Претражи Живе Речи Утехе

Појам “праштање” је такође претрпео знатне семантичке промене. У савременом схватању духовности он постаје потпуно сувишан. У савременом простору критеријума духовности другоме није могуће опростити, а духовни човек нема ни потребу за праштањем. Ако праштамо из снисхођења, онда нам прети опасност уздизања себе у односу на онога коме великодушно праштамо. Ако праштамо у том смислу да својом добротом покривамо нечију прљавштину, то нас не чини бољима: лош поступак који смо опростили за нас остаје лош, ми настављамо да живимо у свету црних мрља које смо напором воље оставили у прошлости. Ресурс праштања као свесног заборављања, услед свог биолошког утемељења, није бесконачан. Праштање грехова на такав начин сабија опругу нашег стрпљења. На пример, опростили смо човеку који је три пута на нас просуо кафу. Али, када се то деси четврти пут, бићемо одједном бесни за сва четири пута! Ма колико се човек трудио да заборави, стварне увреде не напуштају тако лако наше сећање. Сем тога, нешто што је заборављено врло брзо исплива у сећању чим се понови. Пре или касније такав “опроститељ” ће се побунити: докле више?! Нису без разлога апостоли питали Учитеља: Господе, колико пута, ако ми згреши брат мој, да му опростим? До седам ли пута? (Мт 18, 21 ). Исус одговара да треба праштати до бескраја. То је немогуће ако бројимо колико смо пута опростили. Стрпљење и снисходљивост су недовољни; неопходан нам је другачији темељ праштања. Често праштамо да бисмо се ослободили нелагоде изазване ситуацијом конфликта. У том случају не може се рећи да смо опростили ономе ко нас је увредио, јер није реч о њему, него о нашем личном осећању дискомфора. Ми само побољшавамо своје психичко стање, ослобађамо се непријатног стања напетости. То је слепо праштање које не види човека ком прашта, иако је, наравно, увек пропраћено племенитим фразама типа: “Разумем све”, “Бог нам је заповедио да праштамо”, итд. Још један пут свеопштег праштања је презир. Ава Доротеј има одличну причу на ову тему: “ У киновији, пре него што сам се повукао отуд, био је један брат ког никад нисам видео помућеног, жалосног нити гневног на било кога, иако сам примећивао да му многи од браће често досађују и вређају га. Тај младић је подносио увреде од свих њих, као да га нико не вређа. Увек сам се чудио његовој изузетној незлобивости и желео сам да сазнам како је стекао ту врлину. Једном сам га одвео у страну, поклонио му се и замолио да ми исприча коју мисао увек има у срцу свом кад, подносећи увреде и примајући грдње од других, показује такву дуготрпељивост. Одговорио ми је са презиром, без имало збуњености: “Зар да обраћам пажњу на њихове недостатке или да њихове увреде доживљавам као да долазе од људи? То су пси који лају!” Чувши то, погнуо сам главу и рекао себи: нашао је пут брат овај...И прекрстивши се, отишао сам од њега, молећи Бога да покрије и мене и њега. Бива, дакле, као што сам већ рекао, да се неко не вређа из презира према ближњем, а то је очигледна пропаст” (Поуке, 7: О самоукоравању). Дакле, све три популарне методе праштања су несавршене. Њихово наличје је одложена агресија или прикривена гордост. Исус није био такав. Према томе, треба пронаћи четврту методу праштања ближњем у којој неће страдати ни онај који прашта нити онај коме се прашта, чак ни у најдаљој перспективи. Истински опростити значи разумети грешника до те мере да његов поступак у нашим очима више не буде преступ. Опростити не значи повлађивати нити не сматрати грех грехом; то значи: изопаченост сваког понашања и размишљања сагледати са становишта самог грешника. Господ нам показује тај пут. За оне који су га распињали рекао је: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк 23, 24). Ми бисмо рекли: има ли већег греха од тога што су они учинили? Али, оне који га разапињу он посматра као људе који одржавају ред у земљи, то јест који поступају добро, само што нису свесни да чине зло. Он и апостолима заповеда да буду проницљиви, да грехове према њима посматрају са становишта својих убица: Долази час када ће свако ко вас убије мислити да Богу службу чини (Јн 16, 2 ), јер ти људи су, унутар свог смисаоног континуума, праведни служитељи побожности, борци против штетног покрета. Oпростити значи сагледати мрачно као да је светло, то јест у мрачном резултату сагледати светлу намеру. Исус је блудници рекао: Не осуђујем те; иди, и од сада више не греши (Јн 8, 11). Да заиста не бисмо осуђивали потребно је да до краја схватимо грешника , из чије перспективе конкретни поступак није био грех или је био грех другачије врсте. “Нико на свету не чини зло ради зла”, пише Пјер Абелар (Упознај самога себе). Tо је заиста тако: чак и последњи злочинац који