Претражи Живе Речи Утехе

Ми смо друштво које тако брзо јури, а технички напредак јури још брже него што се ми успевамо навићи и облик комуникације међу људима сразмерно се мења из дана у дан. Имамо велики број социјалних мрежа, месинџера и огроман број смајлића. Не оптерећујемо се изражавањем својих дубоких осећања, промишљених и одмерених речи, а о одговорним поступцима да и не говоримо. Колико често реагујемо првом емоцијом која се појави, вичемо прву реч која нам падне на памет и бацано телефоне добивши непријатну поруку? Често! На кога нас то подсећа? На дете… увређено дете, коме нису купили бомбону, нису дали аутић, забранили му да једе песак. Зашто се мучити, добро, ако не више или мање дубоком анализом онога шта се дешава, бар прогностичком способношћу. Размислити пар корака унапред. Да покушамо претпоставити последице својих речи и поступака, јер оно што ми говоримо и радимо одразиће се на наше даље односе, на посао, децу, на цео живот у целини. Пре неколико дан сам видела на улици, што се каже, слику на платну: иде мама, сва лепо одевена, са девојчицом 5-6 година, и виче на њу на сав глас. Треба напоменути и то да девојчица очито није обучена према годинама, тј. не као мало дете већ као млада девојка од око 16-так година, модерне панталоне, торбица и наочаре за сунце као мама, њена мала копија, тачно другарице по гардероби. И ето, та „старија другарица“ виче на то дете следећим речима: „Рекла сам ти да затвориш уста! Мораш ме слушати! Радићеш оно што ти кажем!“ Нисам чула узроке разлоге конфликта, али нешто ми говори да ма какав разлог да је био, такав облик комуникације неће користити тој девојчици и то је стандардан начин комуникације између мајке и детета. Нажалост у савременој реалности савремени родитељи, који су у трци за прихватањем трендова, моде, мобилних, социјалних мрежа и у сталном покушају да одговарају нечијим идеалима и стандардима уметно створеним, заборављају да живот треба испунити не само спољашњим него и унутарњим садржајем – суштином, смислом, погледом на свет, васпитањем и образовањем. Безусловно да то није случај у свим породицама, али је тенденције у целини крајње забрињавајућа. Однос према својој деци: обући, нахранити, дати у секције (да не лутају по улици) – па то је наравно предивно, али нешто се пречесто почела показивати суштина таквог приступа (имајући у виду када копаш мало дубље): облачим како ја желим, а не како ће детету бити практично и удобно, храним тиме што сматрам да је модерно – колико често се педијатрије сусрећу са потпуно неодговорним „дијетама“ за децу, број секција је претеран… и то не само да би дете све пробало и нешто научило или нашло себе већ да не би сметало, досађивало са глупим питањима и одвлачило од важних ствари. Деца, ако су се већ појавила, то и јесте најважнија ствар! Деца су одговорност! И не само материјална и финансијска већ и морална и психолошка. Неко ће можда рећи, а ако се тако десило, родило се дете случајно… Ја, наравно, све разумем, али шта значи случајно се родило? Као минимум чекали су га 40 недеља, можда је требало размишљати како ћемо обезбедтии одећу, хранити итд. Али ствар чак није ни у томе већ у даљем начину формирања инфантилности код личности детета. Та мама на крају свог драња рекла је: „Увредила си ме, не причам с тобом!“ Да, ето шта је педагогија! Ето примера реакције одрасле особе и конструктивног решења конфликтне ситуације. Како ће се та девојчица формирати као личност? Инфантилно, ето како! Безусловно, могуће да ће се детету посрећити (због унутрашњих урођених особина личности или захваљујући социјалном окружењу) и одраст ће у свесног човека са другачијим моделом понашања него што њена мајка, али како показује пракса то се ретко дешава… јер, сви смо ми родом из детињства… Највероватније је да ће будуће реакције те девојчице бити спонтане, често у афекту (крици, сузе на сваку забрану и неслагање), спољашње референте ће превладати у избору понашања, кретање кроз живот ће постати пливње низ речни ток „желим“. Рећи ћете, нешто тужна будућност за девојчицу, ја ту претпостављам базирајући се само на површном сусрету с гневном мајком. Мој одговор је – уопште не. Таква мама није једна, а такав стил васпитавања је сувише распрострањен. Задатак и одговорност родитеља јесте да на свом примеру покажу како је то – сарађивати са другима, поштујући личност. Како добити оно што „желим“, кроз поставку задатка са нишаном на оно што ми је стварно „потребно“ и што ја, да би то достигао, „могу“ да урадим. Васпитање – је постепена припрема детета ка одрастању не само спољашњем (то ће се и тако десити), колико унутрашњем – то је приоритет за дете на шта треба да утиче одрастао родитељ. У будућности када тој девојчици у различитим животним ситуацијама буду бацали „појасеве“, ни један јој се неће свиђати, пошто ће бити „увредљиви“, „неправилни“ и „нису онакви какве ја желим“ зато што су одрастао, осмишљен поглед на свет приоритети у животу и залог адекватног прихваћања понуђене помоћи. https://www.b17.ru/article/110526/