Претражи Живе Речи Утехе

Прво, милостиња нас учи љубави. А за хришћанина је најважнија врлина љубав. Када показујемо љубав према другим људима жртвујући нешто своје, учимо се жртвовању. На крају крајева, љубав је жртва, а Христ нам је то показао. Приносећи макар и малу милостињу, малу жртву, постајемо Христови следбеници. Често се осећамо лоше. Животни поремећаји се дешавају, али понекад се превише заокупимо својим свакодневним проблемима. Одличан лек за ово је милостиња. Само треба да одете и помогнете некоме. Много је оних којима је ово потребно. И ово ће учинити да се осећате боље. Радост ће се повећати, живот ће бити испуњен смислом. Господ ће нас милостињом нашом исцелити од духовних болести. Милостиња се може обавити на уобичајен начин: помоћи некоме у невољи новцем или храном. Али можемо помоћи и на друге начине. На пример, радом: физички радити, помоћи у обављању неког тешког посла. Милостиња се може манифестовати у жртвовању личног времена. Некоме је потребна наша подршка, морална помоћ, можда човек само треба да одвоји време да комуницира и слуша. Свако добро дело је већ милостиња. Постоји и неизречени закон: што се човек више жртвује, то му Господ више даје. Овај закон функционише и тестиран је у мојој личној пракси. Ако нисте похлепни, ако дате и помогнете колико можете, Господ неће оставити гладне ни вас ни ваше најмилије. Не мислим да је неко, ко је мучен чињеницом да је мало дао, човек са живом савешћу. Тачније, ово је особа незадовољна собом. Ово није ствар савести. Мере нема и не може бити! Почнимо са малим. А када видимо духовне плодове наше жртве, онда ћемо можда пожелети да то чинимо чешће и више. Мера долази из нашег срца. Ако је шкрта, онда ће милостиња бити шкрта, али ако је милостива и у њој има љубави, онда се више жртвује. Али милостињу никада не треба мерити никаквим мерама или ограничавати границама. Сиромашна удовица из Јеванђеља је у чашу за донације ставила само две лепте - мало, али био је то сав новац који је имала. А Христос је рекао да је дала више од било кога другог. Односно, милостиња се не оцењује по количини новца, већ по срцу са којим је дајемо. Ако је наше срце испуњено љубављу, ако смо спремни да се жртвујемо Богу, као што је Господ жртвовао Себе, онда ће Он одговорити на ову љубав. И Господ, радост и великодушност ће доћи у наша срца. Православни хришћани не треба да буду будале. Увек треба да размислите пре него што поступите. Светитељи су рекли: „Милостиња треба да се зноји у твојој руци." То јест, пре него што дате милостињу, морате добро размислити: да ли је вредно давања? Ако се нека сумња населила у вашем срцу, не желите да дате, онда је боље да то уопште не радите него да патите касније. Ако видите да је човек алкохоличар, али вам то не смета, ако дајете из љубави – уосталом, сваки човек је слика и прилика Божија, и ви их видите у овој особи, и дајете из љубави и снисходљивости према њему и његовој болести – онда је то у реду. Није битно где га троши. Главна ствар је да му покажете љубав. На крају крајева, милостињом помажемо не ономе коме дајемо, већ пре свега себи! Треба нам милостиња! Онај коме дајемо, више помаже нама него ми њему. Господ ће се свакако побринути за оне којима је помоћ потребна. Али Он може да се побрине за то са или без моје помоћи. У овоме могу да учествујем, а можда и не. Најважније је да желимо такво учешће. Милостињу морамо давати, схватајући да нам је она потребнија него особи којој је дајемо. Тада ће бити много лакше послужити га. Ако у твом срцу нема жеље да дајеш милостињу, онда нема потребе да то радиш. Можда тренутно ниси способан за ово. Дешава се. Морате се мотивисати. И шкртим људима је потребна милостиња. Али ако од тога не желе да стекну духовну корист, онда је то њихов слободан избор. Сваки човек има право да бира како да живи, и нико не може бити приморан да чини добро. Милостиња треба да долази из срца, из доброг расположења, када осећамо љубав према човеку. Да, морате да се мотивишете, али ако данас није успело, нема ништа лоше у томе. Отишли сте са жељом да помогнете, али нисте успели да испуните своје намере и остали сте „пред вратима“. Недостајало вам је снаге и одлучности. Али било је добре воље, па чак и ако нисте имали довољно снаге, не морате очајавати, уједати се и кажњавати се. Можете покушати следећи пут! Самобичевање нам само штети. Ако ми Бог да снагу да дам милостињу, даћу је, ако не, онда ма колико се трудио, нећу је моћи дати. протојереј Вјачеслав Поневин https://gorlovka-eparhia.com.ua

