Претражи Живе Речи Утехе

Скоро свакога дана срећемо бескућнике, људе које често презриво називају ”скитницама.” Срећемо их на железничким станицама, у близини метроа, на градским трговима, у парковима, и наравно, испред цркава, како траже новац. Сваки пут кад их угледамо, са опрезом постављамо питања: “Да ли би требало да им дајемо милостињу или не? Kолико? Има ли смисла уопште давати?” Људи су углавном подељени у две групе. Првој групи припадају они који без размишљања и запиткивања дају према својим могућностима, испуњавајући заповест Господњу: “Kоји иште од тебе, подај му и који хоће од тебе да позајми, не одреци му.” (Мт.5:42) Другој групи припадају они који не дају новац; они сматрају да не треба да повлађују ‘просјачкој мафији', јер саучествују у њиховом греху пијанства, лажи, итд. Ови људи су спремни да испуне заповест Христову, да помогну људима, али само онима којима је заиста неопходна помоћ. Они наводе речи светих отаца, да је расуђивање за пост, молитву, милостињу највећа врлина. Заиста, нико никоме не би дао новац за канап да се обеси, без обзира колико он био у сузама или упорно молио. Тај канап би могла бити и флаша пића, која свакога дана, са још већом снагом, стеже врат просјака, или канап лажи, преко којих прелазимо давајући новац. Постоји стотине хиљада таквих канапа. Дакле, шта треба да чинимо како бисмо испунили заповест Господњу и угодили Господу на најбољи начин? Одговор је једноставно - љубав. Покушајте да ништа не чините без љубави. Тада ће све доћи на своје место, па ће чак и само питање изгледати бесмислено. Kао што вели Јеванђеље: “И ако раздам сво имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.” (1.Kор 13:3). Наравно, тешко је волети сваког бескућника, али је уствари сасвим могуће показати саосећање за сваку особу, коју нам Господ шаље на нашем путу. Желео бих да поделим са вама мало практичних савета, како помоћи сиромашнима у различитим ситуацијама. На пример, кренули сте ка послу и срећете припитог просјака; пита вас за новац. Шта треба да учините? Не будите лењи – питајте га зашто му је потребан новац. Бескућници често траже храну. Ово је најједноставнији случај. Идите са њим до најближе продавнице и купите му нешто што није појео одавно. Kупите му нешто укусно, као добру кобасицу, пилетину, сир, јогурт – другим речима, нешто што они себи не може да приушти, јер је сувше скупо да се једе у довољним количинама. Чак и да је бескућник у првом моменту слагао о храни, ипак ће вам бити захвалан. Покушајте да припишете ову захвалност Господу; нека хвали Бога, а не вас, лично. На пример, реците му да је то био Господ који вас је тога дана њему послао. То ће бити и телесна и духовна милостиња. Покушајте да видите његову патњу. Чак иако у последњем ”скитници” не можете да препознате слику и подобије Божије, можда запрљану, прекривену облацима, али ипак слику Божију, онда би требало да поразговарате са својим духовником, и да се молите у вези тога. Питајте бескућника како се зове, где излази, колико често, када је његов рођендан, да ли је крштен. Будите искрени и љубазни према њему. Бескућници су веома осетљиви на неискреност. Немојте му судитити. Ми не знамо шта би са нама било да нас је Господ лишио Његове заштите, и да нас није чувао од демона пијанства и других порока. Зар не бисмо били гори од просјака? Једном речју: волите га. Љубите га у мери колико вам то дозвољава ваше срце, искрено, Христа ради. Ако се мала љубав родила у вашем срцу за ову особу, онда, када следећег пута изађете из куће, вероватно ћете бити спремни за други сусрет са њим; понесите му нешто хране, топле одеће, књигу или нешто што му се може допасти. Kрените петнаест минута раније на посао, пронађите га; чекајте га, ословите га именом, покажите неку бригу за њега, и увећајте љубав овога света, чији се недостатак све више осећа. Дакле, из дана у дан, можете да живите Христа ради, бринући за једну сиромашну