Претражи Живе Речи Утехе

Откако сам дошла на форум прије скоро шест година, , и дан-данаснаилазила сам, на бројне и веома жучне дискусије, са различитим мишљењима, не у смислу разнородности што би било природно на једном великом медију са пуно људи који његује слободу исказивања мишљења, него управо разликовања, одударања од онога што је обични лаик који је рецимо читао владику Николаја и неке старце знао о православљу и сматрао православним. Најизразитији примјер је учење о бесмртности душе, монаштву и уопште клиру, потом расправе о етичким питањима која се дотичу политичке и социолошке категорије људских права, гдје се она понекад коси са хришћанском етиком и аксиологијом. Постоје нека нова, слободоумна мишљења која долазе од појединих теолога и студената теологије са београдског ПБФ-а а која они прилично агресивно намећу, која су често у нескладу па и сукобу с оним што смо ми лаици дотад знали као православље, теологију и црквнено учење. Нпр. да душа није бесмртна, никако, ни по природи ни по Божјој милости, па да се не би упало у јерес смртности душе и вулгарни атеистички материјализам (непостојање душе), мора да се домисли да васкрсење наступа одмах после смрти за сваког појединца, без обзира на проречени судњи дан, општи суд и сл. Монаштво се жестоко критикује, од наводне монахократије у цркви, приписане му воље за моћ као искључивог мотива за монашење (а шта је онда са мотивима жена) до оспоравања његове вриједности и наглашавања да оно није у духу хришћанства и православља. Вјероватно би тачније било рећи да оно није у духу јудаизма, да су и у С.Завјету описани монахујући без институције монаштва, да су највећи светитељи Цркве живјели управо таквим животом (прво сам Господ, потом Јован Крститељ, Богомајка, ап. Павле итд.). Критичко преиспитивање и промишљање истина вјере неријетко се претвори у филозофско доказивање супротних теза, од којих је једна утврђена а њена супротност бесмислена и постаје само ментално гимнастицирање. Ап.Павле је упозорио на 'људско мудровање' и тежњу 'да будемо у својим очима мудри'. Пошто постоје овакви ставови код једне цијеле велике групе људи, они онда нису случајни и потичу од нечијег интелектуалног утицаја, вјероватно они и знају од којег или којих теолошких ауторитета са ПБФ-а. Оно што смета је једна значајка свих који заступају оваква ммишљења, да су веома самоувјерени, увјерени у своју интелектуалну супериорност, и склони да веома агресивно и надмено намећу своја увјерења осталима. За њима се поводе најчешће млади људи, привучени интелектуалистичком амбалажом и привидном прогресивношћу ових мишљења. ЈОш упоредо с оваквим теолошким идејама иду и слободоумнији ставови у погледу хришћанског морала и вриједности. Док православље за своју мисију у модерном свијету мора користити тековине модерних друштвених и хуманистичких наука, постоји једна граница етичког релативизма коју је опасно прећи јер се онда ради о само номиналном православљу. Публика може чути, није битна етика већ онтологија (гдје 99% људи први пут чује за ријеч онтологија и она нема за њих ама баш никаквог значења), као да етика тобож није више важна, битно је постати хришћанин, а то ће се постићи управо магијски, причешћивањем, не морају се испуњавати заповијести и ићи тешким путем одрицања (подвига, 'јер се Царство напором стиче и подвижници га задобијају'). Хришћанске вриједности се обезвређују а гдјекад и изврћу руглу као назадне од стране самих хришћана. Управо се потура идеја да се може ићи широким путем и бити хришћанин. Бркају се политиколошки и социолошки појмови са етиком и теологијом. Хришћански идеал љубави се претвара у плагијат модерне политички коректне толеранције, људских права и слобода, а суштински се ради о једном етичком релативизму и прагматизму који вуче нихилистичком 'превредновању вриједности' који би био дискутабилан и чисто са етичког аспекта и здравог разума, да се не спомиње црквено предање и учење. Примјер су разне слободе и права, абортус, еутаназија, ЛГБТ итд. Неријетко су атеисти и ови либералнији хришћани на истој линији, док су они који се придржавају традиционалног учења супротстављени као ретро, назадни, психолошким законитостима функционисања групе скрајнути и у неповлаштеном положају. На форуму је група која има оваква мишљења или бројнија или гласнија или обоје, а свакако утицајнија. Међутим, ван форума ово су само спорадична мишљења мањине вјерног народа. У сваком моменту ми свједочимо своју вјеру, своје хришћанство. Хришћанство се не може учинити модернијим и привлачнијим тако што ће се разводнити и мимикрисати у модерне друштвене и етичке теорије, утопити у лудило и неморал модерног свијета. Со не може да обљутави и мора да постоји светионик према којем се оријентишемо.