Скоро свакога дана срећемо бескућнике, људе које често презриво називају ”скитницама.” Срећемо их на железничким станицама, у близини метроа, на градским трговима, у парковима, и наравно, испред цркава, како траже новац. Сваки пут кад их угледамо, са опрезом постављамо питања: “Да ли би требало да им дајемо милостињу или не? Kолико? Има ли смисла уопште давати?” Људи су углавном подељени у две групе. Првој групи припадају они који без размишљања и запиткивања дају према својим могућностима, испуњавајући заповест Господњу: “Kоји иште од тебе, подај му и који хоће од тебе да позајми, не одреци му.” (Мт.5:42) Другој групи припадају они који не дају новац; они сматрају да не треба да повлађују ‘просјачкој мафији', јер саучествују у њиховом греху пијанства, лажи, итд. Ови људи су спремни да испуне заповест Христову, да помогну људима, али само онима којима је заиста неопходна помоћ. Они наводе речи светих отаца, да је расуђивање за пост, молитву, милостињу највећа врлина. Заиста, нико никоме не би дао новац за канап да се обеси, без обзира колико он био у сузама или упорно молио. Тај канап би могла бити и флаша пића, која свакога дана, са још већом снагом, стеже врат просјака, или канап лажи, преко којих прелазимо давајући новац. Постоји стотине хиљада таквих канапа. Дакле, шта треба да чинимо како бисмо испунили заповест Господњу и угодили Господу на најбољи начин? Одговор је једноставно - љубав. Покушајте да ништа не чините без љубави. Тада ће све доћи на своје место, па ће чак и само питање изгледати бесмислено. Kао што вели Јеванђеље: “И ако раздам сво имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.” (1.Kор 13:3). Наравно, тешко је волети сваког бескућника, али је уствари сасвим могуће показати саосећање за сваку особу, коју нам Господ шаље на нашем путу. Желео бих да поделим са вама мало практичних савета, како помоћи сиромашнима у различитим ситуацијама. На пример, кренули сте ка послу и срећете припитог просјака; пита вас за новац. Шта треба да учините? Не будите лењи – питајте га зашто му је потребан новац. Бескућници често траже храну. Ово је најједноставнији случај. Идите са њим до најближе продавнице и купите му нешто што није појео одавно. Kупите му нешто укусно, као добру кобасицу, пилетину, сир, јогурт – другим речима, нешто што они себи не може да приушти, јер је сувше скупо да се једе у довољним количинама. Чак и да је бескућник у првом моменту слагао о храни, ипак ће вам бити захвалан. Покушајте да припишете ову захвалност Господу; нека хвали Бога, а не вас, лично. На пример, реците му да је то био Господ који вас је тога дана њему послао. То ће бити и телесна и духовна милостиња. Покушајте да видите његову патњу. Чак иако у последњем ”скитници” не можете да препознате слику и подобије Божије, можда запрљану, прекривену облацима, али ипак слику Божију, онда би требало да поразговарате са својим духовником, и да се молите у вези тога. Питајте бескућника како се зове, где излази, колико често, када је његов рођендан, да ли је крштен. Будите искрени и љубазни према њему. Бескућници су веома осетљиви на неискреност. Немојте му судитити. Ми не знамо шта би са нама било да нас је Господ лишио Његове заштите, и да нас није чувао од демона пијанства и других порока. Зар не бисмо били гори од просјака? Једном речју: волите га. Љубите га у мери колико вам то дозвољава ваше срце, искрено, Христа ради. Ако се мала љубав родила у вашем срцу за ову особу, онда, када следећег пута изађете из куће, вероватно ћете бити спремни за други сусрет са њим; понесите му нешто хране, топле одеће, књигу или нешто што му се може допасти. Kрените петнаест минута раније на посао, пронађите га; чекајте га, ословите га именом, покажите неку бригу за њега, и увећајте љубав овога света, чији се недостатак све више осећа. Дакле, из дана у дан, можете да живите Христа ради, бринући за једну сиромашну особу. Немојте се ограничити само на једнократну помоћ. То је добро, али није савршено. Не можете волете некога само пола сата, а онда га заборавити. Важно је старати се о човековом телу, али је много важније старати се о његовој души. Учините ово без наметљивости: нека вам ваше срце каже када да разговарате о исповести, молитви, или о Божијој бескрајној милости, о томе како је истински живот и исцељење могиће само кроз Господа, а оно се не може догодити уколико он то не жели. Понекад човек чезне да чује ово одмах, а понекад се то дешава годинама касније. Свети Јован Kронштатски пише о овоме: ”Знај да упоредо са материјалном милошћу неизоставно треба да постоји и духовна, нежно, братско поступање са ближњим, са искреном љубављу; немој допустити да примети да му чиниш услугу, не показуј гордост. Твоја материјална милостиња не губи од своје вредности, ако не успеш да даш духовну.” Наравно нису сви могући случајеви ограничени на храну, ту су и многи други. Али све је то сједињено једним: не могуће је испунити Христову заповест: ”Будите дакле милостиви као и Отац ваш што је милостив,” (Лк. 6:36) без љубави. Ово постаје посебно очигледно у нашем односу са бескућником. Али, ово се односи и на друге примере: ако помажете болеснику, не можете само да му купите лекове, не можете затворенику једноставно да само пошаљете пакет, не можете само да пошаљете играчке у дечји дом...