особу. Немојте се ограничити само на једнократну помоћ. То је добро, али није савршено. Не можете волете некога само пола сата, а онда га заборавити. Важно је старати се о човековом телу, али је много важније старати се о његовој души. Учините ово без наметљивости: нека вам ваше срце каже када да разговарате о исповести, молитви, или о Божијој бескрајној милости, о томе како је истински живот и исцељење могиће само кроз Господа, а оно се не може догодити уколико он то не жели. Понекад човек чезне да чује ово одмах, а понекад се то дешава годинама касније. Свети Јован Kронштатски пише о овоме: ”Знај да упоредо са материјалном милошћу неизоставно треба да постоји и духовна, нежно, братско поступање са ближњим, са искреном љубављу; немој допустити да примети да му чиниш услугу, не показуј гордост. Твоја материјална милостиња не губи од своје вредности, ако не успеш да даш духовну.” Наравно нису сви могући случајеви ограничени на храну, ту су и многи други. Али све је то сједињено једним: не могуће је испунити Христову заповест: ”Будите дакле милостиви као и Отац ваш што је милостив,” (Лк. 6:36) без љубави. Ово постаје посебно очигледно у нашем односу са бескућником. Али, ово се односи и на друге примере: ако помажете болеснику, не можете само да му купите лекове, не можете затворенику једноставно да само пошаљете пакет, не можете само да пошаљете играчке у дечји дом...То је све добро, али без искрене љубави, губи своју вредност, даје повода за грех и порок онима који га примају, и ономе који га даје. Лекови могу да учине љубоморнима друге болеснике, затвореници могу свој пакет са храном да изгубе на картању, а деца у дечјим домовима могу да постану мали уцењивачи. Опет и опет се враћамо на исто питање: шта да чинимо? А одговор је увек исти: љубав, љубав Христа ради. Молите се за болесног, обиђите га, утешите га, купите му лекове, разговарајте са осталим болесницима, подарите им мало радости, причајте им о Божијој величини и милости, затворенику пошаљите пакет, утешите га, дајте му наду и учините да почне да размишља о животу којим је раније живео, посетите децу, донесите им играчке, цртајте са њима, певајте, почастите их колачима, научите их да се помоле, научите их нади и вери у Господа Бога. И оваквим животом живите из дана у дан, Христа ради. Наравно, многи немају довољно времена за све ово. У том случају, помажите онима који заиста искрено раде овакве ствари, и молите се за њих свим својим срцем, које је несумњиво створено за љубав. Али никада не преузимајте трудове који су изнад ваших снага; никада немојте да доводите бескућника у вашу кућу током ноћи, не идите сами на места где се окупљају, не позајмљујте новац од неког другог да бисте га дали бескућницима. Морате бити свесни да је већна људи из овог друштвеног слоја духовно веома болесна, често и психички и физички. Такви покушаји често заврше трагично. Они су често последица поноса и почетничке ревности. Неки људи мисле да, ако особи даш стан и посао, она ће постати боља. Практично искуство показује да то није истина. Без мира са Богом, без Божанског чуда исцељења душе, то није могуће. Ми можемо да будемо Божији сарадници, да узрастамо у љубави и помажемо другоме да се окрене Богу. Немојте да вашу милостињу прате замерке на начин живота, моралисање и савете, који вам нико није тражио. Морате помагати једноставно, не покушавајући да учите друге. Бескућнику је довољно тешко; моралисање и саветовање биће још једна отежавајућа околност за њега. Наш посао није да погоршамо, већ да покушамо да олакшамо његов терет, макар на тренутак. Савете можете дати након што упознате и почнете да волите ту особу, ако вам она верује, само са молитвом и смирењем. Ово све може изгледати тешко да се испуни, али је вредно труда. Ови напори милосрђа су стварни, делатни доказ наше вере и љубави према Господу. Најважније, Господ нам помаже када чинимо дела милосрђа. Он нам даје посебну благодат, често