Претражи Живе Речи Утехе

ЦРКВА–СТРУКА –ПОЛИТИКА Миломир Степић 30/04/2020 Друштво, ПЕЧАТ, БРОЈ 614 Није православни храм студио, нити су свештеници водитељи, епископи уредици, а патријарх директор Јавног сервиса. Одатле је само корак до будућег конформистичког гледања литургије као ријалити шоуа на ТВ-у, у недељно јутро, још крмељиви и у пижами, удобно заваљени у фотељу, уз ракијицу и мезе Вирус је широм отворио одраније одшкринута врата и „костури испадају из ормара“ одлазећег униполарног светског система. Недостаци на свим нивоима – од међународних организација и наднационалних интеграција, до глобалистичких елита и њихових „корисних идиота“ у (псеудо)независним државама – незаустављиво руше и оно мало илузија слуђеног човека и човечанства. Светски мислиоци много не разматрају шта се догађа сада, док је „угашено светло“ и шта се припрема „испод радара“ због медијске опхрваности пандемијом. Више се укрштају футуристичка копља пред питањима шта то све сутра неће бити исто и ко ће све не само материјално профитирати из новонастале ситуације? Извесно је да ће се још убрзаније наставити геополитичке промене – САД ће бити све рањивије и готово је немогуће да ће још дуго задржати лидерску позицију; Кина је показала да може да се избори с највећим претњама, али и да ће промовисати сопствени хегемонијски концепт евроазијства и глобализације; Русија је манифестовала државну ефикасност и привлачност чак и за старе чланице ЕУ због спремности да им благовремено помогне; за исту ту ЕУ вирус је био још један индикатор њеног унутрашњег демолирања и нестанка атрактивности за земље на чекању каква је Србија. Шта још треба да се догоди па да Србија одустане од самоубилачког „европског пута“ и уклони заставе ЕУ које стоје уз државне у њеним институцијама иако није чланица? СТРУКА КАО КАСКАДЕР С одмицањем ванредног стања, Србија се суочила како са све већим изазовима и проблемима, тако и с питањима која вапијуће траже ургентне одговоре. Наравно, политички прваци свим расположивим пропагандним средствима шаљу оптимистичке поруке како је све урађено на време и на најбољи могући начин, да су уведене мере болне, али неопходне, да смо у поређењу с трагедијом у Италији и Шпанији добро прошли, да ће наш економски опоравак „када све прође“ бити међу најбржим у Европи… Свесни деликатности ситуације, напетости у јавности и неизбежних критика, досетили су се да испред себе и практично и медијски истуре лекаре под фирмом струка. Струка каже, струка се пита, струка се супротставља, струка ће одлучити… Не стручњаци, научници или (озлоглашени) експерти већ струка. Није него! Идеално покриће за непопуларне потезе и алиби за мање или веће, али неминовне пропусте политичких одлука. И оштрица замерки и незадовољства добрим делом се преусмерила на најекспониранији докторски трио – свеже унапређеног резервног потпуковника, маркантну мис лапсус и претерано духовитог пулмолога. Нашавши се у небраном грожђу, они су покушали првенствено да обезбеде поверење држећи се статистичких података струке, а изврдавајући објашњења чак и њима, по сопственом признању, мало познатих моћи „невидљивог противника“. Мада, свој кредибилитет су довели у питање од самог почетка износећи неистину. Наводећи приликом свакодневних обраћања новинарима тренутни број заражених, тестираних, преминулих и излечених у Србији, изостављали су укупне цифре за целу државу, укључујући и њен косовско-метохијским део. А могли су да то напомену или да једноставно саберу своје изнете цифре са онима из Покрајине (не само из српских средина). Или су несвесно и без зле намере доприносили националном привикавању на ампутацију? ГЛАВОБОЉА ОД ВАСКРСА Ситуација се све више усијавала с приближавањем Васкрса. Прво је, као наменски увод „са одложеним дејством“, за викенд када свој Ускрс славе римокатолици уведена забрана кретања од 60 сати. Одмах се видело да је то ограничавање контаката контрапродуктивно. У петак се направила огромна гужва испред супермаркета, пошта, банака, мењачница, апотека и пиљарница (јер су пијаце биле затворене!?), а у понедељак још већа јер је требало допунити потрошене залихе. Препоручени размак од два метра поштовао се само приликом доласка на зачеље реда, да би брзо почело груписање „чекача“ који су се без икакве физичке и социјалне дистанце лепо дружили и срдачно разговарали. Зар није могло да се предвиди тако нешто? Ту одлуку јесте донела политика, али је препорука стигла од струке, зар не? Одбијајући да прихвати и исправи грешку, „непринципијелна коалиција“ политике и струке поступила је тврдоглаво, желећи да тиме докаже много тога. По принципу „може нам се“, за Васкрс је увела још дужи кућни притвор за целу нацију – читава 84 сата – тиме улазећи у потпуно непотребан клинч са црквом. Здраворазумски предлог једног од епископа да се у недељу, на Васкрс, на неколико сати суспендује забрана кретања и верницима не спречава учешће у литургији (чак и напољу, испред храмова, под маскама и с рукавицама) – одбачен је. Истовремено, данима су улице, паркови и продавнице биле препуне људи, велике групе представника струке и политике без икаквог размака дефиловале су и поздрављале се приликом уручивања респиратора, на малим екранима могле су да се виде емисије уживо с бројним учесницима, а исти они лекари који су на ТВ-у колико јуче позивали „остани код куће“ и „нигде без маске и рукавица“, већ данас су потпуно незаштићени блиско седели у студију, истовремено упозоравајући да је корона најопаснија управо приликом контаката у затвореном простору. ЛИТУРГИЈА НИЈЕ ТВ РИЈАЛИТИ Како је одмицала Страсна седмица, напетост је расла. Православни верници резолутно су тражили и од цркве и од политике да се изјасне, интелектуалци су потписивали петиције са захтевом да се испоштују верска права грађана која се не смеју доводити у питање ни током ванредног стања, појавиле су се анализе наших водећих правника на тему кршења Устава, у полицију, која је морала да практично спроводи забрану кретања и санкционише евентуалне прекршиоце, постепено се увлачила нервоза, унутар епископата, монаштва и свештенства почели су све јаче да се чују дисонантни тонови, као и оштра неслагања са захтевима струке. (Пре)дуго се чекала реакција Светог Синода и патријарха, која је уследила Васкршњом посланицом где је истакнуто да „разумемо и подржимо напоре и програме надлежних здравствених, санитарних и државних институција које улажу напоре како би нас заштитиле од заразе“ и да „све што је на општу корист морамо прихватити и подржати, а себе и своје понашање томе подредити“. Али у њој је исто тако недвосмислено поручено: „учествујмо редовно и активно у светој Литургији“. Дакле, то редовно и активно сигурно није у сагласју са сугестијом да се Васкршња литургија у директном ТВ преносу из храмова без верног народа прати код куће, пасивно. Чему, онда, служи храм? Није православни храм студио, нити су свештеници водитељи, епископи уредници, а патријарх директор јавног сервиса. Одатле је само корак до будућег конформистичког гледања литургије као ријалити шоуа на ТВ-у, у недељно јутро, још крмељиви и у пижами, удобно заваљени у фотељу, уз ракијицу и мезе. СЛАЖЕМО СЕ ДА СЕ НЕ СЛАЖЕМО Да је ствар озбиљна, да измиче контроли и да надилази пролазно сучељавање на релацији црква–струка–политика потврдила је ургентна реакција старог спавача – САНУ. Када то нико није очекивао, огласио се њен Извршни одбор, а на основу добијеног става Одељења медицинских наука, да је најрационалније поступање оно које је засновано на поштовању ставова и препорука наших и светских медицинских стручњака. Добро је ако је то промена начина деловања „највише националне научне институције“, будући да су у ранијим приликама и у вези с кључним националним питањима часници САНУ обично истицали како је она скуп индивидуалаца који имају право на свој став и ретко тражили мишљење њених одељења и одбора да би га јавно саопштили. Добивши и тај суд струке, прва личност политике (председник) је с првом личношћу цркве (патријарх) већ сутрадан по обнародовању Посланице обавила телефонски разговор. На основу њега су два Кабинета издала усаглашено саопштење: прво је, у почетном пасусу, председник био резолутан да, упркос молби Светог Синода, нема могућности да се укине забрана кретања током трајања полицијског часа, потом је патријарх у другом пасусу истакао да је СПЦ до сада (до 15. априла) поштовала (у перфекту) и поштује (у презенту) прописане одлуке и мере Владе, да би у трећем пасусу поново председник