Претражи Живе Речи Утехе

Сматра се да постоје четири могућа стадијума у настанку једног кривичног дела. Прва фаза је мисао о кривичном делу, односно идеја конкретног човека да би могао/желео/хтео да изврши кривично дело. Други стадијум је припремање кривичног дела. Трећа фаза је покушај, а четврти стадијум чини само извршење кривичног дела. Не пролазе сва кривична дела кроз сваку од ових фаза. Постоје ситуациона кривична дела, која се врше спонтано, нека се кривична дела чине на мах и слично. Човек је, осим када је реч о неурачунљивим лицима, свесно биће и сама (по)мисао о вршењу кривичног дела, пре радње извршења, увек постоји, чак и када не представља неко дуже промишљање, а нарочито не и планирање. Од давнина важи правило да се за мисли не одговара. То што је неко имао идеју да изврши кривично дело, чак маштао о томе и слично, само по себи не представља деликт у кривичноправном смислу. Човек може мислити било шта и за то, наравно, не може одговарати, осим изузетно, када неке мисли изговори и тиме изврши, на пример, увреду или када својим речима друго лице подстрекава на вршење кривичног дела. Покушај кривичног дела је кажњив онда када је то законом за одређене деликте прописано или када је реч о кривичним делима за која је прописана казна од пет година затвора или тежа казна. Свршено кривично дело је, наравно, увек кажњиво. Обрнуто, припремање кривичног дела по правилу није кажњиво. Само је, изузетно, припремање одређених деликата дефинисано као радња извршења. Такође, за одређене врсте специфичних кривичних дела, као што су дела којима се напада уставно уређење и безбедност државе, прописано је кажњавање и за њихово припремање. Мотивисано примерима из полицијске праксе, када су спречена нека планирана убиства, Министарство унутрашњих послова предлаже да се у наше кривично законодавство унесе ново кривично дело – припремање убиства. Овај предлог је легитиман, али треба пажљиво анализирати шта би се реално постигло таквом новом инкриминацијом, коју је веома тешко уочити у упоредном кривичном праву. Важно је имати у виду да и нека већ постојећа кривична дела, практично „покривају” ситуације које се односе на припремана/планирана убиства. Такви учиниоци скоро увек имају ватрено оружје, често и аутоматско, или експлозивне направе, тако да је у далеко највећем броју случајева у пракси свакако реч о кривичном делу неовлашћене производње, држања, ношења и промета оружја и експлозивних материја. Припремање убиства је, по логици ствари, веома ретко индивидуална активност. По правилу су планирана убиства део миљеа организованог криминалитета, тако да би у пракси овде најчешће била реч и о кривичном делу удруживања ради вршења кривичних дела. Затим, припремање убиства би се у неким варијантама могло подвести и под кривично дело договор за извршење кривичног дела, које може постојати и када није реч о организованом криминалитету. Коначно, тешко је замислити припремање убиства, а да оно није скопчано са набављањем одређених средстава за његово извршење. Тада је реч о кривичном делу израђивања и набављања оружја и средстава намењених за извршење кривичног дела, које постоји када се оружје, муниција, експлозивне материје или минско-експлозивна средства, као и средства потребна за њихово прављење или отров, за које зна да су намењени за извршење кривичног дела, израђују, набављају или се другом омогућава да до њих дође. Када се има у виду под која се већ постојећа кривична дела може подвести припремање убиства, онда се поставља питање шта би то додатно било обухваћено новом инкриминацијом, а да, притом, није реч само о (по)мисли да се изврши кривично дело, а саме мисли нису кажњиве. Ако се, пак, сматра да постојећа кривична дела, за која одговарају „планери” убиства које је полиција у томе, срећом, осујетила, нису запрећена довољно тешким казнама, онда је далеко једноставније и правно-технички много боље да се код неких кривичних дела која имају припремни карактер (као што су договор за извршење кривичног дела и израђивање и набављање оружја и средстава намењених за извршење кривичног дела), пропише тежи облик, ако се такви деликти односе на убиство или неко друго тешко кривично дело, као, на пример, разбојништво. Иначе, начелно се не сматра добром претерана „креативност” у формулисању кривичноправних норми, што је посебно типично када је реч о стварању нових инкриминација. Кривично законодавство је у правној држави изразито стабилно, те чак и наглашено „конзервативно”. Онда када се оно модификује, то се чини плански, веома опрезно и посебно уз избегавање претеране брзине, која лако прерасте у брзоплетост. Професор Правног факултета Универзитета у Београду Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа извор извор