упкос нашој таштини и лењости. Ако особа искрено покуша да воли Господа и да му угоди, Господ га покрива и исправља; чак штавише – наше грешке Он окреће у нешто славно. Благодат почиње да мења наше душе, а зрно Царства Небеског почиње да клија у нама. Особа почиње да осећа посебну радост и нову духовну стварност све више и више. “Царство Небеско је као благо скривено у пољу, које нашавши, човек сакри и од радости своје отиде и све што има продаде и купи поље оно.” (Матеј 13:44) Пребивање у овој благодати тако преображава душу, да дело, који се чини немогућим, постаје лако оствариво. Помажући људима не надајте се да ћете променити свет и све бескућнике, не очекујте да вам захвале – чините све зарад љубави Христове. Не очајавајте и не плашите се ако после свега вашу милостињу неко не прими за добро. ”Дај свакоме ко ти тражи , и не тражи за узврат; јер очева је воља да све треба дати бесплатно. Срећан је онај који даје по заповести, јер је невин. Тешко оном који прима, јер ако прима онај који има потребу, тај је невин; али, ако прима онај који нема потребу, плаћа казну, због чега је примио и зашта...” И такође, у вези овога, речено је: ”нека се милостиња озноји у твојим длановима, док не видиш коме ћеш је дати.” Неколико речи морам рећи онима који никада не дају милостињу свим тим 'скитницама', сматрајући да су ови људи сами криви за своје проблеме. Рећи ћу ово: можда сте у праву, али зар Господ није у стању да помогне и васкрсне чак и мртвог? Да ли Створитељ универзума, Неба и земље треба наш новац? Да ли је Њему заиста важно у ком џепу се налази наш рачун од десет долара? Зар Он не може да нахрани гладног, одене промрзлог, да да уточиште бескућнику? Добри Господ може да учини све ове ствари, али он их је поверио нама. “Тада ће рећи Цар онима који му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите царство које вам је припремљено од постања света, јер огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме, странац бех и примисте ме; наг бех и оденусте ме, болестан бех и посетисте ме, у тамници бех и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе када те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Kада те видесмо странца и примисмо? Или нага и оденусмо? Kада те видемо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем. Kад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте.” (Мат. 25:34-40) Да бисмо служили Господу, не морамо да живимо у времену од пре две хиљаде година, можемо једноставно да дамо тањир супе бескућнику и да кажемо: ”Гладан си, Господе. Ево, једи.” http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=6401

За Григорија, владику Диселдорфа и Немачке, могло би се рећи да је човек речи и од речи. Обично је у новинарству сувишан детаљ причати како је до неког интервјуа дошло, али овај пут ћемо направити преседан управо зато што је то потврда тврдњи из прве реченице. Дуго је договаран овај разговор, још је у то време господин Григорије био владика захумско-херцеговачки, али некако се није пружала прилика да се реализује. Онда је владика отишао у Немачку, па се интервју нашао на још дужем штапу него што је био, али он се сваки пут уредно јављао, често и самоиницијативно. До новинске славе му сигурно није било стало, али до испуњења обећања очигледно јесте. Тако се јавио прошле недеље, само који сат пре него што ће кренути у Немачку. Ово је тај разговор. Вредело је чекати и на саговорника и на оно што је имао да каже. Изгледа да сте отишли на право место. Kако је кренуло, ускоро ће сви Срби у Немачку? Kажу да нас је из ове земље за последњих десет година отишло близу пола милиона. Kако на то гледате? - Тек када сам дошао у Немачку схватио сам размере егзодуса који још траје и чија је директна последица досељавање великог броја наших људи на европске просторе, али исто тако сам спознао и величину изазова који се ођедном нашао преда мном. С друге стране, уочио сам и нешто