изразио уверење да ће СПЦ тако поступати и убудуће (у футуру). Дакле, пажљивом читаоцу било је јасно да није постигнуто експлицитно сагласје и да су саговорници, у ствари, остали при својим ставовима. МОЖЕ, АЛИ НЕ МОЖЕ У најгорој позицији нашли су се верници. Није им било формално забрањено да активно учествују у Васкршњој литургији, али су фактички били онемогућени да пређу пут од кућа до храмова. Последња шанса да се елегантно и компромисно превазиђе проблем било је обраћање политике јавности (председников вечерњи ТВ интервју на Велику суботу), где је, на основу претходних изјава струке у току дана да су предузете мере показале резултате, да активност вируса јењава и да одједном стојимо веома добро, најављено већ од Васкршњег уторка осетно попуштање ограничења у ванредном стању. Ако је већ тако, није било касно да се чак и у те касне сате цркви пошаље порука да под максимално рестриктивним условима и у рану зору може да окупи вернике на празничну литургију. Био је, дакле, у питању само један дан између ригорозне забране у недељу и релаксације у уторак. Али ништа од тога. Јер таман посла да се дозволи православнима у Србији прослава Васкрса на како-тако нормалан начин, а да римокатолици то претходне недеље нису могли. Шта би нам рекла ЕУ, на чијем смо безалтернативном путу? Оно мало људи који су се сабрали у храмовима упркос свему учинили су то криомице, тражећи тајне путеве, на немали сопствени ризик, као рани хришћани. Чинило се да полиција, ипак, прећутно и мудро није предузела све што је могла да их спречи, мада је било и супротних примера. Будући да су се претходних дана изван полицијског часа богослужбена окупљања одржавала, зашто је то баш на Васкрс било недозвољиво? Није, дакле, у питању било васкршње окупљање већ васкршње причешћивање као верски чин, симбол привржености и показатељ поштовања ауторитета. Обезбожена струка на причешћивање једном кашичицом гледа само рационално, са згражавањем и објашњава га искључиво као могућност заразе. Функционализујући је, неверујућа политика је видела добру прилику за стицање примата у борби за људске душе, страхујући да причешћивања и литургије лако могу да прерасту у вирус литија „типа Црна Гора“. А црква? Мораће једном – и то што пре – да схвати како поред нужних, благородних компромиса постоје и они други – трули. Извор: ЦРКВА–СТРУКА –ПОЛИТИКА – Печат – Лист слободне Србије WWW.PECAT.CO.RS Није православни храм студио, нити су свештеници водитељи, епископи уредици, а патријарх директор Ја View full Странице

Миломир Станишић (Бујачић, Ваљево, Краљевина Србија, 19. август 1914 — Вест Лафајет, САД, 9. март 1991) је био официр војске Краљевине Југославије, инжењер машинства и математике из области турбуленција, научник и професор на Одсеку за аеро-наутику и аерокосмотехнику Пердју универзитета у Лафајату. Станишић је основну школу завршио у Петници, матурирао је нижу гимназију у Ваљеву, а у Београду завршио Војну академију 1937. године, где је почео и студије машинства које је прекинуо је Други светски рат. Од 1941. године био је у заробљеништву у Немачкој. Након ослобођења, 1945. године одбија да се врати у комунистичку Југославију. Исте године на Универзитету у Хановеру почиње да студира машинство, а 1949. године је докторирао техничке науке. После тога одлази у Сједињене Америчке Државе. Станишић у Америци, да би преживео ради најтеже послове, најпре као гробар а затим и као чистач улица. Тако је, чистећи улице, стицајем околности упозано истакнутог научника Лудвига Прантла, на чију препоруку је примљен у Техничком институту у Илиноису. Паралелно, студирао је математику, па докторира из области примењених интеграла. Од 1956. године био је ванредан, а 1961. године постао је редован професор на Одсеку за аеронаутику и аерокосмонаутику Пердју униварзитета у Лафајату. Његови студенти су касније били најпознатији амерички астронаути. Предавао је на многим америчким универзитетима, код њега на докторским студијама је био и Нил Армстронг, први човек који је ходао на Месецу. Професор Станишић, предавао је углавном на постдипломским студијама математичку теорију са турбуленцијама, нелинеарне феномене, динамику океанске површине и математичке методе у