се свети друштву чини то зарад неке своје правде. Треба допрети до намере, схватити лоше понашање другог као добро. Звучи апсурдно? Ништа мање апсурдно него: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну (Мт 5, 44). Управо то је једно од важних значења ове заповести. Свети Григорије Богослов ту мисао изражава овако: “Ако хоћеш да будеш сличан Богу, немој показивати своје делање у томе што ћеш разоткривати зле људе, јер тиме се удаљујеш од Онога који оправдава зле, него у томе што ћеш тражити добро чак и тамо где се оно не види.” (Мисли написане у катренама, 56). Дакле, нема места за појам “праштања” као некакав специјални чин анихилације туђег греха. Ми се не љутимо на човека који нас је случајно згазио на ногу јер разумемо да он то није желео. Ни грешнику не треба да намећемо нашу свест и да његово понашање интерпретирамо као наше сопствено. У његовом свету ти поступци изгледају другачије. Место појма “праштање” у човековој свести умногоме зависи од тога која је формула хришћанства за њега актуелна. Отуд и мноштво модела праштања на страницама хришћанске писмености. На пример, Јудејима који размишљају прагмтично Исус каже: Ако не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт 6, 15). Прилагођавајући се начину размишљања ватрене римске браће, апостол Павле пише: Не чините освету за себе, љубљени, него дајте место гневу Божијем, јер је написано: Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ (Рим 12, 9 ). Зрели хришћанин је онај ко је слободан од потребе да броји колико пута је опростио другом, да освету препусти Богу или да праштањем сакупља бодове за улазак у Царство небеско. Ако духовни човек нема потпуно разумевање за грешног човека, мала је вредност такве духовности, јер грешник исто тако не разуме и не воли себи сличне. Ако човеку праштамо, а притом га не разумемо, онда би то било правилније назвати трпљењем: нисам опростио него сам истрпео. А ако разумемо поступак, ту више нема простора за праштање. Није важно да ли праштамо ближњем или не, важно је од којих претпоставки полазимо, како долазимо до праштања или осуђивања. Ако неко прашта зато што је тако заповедио Бог, онда га на тај племенити поступак приморава заповест, тако да је сличан уморном коњу кога бич приморава да иде даље. А ако неко не прашта другоме зато што је други прекршио закон побожности, онда у том моделу не/праштања личност уопште не постоји. Постоји само закон и постоје они који га поштују/крше. Што смо пажљивији према ближњем, ближи смо циљу циљу да га схватимо. Ако будемо пажљиви према човеку нећемо морати да се упињемо да бисмо му опростили. Протојереј Вјачеслав Рубски (одломак из књиге "Православна духовност: Рестарт") припремила администрација Поуке.орг

Aрхимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење у Овчарско-кабларској клисури у Епархији жичкој, одржао је предавање на тему "Васкршњи пост - непрестано усхођење ка Богу" (извод је испод). Предавање је одржано у недељу, 3. априла 2022. године, по благослову Епископа крушевачког г. Давида, при храму Светог Ђорђа у Крушевцу, известила је Епархија крушевачка. Радио Слово љубве ће предавање оца Тимотеја емитовати у целини у суботу, 9. априла, од 13 часова, репризно истог дана у 23 сата, у оквиру емисије "Збор зборила господа хришћанска". Отац Тимотеј је, између осталог, казао: "Када неко нешто каже, најлакше је одговорити истом мером, вратити увреду, свађу или шат већ. Али, хајде да ми, хришћани, будемо нешто друго у овоме свету, јер смо ми и позвани да будемо нешто друго, да будемо другачији. И зато ми штрчимо у овом свету, не уклапамо се никако. И све очи су упрте у хришћане...Сходно томе, морамо да се, кад изађемо са Литургије, да се и понашамо - да ми у свакоме човеку кога сретнемо на улици видимо - Христа, да се осмехнемо, да кажемо благу реч. А то би требало прво ујутру, кад се пробудимо, оној особи коју прво угледамо кад се пробудимо, да се осмехенемо и да кажемо лепу реч. И онда смо ми већ у Смислу. Ми смо већ дали смисао свом дану, свом животу, тој особи која је поред нас 24 сата. И онда тај дан дан крене лепо, са Божјим благословом. И не може другачије..." - Архимандрит Тимотеј Миливојевић је рођен 1976. године у Ариљу, где је и завршио основну школу. Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену уписао је 1991. године, а по одслуженом војном року одлази у манастир Студеницу, где ће 1999. године примити монашки постриг. После једанаест година, од којих је три године провео на послушању као игуман, на неко време прелази у оближњи манастир Придворицу, а одатле 2012. године бива премештен у Вазнесење у Овчарско-кабларској клисури. Извор: Епархија крушевачка; Радио Слово љубве Извод из предавања о. Тимотеја: