Претражи Живе Речи Утехе

Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно. Али је Марија добар део изабрала који јој се неће одузети. (Лк. 10,41-42) Васпитање деце за честите родитеље представља један од најтежих проблема нашег мучног времена. Оно је постало невероватно тешко јер се деца као по некој заповести „од горе“ систематски развраћају, подижу се у праве и непоправљиве преступнике, којима ништа није да увреде, покраду па чак и убију човека. Празник Рождества Богородице пружа хришћанским родитељима руководећу нит како да правилно васпитавају своју децу, не би ли их избавили од страшног удела да пођу злосутним путем савременог преступништва. Тога дана, као плод усрдних молитава родитеља, од раније неплодне мајке Ане родила се Ова Пречиста Дјева, Која је, као најдостојнији сасуд у свету, од Господа била изабрана за Његово очовечење. Дуго су се молили Богу велики праведници Јоаким и Ана, тражећи од Њега да им дарује дете, али њихова молитва није била услишена све до часа када је Ана изрекла обећање да ће дете које роди принети Богу на дар. Тек што је Ана у молитви својој изговорила ово обећање, пред њу је стао Анђео Божји. „Молитва је твоја услишена – рекао је – уздаси твоји пробили су се до облака и сузе твоје кануле су пред Господа. зачећеш и родићеш кћер благословену, Која ће бити изнад свих кћери земаљских. Ради Ње благословиће се сви народи на земљи, кроз Њу ће се дати спасење свету, а зваће се Марија.“ Чувши ове речи Ана је са великом радошћу поновила свој завет: „жив ја Господ Бог мој! Ако добије дете, даћу га Богу на службу – нека служи дан и ноћ, прослављајући целога живота Име Његово“. Предсказање Анђела се остварило и праведна Ана је испунила своје обећање. Родила јој се кћи Марија и посветила ју је на службу Богу. Проводећи живот достојан завета, далеко од светске сујете, Дјева Марија је Себи за највише добро поставила општење са Богом и угађање Њему, те се удостојила највише благодати – постала је Мајка Господа Који се од Ње оваплотио, узнесена је изнад сваког створења и постала часнија и славнија и од самих војски анђелских. Браћо и сестре у Господу! Не заборавимо да је Пречиста Мајка Божја, Коју данас прослављамо, рођена као и сви ми, и да је, насупрот лажном учењу римокатолика латина, као и ми наследила људску природу повређену прародитељским грехом. Како је онда достигла тако необичну узвишеност у добродетељима и тако безмерно достојанствено, да је превазишла чак и анђеле? То Она дугује Својом благочестивим родитељима који су је посветили за службу Богу, односно, речено савременим језиком, који су је правилно (благочестиво) васпитали. Као резултат таквог васпитања Она и Сама – васпитана у побожности и у послушности родитељима – никако није помишљала на пропадљиву сујету и привидна добра овога света, није се бринула ни због чега земаљског што брзо пролази, него је мислила само на оно што је једино потребно - Она је добар део изабрала, који јој се неће одузети, ради чега је и зову блаженом сви нараштаји. О како је мало данас на свету остало таквих родитеља и такве деце, који би се трудили да се својом искреном побожношћу уподобе светим праведним Јоакиму и Ани и њиховој ћерки Марији! Родитељи данас понајвише брину о телесном здрављу своје деце и о њиховом што бољем припремању и оспособљавању за живот у свету; деци, која су лишена тврдих основа побожног васпитања, Бог и Црква често су сасвим или готово сасвим страни; деца немају поштовање према родитељима, омаловажавају оне који су им дали овај живот, и чим стану на своје ноге одвраћају се од њих и брзо их заборављају. Као резултат тога, читав људски живот, лишен здравих основа вере и морала у својој основној ћелији – породици, све више и више бива прекривен мраком безверја и неморала, и постаје налик скотском, зверском, чак и демонском. Сујета овога света као ужасна мочвара гута и погубљује сваку људску душу, која можда и није лишена добрих осећања и настојања, али нема тврде тачке ослонца какве разумно и исправно благочестиво васпитање пружа у борби са безбројним искушењима овог света који у злу лежи. Родитељи хришћани! Знајте да ће вам ваша деца бити радост и утеха, да ће вам бити потпора у старости, само онда ако их научите да више од свега на свету цене оно што је једино потребно: веру у Бога, потпуну преданост Њему и настојање да цео свој живот на овај или онај начин посвете служењу Њему. У супротном, сами себе треба да кривите ако вам деца буду причињавала само невоље, ако вас буду жалостила и доводила у очајање, нарочито у вашој старости, онда када је природно да