак деце по собама где овог пута није било допуштено дуго задржавање. Волонтери су уз осмехе и по коју реч делили воће које су понели са собом. Пред крај дружења волонтери су успели да попричају и отпевају по неку песму и на тај начин пробају да им улепшају барем један дан у дугом периоду лечења. Уз песме и смех завршила се још једна посета овој установи уз још већи број волонтера. Оно што је важно јесте несебична љубав која треба да се пружа. Христос када је био међу својим ученицима рекао је да није дошао да му служе него да Он служи (Мт 20, 28.). Тако и ми данас треба да несебично служимо и помажемо онима којима је то најпотребније. Да та служба не буде као служба једног најамника који чини нешто ради плате већ да та служба буде као служба коју син или ћерка имају према оцу и мајци. Односно они им бивају послушни не ради плате већ из љубави према њима. Овакав вид служења показали су и волонтери у посети деци на Бањици, а кроз овакав вид служења ми налазимо истинску радост и срећу. Извор: ВДС Архиепископија београдско-карловачка