инжењерству. https://books.google.rs/books/about/The_Mathematical_Theory_of_Turbulence.html?id=_37kBwAAQBAJ&printsec=frontcover&source=kp_read_button&redir_esc=y#v=onepage&q&f=false Станишић је био гостујући професор на Јорис Хопкинс Универзитету и Вест Поинт академији, саветник многих индустријских гиганата, попут Џенерал електрика, Боинга, Локида, Мидвеја, Булова, затим америчке војске. Објавио је више од 60 научних радова, стручних књига и уџбеника, публикација из математике и астрофизике, говорио је шест језика. Заступљен је у енциклопедијама о водећим научницима САД, а у Србији је уврштен међу 200 најзнаменитијих Срба. Станишић је био велики антикомуниста, никада није долазио у Србију. Професори Станишић, Кенцер и Палмер на Универзитету Пердју 1982. године (из књиге One Small Step: The History of Aerospace Engineering at Purdue University) Био је демократа, противник тоталитаризма и српски родољуб. Умро је од инфаркта у 77. години. Преминуо је 9. марта 1991. године, управо када се спремао да после 50 година дође у своје родно Ваљево и Србију. Документарни филм о Миломиру Станишићу под називом "Војник, инжењер, математичар", снимио је Слободан Раковић, на предлог Јована Филиповића, бившег помоћника министра за дијаспору. Филм је сниман пола године и траје око 40 минута. делимична опрема текста: Милан Ракић

Протојереј Миломир Радић, парох при Храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Краљеву, одбранио је магистарску тезу на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. У наставку доносимо извод из Реферата поднетог Наставно-научном већу истог факултета од стеране комисије за преглед и оцену рада у саставу: др Ненад Милошевић, ментор, др Владимир Вукашиновић и др Драган Војводић. Када је реч о самој структури тезе, треба истаћи да је рад подељен на два дела. Кандидат је најпре у уводу аргументовано предочио предмет истраживања и изложио план израде тезе, да би у наставку представио досадашње научне резултате проучавања олтарских простора у храмовима грађеним у Србији крајем XII и у првој половини XIII века. Први део рада подељен је у пет целина. У првој целини овога дела рада истраживачка пажња посвећена је олтарском простору као централном делу хришћанског храма, при чему кандидат сагледава функцију и смисао олтарског простора из перспективе служења Свете Литургије. Тим поводом узети су у обзир време настанка првих храмова, као и формирање основне троделне концепције хришћанскога храма – олтара, наоса и нартекса, директно наслеђене из архитектуре Јерусалимског храма из доба цара Соломона. Олтар је наиме централни део богослужбеног живота хришћана јер у њему бива савршавана Света Литургија. Та чињеница ће утицати и на све оце Цркве који су тумачили храм, а који овај део упоређују са самим небом. У томе су предњачили свети Герман Цариградски, Максим Исповедник, Симеон Солунски и други. Наш кандидат је овом приликом правилно указао и на важност усмерења храма и олтарског простора ка Истоку, образлажући есхатолошки контекст таквог приступа. У оквиру ове целине су анализирани и најважнији делови олтарског простора попут Свете трпезе и Горњег места. Изузев претходно описане садржине овога дела рада, нарочити истраживачки простор посвећен је визуелном и уметничком украшавању олтарскога простора. Треба нагласити да је тим поводом сажето обрађен развој хришћанске уметности, са посебним освртом на иконоборачку кризу и развој теологије икона кроз векове. Кандидат је такође проучавао и распоред композиција у олтарским просторима из периода краја XII и прве половине XIII века. Недостатак сликарства пре студеничких представа, ускратио је релевантне податке о узорима и распореду сцена у олтарском простору са краја XII века. Развој олтарског сликарства ће се касније наћи под директним утицајем идејних решења првога српскога архиепископа, реализованих ангажовањем најбољих тадашњих мајстора из престонице Ромејске империје. Приликом осликавања наведених простора неизоставна је и доминатна присутност есхатолошке перспективе. Овоме у прилог треба додати и формирање олтарских преграда изграђиваних у проучаваним храмовима, а које такође настају као одраз богословских и историјских промена. У другом делу магистарске тезе аутор прати и сагледава литургијске утицаје који доводе до проширења олтарских простора у Србији на преласку из дванаестога у тринаести век, при чему је утицај Светога Саве од пресуднога значаја. Управо због тога, прво поглавље другога дела рада посвећено је тематици организовања помесне Цркве у Србији, то јест на територији тадашње Рашке жупаније и осталих српских земаља. Том приликом су разматране политичке прилике у Србији, али и крсташко освајање Цариграда 1204. године које ће у потпуности променити политичку и друштвену слику тадашњег света, самим тим и Србије. У следећем поглављу проучаван је изглед олтарских простора у катедралним храмовима наше помесне Цркве у доба Светога Саве и његових наследника. С обзиром да Србија у дотичном периоду није имала развијене градске центре, епископска седишта су била смештена у манастирским срединама. Приметно је да су тим поводом за катедралне цркве бирани храмови са развијеним олтарским простором или су пак, исти проширивани у веома кратком временском року. То је сигурно урађено на примеру олтара будућег седишта архиепископије у Жичи, али врло вероватно и у храмовима у Хвосну и Ариљу, и тако даље. Упоредо са тим, неки олтарски простори су били преуређивани у складу са 7. каноном Седмог Васељенског сабора и каснијим тумачењем Теодора Валсамона. Наредно поглавље другога дела тезе посвећено је развоју богослужбеног живота и одговарајућег типика на просторима Србије. Сажето је изложен процес формирања богослужбених образаца на Истоку, поготову парохијског (азматског) и манастирског типика и њихових међусобних утицаја, при чему ће једна од фаза описаног развоја доживети своје коначно усаглашавање управо у време Светог Саве. Падом Цариграда у руке Латина 1204. године, доћи ће до замирања азматског типика и превладавања утицаја монашког типика, што ће сасвим извесно оставити последице на богослужење Православне Цркве и у Србији. Каснија путовања Светога Саве у Свету Земљу и посете древним патријаршијама и боравак на Светој Гори још више ће допринети учвршћивању Типика Лавре Преподобног Саве Освећеног у Србији. Последње поглавље магистарске тезе нашег кандидата подразумева проучавање литургијског искуства Светог Саве које се тиче служења божанствене Евхаристије, али и учествовања православних хришћана у Светој Литургији. Говорећи о литургијском опиту Светога Саве истраживачка пажња је усмерена на чин предложења, који ће и утицати на архитектонске промене у олтарским просторима у Србији током прве половине ХIII века. Следствено, консултовани су најстарији словенски литургијски извори у којима је садржан чин проскомидије. Најпре је проучен текст из најстаријег словенског Служебника Варлаама Хутинског из девете деценије ХII века, где је предложење изложено уз текст Литургије Светог Јована Златоустог, а који се налази после Литургије Светог Василија Великог. На почетку рукописа, где се налази Литургија Светог Василија Великог, стоји да је Чин уписан у Јовановој Служби, при чему само предложење врши ђакон, а што је пракса из предиконоборачког периода. Други текст који је консултован том приликом јесте 54 поглавље Законоправила Светог Саве, где је дато упутство како треба вршити предложење. Упоредно истраживање задате тематике потпомогнуто је консултовањем још једног рукописног извора из овог периода из манастира Светог Саве Освећеног у Палестини, објављеног у трећем тому Описа литургијских рукописа А. А. Дмитријевског. Три горенаведена рукописа наиме сведоче о једној врло шареноликој пракси чина предложења из проучаваног времена, што је иницирало и озбиљну анализу. Осим чињенице да је овај рад урађен квалитетно, не само у методолошком смислу већ и у погледу садржаја, треба истаћи и то да је наш кандидат успео да материју изложи на оригиналан начин. Овим радом он исправно уочава и квалитативно тумачи са литургиолошке тачке гледишта све особености развоја олтарских простора у храмовима грађеним у Србији крајем XII и у првој половини XIII века, допуњујући досадашње резултате истраживања ових храмова из других научних области. Све су то разлози који нас наводе на констатацију да је овим радом наша богословска средина добила веома значајно дело из области литургике и теологије литургијског простора. Извор: Епархија жичка View full Странице