Дух православних народа није у складу са индивидуалистичким духом Запада.
Заједнички дух православља није изражен у колективизму, већ у једнодушности, која се најпотпуније одразила у ранохришћанској заједници.
Овај дух се не култивише упућивањем на спољашњи циљ или тежњом за неком објективном користи, већ се доживљава на нивоу појединаца као циљ сам по себи. Колективизам не ствара једноумље, већ је другачији облик индивидуализма. Као што је тачно напоменуто, „колективизам игнорише ближње у јеванђељском смислу те речи и представља скуп удаљених појединаца... Игнорише достојанство личности“.
Капитализам и комунизам нису ограничени на структурирање и промовисање економије, већ такође изражавају индивидуалистичку идеологију која симулира религију. Посебно комунизам спада у границе секуларизоване религије. Ако се данас поново говори о постсекуларизацији, она се не схвата као повратак несекуларизованој религији, већ као покушај реактивације или, тачније, као прихватање реактивације религије у јавном простору. У наше време, у условима неолиберализма и глобализације, такозвана правна држава, као и држава благостања, ослабљене су до тачке нестанка. Постојање транснационалних центара који у великој мери контролишу привреду, информисање, формирање јавног мњења и политичка дешавања, умањује значај националних држава и њихових влада. Националне државе су ослабљене, национална права су одузета, кључне државне надлежности су везане, а хомогенизација и суптилни или отворени тоталитаризам се подстичу.
Средства државе за спровођење било какве социјалне или друге политике се смањују или чак елиминишу. То све више показује њену неспособност да помогне друштву и грађанима.
С друге стране, витална питања грађана везана за њихов живот и опстанак као што су здравствена заштита, образовање, запошљавање, социјална сигурност и животна средина, не само да се не решавају, већ постају све озбиљнији. Јасно је, међутим, да је дугорочно овај развој штетан за друштво у целини и деструктиван за читаво човечанство. На тај начин химера глобализације у актуелним догађајима истиче потрагу за универзалношћу коју обећава православље.
Универзализам није колективистички, већ усредсређен на човека. Она не жртвује појединца зарад друштва, већ у сваком појединцу види цело друштво. Овај последњи елемент, постигнут кроз неограничено отварање личности према хоризонталној и вертикалној друштвености, разликује православни став од предлога било ког политичког система заједнице. Међутим, очигледно је да се пре свега ради не о промени политичког система, већ о образовању и васпитању.
Одавде може доћи истински прогресивни и стваралачки импулс у политици који изражава „дух православља“; у политици која ће престати да презире или чак да се бори против православља као реакционарног, која ће се приближити и разумети, бар донекле, његов заједничарски дух. Постмодерност, са крајем идеологија, вероватно би требало да олакша такав подухват.
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.