То је све добро, али без искрене љубави, губи своју вредност, даје повода за грех и порок онима који га примају, и ономе који га даје. Лекови могу да учине љубоморнима друге болеснике, затвореници могу свој пакет са храном да изгубе на картању, а деца у дечјим домовима могу да постану мали уцењивачи. Опет и опет се враћамо на исто питање: шта да чинимо? А одговор је увек исти: љубав, љубав Христа ради. Молите се за болесног, обиђите га, утешите га, купите му лекове, разговарајте са осталим болесницима, подарите им мало радости, причајте им о Божијој величини и милости, затворенику пошаљите пакет, утешите га, дајте му наду и учините да почне да размишља о животу којим је раније живео, посетите децу, донесите им играчке, цртајте са њима, певајте, почастите их колачима, научите их да се помоле, научите их нади и вери у Господа Бога. И оваквим животом живите из дана у дан, Христа ради. Наравно, многи немају довољно времена за све ово. У том случају, помажите онима који заиста искрено раде овакве ствари, и молите се за њих свим својим срцем, које је несумњиво створено за љубав. Али никада не преузимајте трудове који су изнад ваших снага; никада немојте да доводите бескућника у вашу кућу током ноћи, не идите сами на места где се окупљају, не позајмљујте новац од неког другог да бисте га дали бескућницима. Морате бити свесни да је већна људи из овог друштвеног слоја духовно веома болесна, често и психички и физички. Такви покушаји често заврше трагично. Они су често последица поноса и почетничке ревности. Неки људи мисле да, ако особи даш стан и посао, она ће постати боља. Практично искуство показује да то није истина. Без мира са Богом, без Божанског чуда исцељења душе, то није могуће. Ми можемо да будемо Божији сарадници, да узрастамо у љубави и помажемо другоме да се окрене Богу. Немојте да вашу милостињу прате замерке на начин живота, моралисање и савете, који вам нико није тражио. Морате помагати једноставно, не покушавајући да учите друге. Бескућнику је довољно тешко; моралисање и саветовање биће још једна отежавајућа околност за њега. Наш посао није да погоршамо, већ да покушамо да олакшамо његов терет, макар на тренутак. Савете можете дати након што упознате и почнете да волите ту особу, ако вам она верује, само са молитвом и смирењем. Ово све може изгледати тешко да се испуни, али је вредно труда. Ови напори милосрђа су стварни, делатни доказ наше вере и љубави према Господу. Најважније, Господ нам помаже када чинимо дела милосрђа. Он нам даје посебну благодат, често упкос нашој таштини и лењости. Ако особа искрено покуша да воли Господа и да му угоди, Господ га покрива и исправља; чак штавише – наше грешке Он окреће у нешто славно. Благодат почиње да мења наше душе, а зрно Царства Небеског почиње да клија у нама. Особа почиње да осећа посебну радост и нову духовну стварност све више и више. “Царство Небеско је као благо скривено у пољу, које нашавши, човек сакри и од радости своје отиде и све што има продаде и купи поље оно.” (Матеј 13:44) Пребивање у овој благодати тако преображава душу, да дело, који се чини немогућим, постаје лако оствариво. Помажући људима не надајте се да ћете променити свет и све бескућнике, не очекујте да вам захвале – чините све зарад љубави Христове. Не очајавајте и не плашите се ако после свега вашу милостињу неко не прими за добро. ”Дај свакоме ко ти тражи , и не тражи за узврат; јер очева је воља да све треба дати бесплатно. Срећан је онај који даје по заповести, јер је невин. Тешко оном који прима, јер ако прима онај који има потребу, тај је невин; али, ако прима онај који нема потребу, плаћа казну, због чега је примио и зашта...” И такође, у вези овога, речено је: ”нека се милостиња озноји у твојим длановима, док не видиш коме ћеш је дати.” Неколико речи морам рећи онима који никада не дају милостињу свим тим 'скитницама', сматрајући да су ови људи сами криви за своје проблеме. Рећи ћу ово: можда сте у праву, али зар Господ није у стању да помогне и васкрсне чак и мртвог? Да ли Створитељ универзума, Неба и земље треба наш новац? Да ли је Њему заиста важно у ком џепу се налази наш рачун од десет долара? Зар Он не може да нахрани гладног, одене промрзлог, да да уточиште бескућнику? Добри Господ може да учини све ове ствари, али он их је поверио нама. “Тада ће рећи Цар онима који му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите царство које вам је припремљено од постања света, јер огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме, странац бех и примисте ме; наг бех и оденусте ме, болестан бех и посетисте ме, у тамници бех и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе када те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Kада те видесмо странца и примисмо? Или нага и оденусмо? Kада те видемо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем. Kад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте.” (Мат. 25:34-40) Да бисмо служили Господу, не морамо да живимо у времену од пре две хиљаде година, можемо једноставно да дамо тањир супе бескућнику и да кажемо: ”Гладан си, Господе. Ево, једи.” http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=6401