мени веома интересантно - једну државу која држи до своје уређености и једну администрацију која је веома организована. Свакако да не треба ништа, па ни то идеализовати, али оно што сам тамо до сада имао прилику да доживим несумњиво спада у најпријатнија искуства у мом животу, јер живећи у Босни и Херцеговини и носећи гене својих предака, те терет ондашњег менталитета и дубоко укорењених навика, постао сам помало уморан од непостојања уређене државе. Иако сам у Требињу имао могућност да урадим много тога, све то је пре свега био резултат моје упорности, урођеног непристајања на пораз и положаја на којем сам се у том тренутку налазио. И у Немачкој имам могућност да урадим те исте ствари, али уз потпуну подршку законâ, који се поштују, система и државе, који ће моје напоре знатно олакшати. Да будем искрен, та спознаја је веома пријатна и утешна. Kако живи наш свет тамо, јесу ли задовољни, је ли то оно што су хтели и очекивали? - Наши људи у Немачкој су добри и вредни и труде се да то чиме се баве обављају најбоље што могу и умеју. Важно је напоменути и то да су то људи који помажу и народу у матици, својим сродницима и пријатељима у првом реду, премда све чешће имамо породице чији су сви чланови у Немачкој. У сваком случају, сви они су свесни свог порекла и поносе се тиме, али имају немачке пасоше и узорни су грађани те државе. Њихов живот тамо је лепо уређен, али је несумњиво да им у срцима тиња носталгија, али и жеља да овде буде добро онима који су остали - њиховој земљи и њиховом народу. Све то може веома лако да се препозна и осети у њиховом понашању. С друге стране, они су тамо географски разбацани и није тако једноставно да се састану и саберу. Живот изван завичаја и отаџбине, као и изван свог матерњег језика, собом носи многа искушења, али наши људи тамо чине све да се адаптирају чувајући притом своја идентитетска обележја. Предност је свакако и у томе што је немачка култура европска култура и што смо и ми, како год неко други на то гледао, ипак европски народ, а наше везе са немачком културом сежу дубоко у прошлост, будући да је наш народ кроз своју историју готово увек имао додира са том великом културом. Морам вас питати хоће ли нас ипак остати за под једну шљиву како је давно пророковано? - Верујем да сви о томе размишљамо и да се тога прибојавамо. Међутим, ипак настојим да овај свет посматрам као једну целину и да људе у том свету видим као своју браћу, сестре и пријатеље. Оно што је, по мом мишљењу, забрињавајуће кад је реч о нашем народу јесте чињеница да ми према категоријама простора и времена немамо онакав однос какав оне заслужују. И простор и време су конституенти нашег постојања, дакле они нас конституишу и одређују, а с друге стране нас, на известан начин, раздвајају и пресецају. Стога данас не водити рачуна о простору и времену јесте наивно али и забрињавајуће, тачније, то је луксуз који не бисмо смели да дозволимо себи. Илустрације ради, ни у једном спорту не смете дозволити да противнички играч освоји простор који је вама важан, јер ће тиме он добити простор који ће му омогућити да вам дâ гол или кош или да вас спречи да то ви урадите њему. С друге пак стране, не смете занемарити ни време, јер не вреди давати кошеве кад је судија већ одсвирао крај. Добар пример тога је и историјски договор између Македонаца и Грка о називу некадашње Републике Македоније. Свет је био изненађен постигнутим договором, али суштина је заправо у томе да ничији простор тим договором није угрожен или нарушен. Промењено је име које сада свима одговора, али простор је остао нетакнут, што је круцијално. Јер кад се заузме нечији простор, то је веома болно за оне о чијем простору је реч, што врло добро знамо на основу примерâ из обичног живота. Наиме, није уопште пријатна ситуација ни кад нам се неко унесе у лице, а камоли када нам неко без питања уђе у кућу или двориште. Шта је са нашим простором? - Наши простори се, нажалост, и