Претражи Живе Речи Утехе

У животу, након многих битака са самим собом, другима и самим Богом, открићемо да се неки проблеми мењају, неки врло мало, а неки се уопште не мењају. Ове последње, који нас више муче, мораћемо да прихватимо, пригрлимо и научимо да живимо са њима. Верујте ми, то није нимало лако и неће се у почетку чинити са осмехом и радошћу. Напротив. Претходиће му страх, порицање, неизмерни напори да се одбаци и промени, пуно бола и стрепње, док не дође час спознаје да ћу „морати да научим да живим са својим крстом." У исто време, Васкрсење чека само распете. Васкрсење претпоставља крст, а у овом животу нисам познавао ни једног човека који се није попео на Голготу. Немојте правити грешку да се поредите са другима и да мерите људским логичким мерама оно што вам се дешава. Не мора увек постојати некакво значење, нити се све тумачи нашим схватањима. Морамо научити да се препустимо ономе што превазилази наше снаге. Другим речима, веровати Богу и току живота. Да будем искрен, цео живот ћемо провести у друштву многих наших проблема. Живећемо заједно са њима. Па хајде да се бар потрудимо да се добро проведемо. Они који су живели радосно нису решили све своје проблеме, једноставно су одлучили да не допусте да крст сакрије васкрсење. *** Замислите да немамо шта да кријемо, колико бисмо били срећни? Плашимо се да не повредимо друге и да не повредимо себе, не говоримо шта осећамо, избегавамо болна осећања, и тако се разболимо након што се присилимо да непрожвакано прогутамо све што нам смета. Али највише од свега, плашимо се да ће други сазнати ко смо стварно, а не како изгледамо. У паници смо од откривања наше стварности. Христос на гори Тавор, на дан Преображења, објављује Своје право лице и нико не жели да Га напусти. Заиста, када бисмо показали своје право лице, мимо улога и маски које носимо сваки дан, колико би њих пожелело да остане са нама? Да ли је сигурно да ће они, који су сада са нама, остати? Знате да оно што застрашује није грех, него лицемерје. Грешан, слаб и сломљен човек је симпатичан, драг и много пута светао у својим ранама. Одвратан је лажов и лицемер – онај ко свој порок крсти врлином, и тражи или приморава све да се повинују његовој лажи. *** Да ли љубав плаши? Да ли се трудимо да испуњавамо Божије заповести зато што волимо Бога, или зато што се бојимо Његовог гнева и губитка Неба? Или се плашимо себе, па кроз „аскетска достигнућа“ још више јачамо свој его? Заиста, да ли волимо Бога или његов рај? Односно, да ли волимо свог Оца или Његову имовину? Ово говорим зато што ми се често поставља питање: „Оче, ако је Бог љубав, прихватање и милосрђе, зар он на крају не отвара врата нама који грешимо?" Зар ова љубав према Богу не треба да постане алиби за нашу лењост и грех?? Схватате да горња питања крију општу забринутост за потпуну контролу. Чежњу да све у животу буде под нашом контролом. Да одредимо све, па и своје спасење. Али, у вршењу Божијих заповести не покреће ме страх и претња, већ наклоност, чежња и љубав. Тражим Га као апсолутни смисао свог бића, као испуњење своје дубоке недостатности, као одговор на претњу смрћу. Ово је мој спас, односно мој опстанак. Ако ми треба страх и претња пакла да бих волео Христа, не знам какву вредност та љубав може имати. Трудим се да својим оскудним моћима испуњавам заповести Божије, не зато што се бојим, него зато што волим. Не зато што желим Његово Небо, него Њега. И како рече свети Порфирије: „Христа хоћу и у паклу“. Ово је здрава хришћанска мудрост. Његов рај је резултат односа, а не достигнућа. У сваком случају, из мог малог пастирског искуства, оно што је заиста подвиг и аскетско достигнуће у Цркви јесте прихватање чињенице да је спасење дар односа са Богом. Али, ми то не прихватамо. Желимо да победимо Бога, а не да будемо поражени Његовом љубављу. Его се побуни, тражећи задовољење и оправдање, желећи потпуну контролу. А Кацијарас каже: „Однос са Богом је тешка ствар, јер искључује наше самољубље од самог почетка. Аскеза односа се састоји у овом „аскетском подвигу“ прихватања да неко може – у овом случају Бог, да те воли, не зато што си успео, већ зато што Он тако жели, без икаквог разлога или инспирације. Исто тако, однос са Богом постаје веома лак ако прихватите да вас Бог жели и воли, а да притом не морате ништа да урадите, осим да прихватите чињеницу да не можете ништа да урадите да Га инспиришете и привучете, и да ништа не можете учинити да Га спречите да вас воли.” *** У животу у Христу не тежимо да се осећамо савршено, већ да схватимо своју онтолошку неадекватност. Да осетимо – без кривице – наше сломљено несавршено биће, без кривице или разочарења. У Цркви, Неко те воли и у најмрачнијим данима твог живота. Можда сам губитник, али Бог ме воли. То је искуство Божје љубави, пуно прихватања и велике милости. Св. Тихон Руски каже да се на Небо не иде остварујући моралне и духовне победе. Капија раја се не отвара нашим постом, врлинама или моралном чистотом. Небо је увек дар Божје љубави, а не наше индивидуално достигнуће или заслуге. Не идемо на Небо због наших сталних победа, већ због наших пораза. Рај се даје онима који никада нису веровали да им он припада. о.Хараламбос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор