Претражи Живе Речи Утехе

Дух православних народа није у складу са индивидуалистичким духом Запада. Заједнички дух православља није изражен у колективизму, већ у једнодушности, која се најпотпуније одразила у ранохришћанској заједници. Овај дух се не култивише упућивањем на спољашњи циљ или тежњом за неком објективном користи, већ се доживљава на нивоу појединаца као циљ сам по себи. Колективизам не ствара једноумље, већ је другачији облик индивидуализма. Као што је тачно напоменуто, „колективизам игнорише ближње у јеванђељском смислу те речи и представља скуп удаљених појединаца... Игнорише достојанство личности“. Капитализам и комунизам нису ограничени на структурирање и промовисање економије, већ такође изражавају индивидуалистичку идеологију која симулира религију. Посебно комунизам спада у границе секуларизоване религије. Ако се данас поново говори о постсекуларизацији, она се не схвата као повратак несекуларизованој религији, већ као покушај реактивације или, тачније, као прихватање реактивације религије у јавном простору. У наше време, у условима неолиберализма и глобализације, такозвана правна држава, као и држава благостања, ослабљене су до тачке нестанка. Постојање транснационалних центара који у великој мери контролишу привреду, информисање, формирање јавног мњења и политичка дешавања, умањује значај националних држава и њихових влада. Националне државе су ослабљене, национална права су одузета, кључне државне надлежности су везане, а хомогенизација и суптилни или отворени тоталитаризам се подстичу. Средства државе за спровођење било какве социјалне или друге политике се смањују или чак елиминишу. То све више показује њену неспособност да помогне друштву и грађанима. С друге стране, витална питања грађана везана за њихов живот и опстанак као што су здравствена заштита, образовање, запошљавање, социјална сигурност и животна средина, не само да се не решавају, већ постају све озбиљнији. Јасно је, међутим, да је дугорочно овај развој штетан за друштво у целини и деструктиван за читаво човечанство. На тај начин химера глобализације у актуелним догађајима истиче потрагу за универзалношћу коју обећава православље. Универзализам није колективистички, већ усредсређен на човека. Она не жртвује појединца зарад друштва, већ у сваком појединцу види цело друштво. Овај последњи елемент, постигнут кроз неограничено отварање личности према хоризонталној и вертикалној друштвености, разликује православни став од предлога било ког политичког система заједнице. Међутим, очигледно је да се пре свега ради не о промени политичког система, већ о образовању и васпитању. Одавде може доћи истински прогресивни и стваралачки импулс у политици који изражава „дух православља“; у политици која ће престати да презире или чак да се бори против православља као реакционарног, која ће се приближити и разумети, бар донекле, његов заједничарски дух. Постмодерност, са крајем идеологија, вероватно би требало да олакша такав подухват. https://zadrugata.com/2022/10/01/църквата-и-политиката-2/

Црква није равнодушна према политици. Нарочито у контексту својих односа са државом, Црква мора да допринесе политичком животу и да својим институционалним присуством изрази политички глас када је то потребно. И овај дискурс постаје делотворан и активан када се изрази као дискурс службе а не моћи, као дискурс истине и правде, независно од политичких скривених мотива и сврсисходности. Израз њене речи диктира предање Православне Цркве. Нарочито у условима савремене нејасноће и лицемерја, реч Цркве о политичким стварима мора бити формулисана јасно и искрено. Не заборављајући главну сврху Цркве, не занемарујући њену есхатолошку перспективу, неопходно је да сведочи у свакодневној стварности. Живот светих, као и живот свих чланова Цркве, одвија се у општељудском животу, где је Црква, као и сваки верник, позвана да делује као со и светлост . Покушај политичке моћи да осмисли људски живот тако што ће узурпирати место Цркве или је чак употребити као свој инструмент води у тоталитаризам. Али и у неуспех да се да смисао и сврха животу, до чега "де факто" води слично искуство политичке моћи. Води до тривијализације узвишених принципа и вредности и промовише аморализам и анархију. На тај начин постаје евидентан значај Цркве у ограничавању политичке моћи на сопствене надлежности. Живо присуство Цркве у јавном животу отклања опасности тоталитаризма и анархије. Али када постане инструмент политичке моћи, искривљује не само себе него и политички живот. Права помоћ Цркве грађанима и политичарима нуди се када остане политички несврстана и духовно јака. Црква је „име јединства и сагласности“. Њена сврха је да се обрати свету не тако што ће се придружити његовим поделама, већ тако што ће га позвати на јединство између политичких и партијских подела. Док Црква чува свој идентитет, она нити дели нити раздваја, већ уједињује и обнавља. Зато је њена мисија, чак и на чисто друштвеном нивоу, јединствена је и незаменљива. Она пред друштвом и његовим члановима отвара простор за помирење и сарадњу, што омогућава суштинску и трајнију револуцију – стваралачку револуцију духа. Странке подразумевају поделе. Свака политичка партија, ма како инспирисана духом хришћанства, не може претендовати на хришћанско име чији је носилац Црква, али она се не може поистоветити са политичком моћи нити постати њен инструмент а да не буде у супротности са њеном суштином и мисијом. Црква није ограничена само на земаљско. Фокусирање на овоземаљско искривљује њену сврху и ограничава њену слободу. Странке допиру до људи са заједничким политичким аспирацијама и сродним социо-економским оријентацијама, док разлике међу њима стварају трвења и опозицију. Својим присуством у различитим земљама, верници могу допринети хармоничном јединству целине, али опасност за њих је, да могу да жртвују своју црквену савест у корист партије. А ова опасност се појачава када партије учвршћују контролу над државним и друштвеним животом, који заузврат контролишу, можда чак и гуше, центри локалне или чак глобалне моћи. https://zadrugata.com/2022/10/01/църквата-и-политиката-2/