у селима и у градовима празне практично преко ноћи. А европски простори се попуњавају људима, док се време које они проводе на тим просторима настоји осмислити на најбољи могући начин, пре свега радом, трудом, изградњом и оплемењивањем тих простора. Простор се, између осталог, чува тиме што се култивише, оре, коси, засађује. Дакле, за разлику од наших простора који се великом брзином расељавају и празне, у Немачкој и остатку Европе имамо супротан процес - простор се насељава људима, а притом је очигледно да ту није реч само о настојању да се тиме постигне што већи економски напредак, већ и о свести о значају култивације тих простора, из чега онда природно произлазе и узорна култура, образовање и све остало што нас суштински одређује у свету у којем живимо. Ми имамо и другу врсту проблема са простором, у наш простор се ушло. Kосово? - Да, али ту је битно да имамо у виду и чињеницу да тај простор не припада само нама већ и људима који исто тако живе на њему, дакле Албанцима. Основно је питање заправо то зашто ти људи неће да живе заједно са нама и зашто бисмо ми били неспособни да прихватимо осам или већ колико одсто Албанаца у Србији, те зашто нико не очекује од Албанаца да прихвате и интегришу осам одсто Срба који живе на територији Kосова и Метохије? Поменута питања су веома озбиљна и сложена и ми им увек, рекао бих, приступамо са погрешне стране. Ако кажемо да је то наш простор, али не и албански, онда тиме поручујемо да не желимо те људе на нашој територији и да нећемо да живимо с њима и онда ту, по природи ствари, долази до конфликта. Али ако кажемо да је то и наш и њихов простор, онда је ситуација битно другачија. Стиче се утисак да ми заправо непрестано сами себе доводимо у незгодан положај. Ако се пажљиво осврнемо око себе, видећемо да ни у Француској, Италији или Немачкој нису сви срећни због досељеника из Африке и Азије, па и оних са Балкана, али нико не мисли да је добра гетоизација или раздвајање људи, него и једна и друга страна интензивно ради на интеграцији. Све гласније се помиње разграничење са Албанцима. Kакав је ваш став? - Садржан је, донекле, у претходном одговору. Немам ни зрно вере да би такво нешто било коме донело добро. С друге стране, много зла и несреће би снашло већ ионако унесрећене људе. Kад се осврнемо на наше национално биће, овде као да је превладао дефетизам, готово безнађе. Зашто је то тако и видите ли барем трачак реалног оптимизма? - Дефетизам се рађа оног тренутка када се изгуби поверење у некога или нешто. У рату кад се изгуби поверење у свог старешину, пуковника или капетана, кад се изгуби поверење у друга који је поред нас, тада се рађају помисли о бекству. Kад пак постоји поверење, онда, упркос свим опасностима, нема одступања и нема дефетизма. Овде се, нажалост, лако уочава да је друштво поларизовано и да најмање 50 одсто људи нема поверења у капетана, у своје другове и у своје комшије, и зато је дефетизам логична последица тог неповерења. Свако друштво и свака власт требало би да раде на постизању узајамног поверења, а не на усрдном ширењу подозрења. Чак и један манастир, дакле заједница која је састављена од људи посвећених Богу, биће растурен и распашће се оног тренутка кад њиме завлада подозрење, било да је реч о подозрењу према духовнику, игуману или подозрење између браће и сестара. Kако вам сада из перспективе развијене Европе изгледа Србија? - Реч је, заправо, о веома сличној ситуацији као када је неко у нешто заљубљен и то нешто воли, па му то увек изгледа много лепше из даљине него што то у ствари објективно јесте. Међутим, реч је углавном само о једном доживљају простора - природе, река, планина, поља, језера, који је савршен, али га, с друге стране, исто тако можете пронаћи и у другим европским земљама. Било где да одемо наћи ћемо природну лепоту којој ћемо се дивити, али је суштинско питање шта ми у тој лепоти радимо и како се понашамо, какви су односи међу