Претражи Живе Речи Утехе

Код нас влада поприлична конфузија око улоге и утицаја СПЦ у друштву. Либералима се чини да је он превелик, па чак и да Србија клизи у клерикализам, док је онима конзервативне оријентације он недопустиво мали или миноран. СПЦ очигледно није Ватикан, који вековима гаји клерикализам, али истовремено није сасвим ни без утицаја. Но далеко је од тога да политичари или елита нешто претерано уважавају ставове цркве и да она има утицај на кључне политичке одлуке. При том таква ситуација није само данас већ је била слична и у прошлости. Утицај СПЦ није толико институционалан, што преовладава у Римокатоличкој цркви или руској (уколико су на власти они којима је то иоле битно), колико је везан за поједине харизматске личности какав је био рецимо патријарх Павле. Ватикан или РПЦ су озбиљне институције са сопственом дипломатијом чији су канали другачији од државних и често ефикаснији те кроз њу преко себи сличних верских организација у свету успевају да остваре одређене интересе. Непризнавање Косова од стране Ватикана је један од тих примера. Црква је једина српска институција са непрекинутим хиљадугодишњим континуитетом. Већи део своје историје без ослонца на националну државу. Са таквим историјским искуством српска црква је све само не неспособна да опстане и у најтежим околностима и да се избори за одређене циљеве. Од почетка обновљеног парламентаризма у Србији, црква је у некој врсти партнерских односа или црквеним језиком речено у односу симфоније са секуларном државом, где једна другој повремено повлађују или барем гледају да не улазе у међусобни сукоб. Уколико неким чудом дође до аутентичног унутрашњег дијалога око Косова, исто тако ако се неким чудом постигне консензус кључних учесника дијалога, став цркве ће бити веома значајан. Проблем је само што црква нема јединствен став по овом питању. Тако је након потписивања Бриселског споразума део цркве, предвођен митрополитом Амфилохијем и умировљеним епископом Атанасијем оштро протестовао, чак направивши обредни перформанс на митингу против бриселског споразума, у коме су одслужили опело живим људима Владе Србије, што је био преседан у православљу. Други део цркве окупљен око патријарха је реаговао доста помирљиво, инсистирајући једино да се званично не призна Косово као држава. Уопште узев, србијанска струја или део врха цркве је по правилу наклоњен тренутним властима, било да је на челу државе Тадић или Вучић, док су периферни делови цркве који су предвођени другим епископима и чине различите кланове мање наклоњени властима у Србији, а често се постављају и опозиционо према тим властима. Дакле, да би црква изнела свој јединствен став о Косову и Метохији потребно је прво да се поведе унутарцрквени дијалог и постигне одређени договор. Но, у цркви неће бити таквих осцилација као код политичара, јер ће се дискутовати само у којој мери би се могло ићи у повлађивању актуелној политичкој ситуацији и где су црквене црвене линије. За већину епископа црквене и националне црвене линије су непризнавање Косова као државе и непристајање на отуђење црквене културне баштине, што уједно значи противљење уласку Косова у УНЕСКО. Треба подсетити да је поштовање које покојни патријарх Павле ужива у народу доста велико, а да је управо он подржао Коштуничин референдум о уставу Србије који је дефинисао Косово као „нуклеус Србије“ или како се данас каже „срце Србије“. Унутарцрквени дијалог ће закомпликовати нерашчишћени односи међу струјама и групама у сабору СПЦ. Србијански црквени клан је на протеклом сабору тријумфовао остваривши већину својих циљева, док је група око епископа Григорија и Амфилохија потпуно поражена. Тако да се може очекивати да ће управо ови периферни кланови, које чине епархије ван Србије, предвођени својим епископима више затезати око неких конкретних одлука и стајати на тврђим позицијама по питању Косова јер су изгубили позиције у Синоду. СПЦ на Косову и Метохији нема само интерес у очувању верских објеката и настављању монашке традиције, за чега има подршку међународне заједнице, већ је питање Косова за цркву првенствено питање духовног идентитета. Оно је за СПЦ и конзервативне кругове нешто слично као српски Јерусалим. Положај СПЦ на КиМ је превасходно уређен Ахтисаријевим планом који даје цркви једну врсту широке аутономије у односу на косовске власти и зависи искључиво од међународне заједнице и од тога колико је она у стању да изврши притисак на косовске власти. С друге стране права Срба и СПЦ на Косову која гарантује Бриселски споразум на терену се обесмишљавају разним закулисним радњама. Не постоје никакве гаранције да ће Албанци поштовати било шта што обећају или потпишу са државом Србијом и албанска страна се до сада небројено пута обавезивала међународној заједници у погледу права Срба или СПЦ, и то сваки пут прекршила. Овакав положај и однос косовских власти, с једне стране, и српске политичке елите с друге, којој је то Косово више баласт него вредност за коју се треба борити, стављају СПЦ и Србе на Косову у неку врсту талачке позиције. И обратно – део друштва у Србији види себе у позицији таоца због косовске политике, сматрајући да су евроинтеграције Србије закочене нерашчишћеним односима са Косовом. Но какво је сада стање духова у ЕУ, ни отворено признање Косова од стране Србије не би довело до чланства у ЕУ. Стога се поставља питање какав је уопште смисао „дијалога“, ако се не знају његови циљеви или пак не постоји јасан договор Београда са Западом, а пре свега са Вашингтоном о релативно прихватљивом решењу. То је рачун без крчмара. Аутор је верски аналитичар