од њих очекујете помоћ и подршку у свему. Пример Пречисте Мајке Божје нарочито треба да послужи вама, мајке хришћанке, за васпитање ваших кћери. Родитељи Пресвете Дјеве, Јоаким и Ана, нису се попут многих савремених родитеља трудили да јој дају одлично светско васпитање. Они је нису учили плесовима, музици, страним језицима, лепим манирима. Они је нису облачили по последњој моди, која је, узгред речено, данас крајње непристојна и недолична; нису је китили свакојаким женским украсима, нису је водили на балове, вечерње седељке и позоришне представе. Коначно, они уопште нису мислили на то како да је што боље удају. Једини њихов задатак, који им се стално налазио пред очима, био је – да своју ћерку васпитају у страху Божјем и искреној побожности. И ево плода таквог васпитања! Омиљена занимања Преблагословене Дјеве била су молитва, читање Речи Божје и рукодеље ради што лепшег украшавања храма Божјег и доброчинства сиротима. Она не само да није помишљала на дотеривање и забаве као друге девојке Њеног узраста, него се постојано удаљавала од све те светске сујете и вреве, и више од свега љубила је усамљеност у тишини храма Божјег или Своје келије. Тај чисти и свети живот до те је мере постао готово природна потреба Њена узвишене душе, да је одлучила да се потпуне посвети Богу и, не желећи да се удаје, дала је завет вечне девствености. Управо због те необичне душевне чистоте и потпуне преданости Богу Она је прослављена изнад свих кћери љyдских, удостојивши се да безмужно постане Мати Самог Бога, да Њено име непрестано славе сви људски нараштаји, и да ће је величати и прослављати да скончања века. Та вечна неувењива слава Пресвете Дјеве Марије није лекција само за хришћанске родитеље на делу васпитања њихове деце, јер одатле и уопште сви ми хришћани можемо да учимо. Та Њена неупоредива слава, ако Оне Која је „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима“, јесте заиста светлоносни светионик за све нас што лутамо у тами која све више и више прекрива савремено човечанство. Нека наше бриге не буду о пролазном, сујетном, пропадљивом, о ономе што брзо нестаје, него пре свега – о вечном, спасоносном за наше душе, небеском. Када се ради о земаљским добрима ми се претерано узбуђујемо, јуримо на све стране, док на небеско и вечно лако заборављамо, иако бисмо првенствено требали да се припремамо за вечност. Постарајмо се да прекор који је Господ упутио еванђелској Марти – Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно – не би био упућен и нама и нашој деци, него да и нас и њих похвали Господ као што је похвалио еванђелску Марију (слику Пресвете Дјеве Матије), која је села код Његових ногу и пажљиво слушала Његове Божанске речи – Марија је добар део изабрала који јој се неће одузети! Амин. Архиепископ Аверкије (Таушев) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово преосвештенство Eпископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије поручио је данас да је српство мјера људскости и светионик који указује на пут којим ваља поћи. Да бисмо сачували себе, сматра владика, морамо се вратити себи, препознати у нама оно хришћанско, српско и људско, па започети унутрашње путовање које ће нас учинити бољима него што јесмо. Поуку Преосвећеног владике Сергија о томе Какво нам српство треба преносимо у цијелости: Није лако бити Србин, никада није ни било. Да јесте, данас би нас било неколико десетина милиона, били би један од најбројнијих народа у Европи. Али, историјска судба нам је одредила узак и трновит пут, да собом свједочимо оно што јесмо. У нашој прошлости имали смо мноштво непријатеља, које смо, уз Божију помоћ, сопственом снагом надвладали, али смо, готово у сваком времену, највећи непријатељи остали сами себи. Зашто? Зато што смо се одрицали Христа у времену, не марећи за вјечност на коју смо призвани. Због тога су нас разне богоборне идеологије доводиле на ивицу биолошког опстанка. Зато смо падали и посртали, али нас је Божија милост увијек и изнова дизала из праха непостојања, али само онда када смо, свим срцем, завапили Господу, призивајући Име Његово, а Он нам је, као Добри Отац, пружао Своју већ испружену руку, коју у сопственом мраку нисмо видјели. Зато је српство мјера наше људскости, љествица коју треба достићи, циљ којем требамо ићи, светионик који нам указује на пут којим нам ваља поћи, а не нешто што нам је дато само по себи, што не треба заслужити и оправдати сопственим животом. Као што је Христос мјера нашег духовног раста, тако је српство наша национална мјера, наш задатак, циљ и призвање. Није српство мрзити друге, већ вољети и поштовати своје! Није српство пјевати националне пјесме, а заборавити ближње у невољи! Није српство ријечима се гордити, већ чувати своје ћирилично писмо и српски језик! Није српство стицати материјална богатства, а занемарити своје духовно постојање! Није српство зидати цркве и манастире, а послије не ићи на богослужења, занемарити Свету Литургију, не постити постове! Није српство не поштовати родитеље, већ љубављу се одужити онима којима смо дужни биолошко постојање! Није српство имати кума и пријатеља, а заборавити најрођеније! Није српство славити Славу, а псовати Име Божије! Није српство стећи сву науку овога свијета, а заборавити свете претке, који су у мукама и невољама чували име српско и вјеру православну, да бисмо ми били оно што данас јесмо! Није српство обићи сав свијет и монденска љетовалишта, а не видјети наше славне манастире „наших светих цара задужбине“, који су удахнули живот нашој националној души! Није српство угађати себи, а не оставити наду онима који ће доћи послије нас! Није српство живјети порочно, већ чувати своју душу! Није српство критиковати друге, већ исправљати себе! Српство је наша снага, коју тек требамо стећи, а кад је стекнемо знаћемо да можемо и боље и више, да смо много тога пропустили јер смо, умјесто да поправљамо себе, оптуживали друге. Није нам узалуд Арчибалд Рајс, наш освједочени сапатник и пријатељ, рекао: „Срби, чувајте се себе!“ Да бисмо сачували себе, морамо се вратити себи, препознати у нама оно хришћанско, српско и људско, па започети унутрашње путовање које ће нас учинити бољима него што јесмо. У супротном, биће нас све мање, постаћемо све гори, лаж ће царевати на нашим уснама, а среброљубље нашим срцима. Вратимо се себи док још имамо коме, док времена има, док још имамо снаге да се одупремо злу у нама. На то нас Христос позива већ двије хиљаде година. Одазовимо се Његовом позиву, исправимо свако себе појединачно, да бисмо као заједница опстали на немирној пучини постојања. Ипак, звати се не значи и бити! Много је, нажалост, оних који се називају Србима, али суштински то нису, јер су им животна дјела далеко од онога што српство подразумијева. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Празник Рождества Богородице, који празнујемо данас, 8. септембра, пружа хришћанским родитељима руководећу нит како да правилно васпитавају своју децу, не би ли их избавили од страшног удела да пођу злосутним путем савременог преступништва. Тога дана, као плод усрдних молитава родитеља, од раније неплодне мајке Ане родила се Ова Пречиста Дјева, Која је, као најдостојнији сасуд у свету, од Господа била изабрана за Његово очовечење. Дуго су се молили Богу велики праведници Јоаким и Ана, тражећи од Њега да им дарује дете, али њихова молитва није била услишена све до часа када је Ана изрекла обећање да ће дете које роди принети Богу на дар. Тек што је Ана у молитви својој изговорила ово обећање, пред њу је стао Анђео Божји. „Молитва је твоја услишена – рекао је – уздаси твоји пробили су се до облака и сузе твоје кануле су пред Господа. зачећеш и родићеш кћер благословену, Која ће бити изнад свих кћери земаљских. Ради Ње благословиће се сви народи на земљи, кроз Њу ће се дати спасење свету, а зваће се Марија.“ Чувши ове речи Ана је са великом радошћу поновила свој завет: „жив ја Господ Бог мој! Ако добије дете, даћу га Богу на службу – нека служи дан и ноћ, прослављајући целога живота Име Његово“. Предсказање Анђела се остварило и праведна Ана је испунила своје обећање. Родила јој се кћи Марија и посветила ју је на службу Богу. Проводећи живот достојан завета, далеко од светске сујете, Дјева Марија је Себи за највише добро поставила општење са Богом и угађање Њему, те се удостојила највише благодати – постала је Мајка Господа Који се од Ње оваплотио, узнесена је изнад сваког створења и постала часнија и славнија и од самих војски анђелских. Браћо и сестре у Господу! Не заборавимо да је Пречиста Мајка Божја, Коју данас прослављамо, рођена као и сви ми, и да је, насупрот лажном учењу римокатолика латина, као и ми наследила људску природу повређену прародитељским грехом. Како је онда достигла тако необичну узвишеност у добродетељима и тако безмерно достојанствено, да је превазишла чак и анђеле? То Она дугује Својом благочестивим родитељима који су је посветили за службу Богу, односно, речено савременим језиком, који су је правилно (благочестиво) васпитали. Као резултат таквог васпитања Она и Сама – васпитана у побожности и у послушности родитељима – никако није помишљала на пропадљиву сујету и привидна