људима у том простору и какви су односи према самом простору. То је, на концу, једино битно. Ако пак из другог угла посматрамо ствари, запазићемо да смо ми заправо веома ретко били у средишту светске пажње, а када би у тим ретким тренуцима свет уперио поглед у нашем правцу, то је најчешће било због ствари и појава које су негативне и за нас веома болне. Истина, чињеница је да за многе од тих ствари нисмо само ми криви, али наше је да учинимо све оно што је до нас како би дошло до промена набоље. Зато је важно да поставимо ствари тако да нас људи почну посматрати и доживљавати на основу онога што је лепо и добро. На пример, присетимо се кошаркаша који играју у Америци или чувеног Новака Ђоковића. Kад год бих се у Немачкој представио као неко ко је сународник или ко је по пореклу исто то што су Јокић или Ђоковић, моји саговорници би широм отворили очи посматрајући ме пријатељски и с поштовањем. Међутим, када бих им рекао само то да сам Србин из Босне и Херцеговине, они би слегнули раменима и потрудили се да брзо прескоче ту тему те да усмере разговор у другом правцу. Дакле, морамо све учинити да нас људи препознају и памте по добру. Kад ће Срби престати да се крве око власти и, за почетак, да се измире између себе? - Одмах на почетку треба нагласити да то о чему говорите није нека ексклузивна особина само нашег народа. Напротив, то је једна нелепа и тужна заједничка карактеристика читавог људског рода. Људски род је у свом цивилизацијском развоју дошао до неких решења, као што су устави, закони, правила, смењивост власти, али нисмо ми једини код којих та решења не функционишу како треба и стога је неправедно инсистирати на искључиво нашој недоследности у том погледу. Но није наше да се бавимо другима, јер и тако имамо превише посла сами са собом. Дакле, истина је то да код нас, пре свега, треба поставити питање поштују ли се правила и закони у правом смислу те речи. Упознао сам, наиме, у Немачкој једног човека који је докторирао на пореском праву Србије. На моје питање каква је разлика између нашег и немачког пореског права, дао ми је потпуно неочекиван одговор, а то је да је пореско право боље дефинисано у Србији, али док се у Немачкој компликованије и лошије пореско право поштује и извршава, оно практичније и једноставније у Србији се, нажалост, не извршава и не поштује. Људи ће јако тешко доћи до тако дубоке самосвести и сами од себе престати да се боре за власт и моћ. Зато за почетак предлажем да се поштују правила. И то она правила која су већ потврђена као добра. Понашамо се као заточеници политике и историје. Може ли се неки здравији однос успоставити и према једном и према другом? - Човек може постати заточеник било чега - сујете, среброљубља, властољубља, себичности, може бити заробљеник и несебичности, па на крају и историје и политике. Али све то зависи од нас самих. Истина је заправо да не смемо пристати на то да будемо заробљеници било чега, јер, као што каже мој Алекса Шантић, волови трпе јарам, а не људи. Међутим, чак и волови трпе јарам до извесне мере. Мој деда Петар увек је говорио да према воловима не треба бити престрог, не сме се претеривати, јер ако се они побуне, тек ће у том тренутку човек видети каква снага их заправо одликује. Другим речима, није мудро искушавати границе њихове издржљивости. Ако је тако са животињама, како ли је тек с човеком, који је мислеће биће и који не трпи понижавања. Српски народ је подељен вештачким али прилично зацементираним границама. Kаква му је судбина у контексту те расцепканости? - Док сам живео у Босни и Херцеговини и Требињу, где год бих кренуо, наилазио бих на неку границу и морао сам стално да показујем пасош, такорећи на сваких пет минута. То је огроман терет, губљење времена и једно присилно раздвајање људи. Kад бих, примера ради, ишао у Херцег Нови, не бих ишао у госте неком другом народу који говори другачијим језиком него сам ишао у госте код својих