Чланови Цркве су природно заинтересовани за политички живот и баве се решавањем својих проблема, било као обични грађани или као представници и администратори државне власти. Штавише, равнодушност према политици је такође облик политичког става. У ствари, ова позиција додатно деградира политички живот. Избегавање политичке моћи од стране достојних, препушта своју владавину злима. А када зли нису само појединци, већ и шири кругови или инструменти мрачних сила, које обично превазилазе границе националних држава и делују неконтролисано, проблем постаје још акутнији. Нарочито у нашем модерном времену, ово искуство је веома болно. С друге стране, укључивање вредности у политику, уз њихову садашњу девалвацију, постаје проблематично, а стварање хришћанских партија, или још више удруживање Цркве са политичким формацијама, не може се теолошки оправдати. Штавише, покушаји стварања хришћанске партије у прошлости, имали су слабе резултате и били су неуспешни. Наравно, за хришћане је природно да више воле да политичка моћ буде у рукама верујућих људи. Међутим, политика се односи на решавање овоземаљских ствари и захтева посебне вештине као и методе које не морају нужно да претпостављају хришћанску веру, нити су са њом компатибилне, али могу бити присутне у сваком човеку. Штавише, познато је да су хришћани првих векова избегавали да преузму власт над светским властима, јер су их сматрали неспојивим са њиховом главном сврхом. Као што Ориген примећује, верни су се радије посветили „божанственијој и неопходнијој служби Божје цркве за спасење људи“. Бити добар хришћанин не значи нужно успех у вршењу политичке моћи. Овај успех не претпоставља хришћанску веру. Како примећује Свети Николај Кавасила, људски живот се креће на два нивоа: на земаљском и на нивоу вечности. Сврха политичке моћи је да регулише временски, а не будући живот. Као што се заповедници бродова брину о путницима само за време путовања, не мислећи да је њихова дужност да брину о њима након што напусте брод, тако ни они који управљају грађанским животом народа не сматрају својом дужношћу да брину за њихово вечно блаженство. Стога, додаје, људи који су успели у политици, напуштају овај свет испуњен небројеним залима, и док су овде почаствовани због своје политичке способности, тамо су сврстани међу најгоре и осуђени. На овом нивоу се креће и секуларна држава. Њена сврха није да даје смисао људском животу. То се ради у Цркви. Сврха државе је да брине о безбедности и добробити својих грађана. А овај циљ се остварује кроз политичке акције и прописе који су условне природе и природно подложни прилагођавању свету који се стално мења. Представници државне власти морају да воде рачуна о дугогодишњој колективној свести друштва којим управљају, а не да делују независно од ње, а још мање против ње. Напротив, треба да буду инспирисани њоме и да се радују њеној динамици, јер само тако могу да јој служе и да је промовишу. Поштовање институција, традиције и непролазне свести једног друштва је поштовање самог друштва. Као што је, с друге стране, њихова ерозија и промена кроз произвољно и политички мотивисано деловање, ерозија и промена самог друштва. Напредак није уништавање или игнорисање прошлости, већ је то надоградња и динамичко ширење ка будућности. Модернизација друштвених институција не може бити прогресивна. Напредак подразумева „пут“ који је већ пређен. И сваки „напредак“ који игнорише или не узима у обзир пут који је друштво већ прешло, може бити занимљив или чак и привлачан, али не и прогресиван у правом смислу те речи. Наравно, напредак мора ићи руку под руку са елиминацијом произвољних и неправедних пракси из прошлости. Црква је временски повезана са традицијом друштва свог народа. На тај начин она заправо има своју политичку димензију, која постаје још значајнија и актуелнија у процесу савремене глобализације. Штавише, чак и најдуговечнија влада или политичка партија у било ком региону света има, углавном, краћу историју од историје Цркве. Проблем је овде, наравно, однос који се ствара према политици. Приступ Цркве овом проблему не може бити политички, већ теолошки, па чак и више од тога - пастирски. Хришћанство не презире политику, али јој се не може ни прилагодити. „Предај, дакле, ћесарове ствари ћесару, а Божје ствари Богу”. Овај принцип је од изузетног значаја не само за верски већ и за политички живот. Присуство Цркве је од великог значаја за политички живот, јер не дозвољава држави да наруши принцип секуларизације и постане тоталитарна. То, наравно, захтева да Црква не нарушава сопствени принцип и да не постане политичка снага. Са православне теолошке тачке гледишта, не постоји политичко хришћанство. Ако су друге хришћанске конфесије подржале стварање хришћанских партија, Православна црква није. Христова заповест „љубите непријатеље своје“, пише старац Софроније, „не дозвољава нам да Јеванђеље сведемо на ниво братоубилачке поделе материјалних добара... Али можемо осудити неправду тако што ћемо интензивно живети да бисмо сачували правду за све, и то чинимо када видимо корист од наше речи“. У овој атмосфери лако је разумети зашто, тзв „политичко богословље“ западног хришћанског света, није наишло на значајнији одјек на православном тлу. Као што је успешно примећено, у „политичкој теологији“ се може уочити „извесна инфериорност хришћанске вере у секуларизованом окружењу западних друштава. У свету, у коме политичко деловање добија размере непосредне човекове способности да својим рукама обликује своју историјску судбину и своју будућност, хришћанска вера се појављује бесмислено и без „ефикасности“. Нешто слично се примећује и на институционалном нивоу у Цркви. https://zadrugata.com/2022/10/01/църквата-и-политиката-2/