добра овога света, није се бринула ни због чега земаљског што брзо пролази, него је мислила само на оно што је једино потребно - Она је добар део изабрала, који јој се неће одузети, ради чега је и зову блаженом сви нараштаји. О како је мало данас на свету остало таквих родитеља и такве деце, који би се трудили да се својом искреном побожношћу уподобе светим праведним Јоакиму и Ани и њиховој ћерки Марији! Родитељи данас понајвише брину о телесном здрављу своје деце и о њиховом што бољем припремању и оспособљавању за живот у свету; деци, која су лишена тврдих основа побожног васпитања, Бог и Црква често су сасвим или готово сасвим страни; деца немају поштовање према родитељима, омаловажавају оне који су им дали овај живот, и чим стану на своје ноге одвраћају се од њих и брзо их заборављају. Као резултат тога, читав људски живот, лишен здравих основа вере и морала у својој основној ћелији – породици, све више и више бива прекривен мраком безверја и неморала, и постаје налик скотском, зверском, чак и демонском. Сујета овога света као ужасна мочвара гута и погубљује сваку људску душу, која можда и није лишена добрих осећања и настојања, али нема тврде тачке ослонца какве разумно и исправно благочестиво васпитање пружа у борби са безбројним искушењима овог света који у злу лежи. Родитељи хришћани! Знајте да ће вам ваша деца бити радост и утеха, да ће вам бити потпора у старости, само онда ако их научите да више од свега на свету цене оно што је једино потребно: веру у Бога, потпуну преданост Њему и настојање да цео свој живот на овај или онај начин посвете служењу Њему. У супротном, сами себе треба да кривите ако вам деца буду причињавала само невоље, ако вас буду жалостила и доводила у очајање, нарочито у вашој старости, онда када је природно да од њих очекујете помоћ и подршку у свему. Пример Пречисте Мајке Божје нарочито треба да послужи вама, мајке хришћанке, за васпитање ваших кћери. Родитељи Пресвете Дјеве, Јоаким и Ана, нису се попут многих савремених родитеља трудили да јој дају одлично светско васпитање. Они је нису учили плесовима, музици, страним језицима, лепим манирима. Они је нису облачили по последњој моди, која је, узгред речено, данас крајње непристојна и недолична; нису је китили свакојаким женским украсима, нису је водили на балове, вечерње седељке и позоришне представе. Коначно, они уопште нису мислили на то како да је што боље удају. Једини њихов задатак, који им се стално налазио пред очима, био је – да своју ћерку васпитају у страху Божјем и искреној побожности. И ево плода таквог васпитања! Омиљена занимања Преблагословене Дјеве била су молитва, читање Речи Божје и рукодеље ради што лепшег украшавања храма Божјег и доброчинства сиротима. Она не само да није помишљала на дотеривање и забаве као друге девојке Њеног узраста, него се постојано удаљавала од све те светске сујете и вреве, и више од свега љубила је усамљеност у тишини храма Божјег или Своје келије. Тај чисти и свети живот до те је мере постао готово природна потреба Њена узвишене душе, да је одлучила да се потпуне посвети Богу и, не желећи да се удаје, дала је завет вечне девствености. Управо због те необичне душевне чистоте и потпуне преданости Богу Она је прослављена изнад свих кћери љyдских, удостојивши се да безмужно постане Мати Самог Бога, да Њено име непрестано славе сви људски нараштаји, и да ће је величати и прослављати да скончања века. Та вечна неувењива слава Пресвете Дјеве Марије није лекција само за хришћанске родитеље на делу васпитања њихове деце, јер одатле и уопште сви ми хришћани можемо да учимо. Та Њена неупоредива слава, ако Оне Која је „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима“, јесте заиста светлоносни светионик за све нас што лутамо у тами која све више и више прекрива савремено човечанство. Нека наше бриге не буду о пролазном, сујетном, пропадљивом, о ономе што брзо нестаје, него пре свега – о вечном, спасоносном за наше душе, небеском. Када се ради о земаљским добрима ми се претерано узбуђујемо, јуримо на све стране, док на небеско и вечно лако заборављамо, иако бисмо првенствено требали да се припремамо за вечност. Постарајмо се да прекор који је Господ упутио еванђелској Марти – Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно – не би био упућен и нама и нашој деци, него да и нас и њих похвали Господ као што је похвалио еванђелску Марију (слику Пресвете Дјеве Матије), која је села код Његових ногу и пажљиво слушала Његове Божанске речи – Марија је добар део изабрала који јој се неће одузети! Амин. Извор: Православие.ру