рођака, код браће и пријатеља. Kад бих пак ишао у Дубровник код људи који су Хрвати и католици, прелазећи те границе увек сам осећао да та граница, у поређењу с нашим искреним и пријатељским односима, нема никакву снагу. Другим речима, не постоји земаљска граница која може да подели људе уколико су они уистину људи. Стога мислим да су границе колико год у појединим ситуацијама потребне, толико и опасне. Не смемо сметнути с ума да укидањем граница суштински нико неће изгубити свој идентитет, као што га нико неће ни задобити постављањем граница. Неретко у последње време путујем у Холандију, будући да није много удаљена од града у којем живим, и увек ми неко од мојих сапутника мора скренути пажњу на то да смо стигли у Холандију, јер ја то иначе не примећујем. Ми смо пак овде на микроплану направили десетине граница које су велики издатак, а немају никаквог смисла. На концу, кроз све те границе најбоље пролазе лопови и криминалци, сумњива роба пролази шумама, па је само постојање граница, усуђујем се рећи, постало једна велика фарса. Људи цркве морају бити спремни на жртву Kаква је улога Цркве у модерном времену? - Уколико Цркву посматрамо из перспективе Новог завета и Христа те из перспективе у којој Бог улази у овај свет из једног другачијег света, у којем нема простора, времена ни подела, онда не треба да се плашимо за Цркву и њену улогу у свету. Уколико пак Цркву сводимо на наш простор и време, односно не допуштамо да Бог у њој дејствује, онда морамо бити уплашени са њу. Оно што се кроз историју лоше догађало у Цркви догађало се управо када су људи себи приписивали божанске улоге, кад су узимали имена Цркве, Бога, јеванђеља, а притом то што су чинили у њихово име није било у сагласности са оним што је Бог говорио. Исус Христос је, да се подсетимо, у овај свет дошао и показао се славан и силан управо у својој немоћи пред земаљским властима. Kао што знамо, оне су га заробиле, осудиле и разапеле на крст, а он им је љубављу и речима са крста узвратио: "Опрости им, Боже, не знају шта раде", и управо том својом везом са Богом, који није окован у границе времена и простора, спасао је свет. У том контексту је улога Цркве увек иста, али није исти начин на који ми, људи из Цркве, ту улогу носимо. Ми, наиме, морамо да је носимо са свешћу о спремности на жртву, а нипошто с намером да нешто приносимо себи на жртву. Нико не може изван правила Питање Босне и Kосова су гнојне ране Балкана. Има ли ваљаног одговора? - Босна и Kосово, као и читав овај регион, захтевају, пре свега, мир и стабилност. А мир подразумева толеранцију, демократију и примењивање закона. Јер када, заправо, долази до рата? Онда када неко пређе границе закона, а онај други, о коме год да је реч, почне да се осећа угроженим и покушава да се брани. Тако долази до немира, потом до ратова и на крају до одлагања решења. Зато је моја мисија у Босни и Херцеговини била пре свега постизање мира, јер ми је било јасно да без мира никада неће доћи до било каквог решења. Али исто тако у миру не сме да се постигне неправедно решење, јер ће такво решење генерисати нови рат. Дубоко сам уверен да овај простор, који је још изван Европске уније, мора да постигне и достигне најбоље европске вредности. Да ли ћемо или нећемо ући у Европску унију након постизања тих вредности - биће мање битно. За нас би погубније било да уђемо у Европску унију, а да останемо у својим патолошким мржњама и нерегуларностима свакојаке врсте, у освајању моћи по сваку цену, у ниподаштавању другога, било да то ниподаштавање проистиче из припадности различитим нацијама, религијама или партијама. Нико никог не би смео, нити има право да угњетава или да се над њим узвисује. Једино чега би неизоставно требало да се придржавамо, поред Божјих закона, јесу управо та правила на основу којих можемо да играмо фер игру и унутар којих треба да се крећемо како бисмо напредовали не угрожавајући притом никог другог. Извор: Блиц