Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'губе'.
Found 5 results
-
Хришћанство је религија љубави. Бог се открива свету као Љубав. Хришћанство је пожртвована љубав. Овде Бог успоставља принцип вечног постојања као љубав, приносећи Себе на жртву. Апостол Јован Богослов у свом Јеванђељу открива свету ново име Божије – Љубав. У својој последњој беседи Господ је заповедио ученицима да воле једни друге. Становати у љубави значи пребивати у Богу. Љубав је тај тајанствени мач који раздваја ученике Христове од ученика ђавола. Љубав је небески огањ, који је Христос донео на земљу; та ватра мора да преобрази човека. Без ватре љубави људска душа остаје хладна као леш. На крају свог земаљског живота, апостол Јован Богослов је непрестано понављао речи: Децо, волите једни друге – то је све. Хришћанство је освојило свет љубављу: ако се тако може рећи, срце паганског света је заробљено и освојено лепотом љубави. Пагански свет је кроз додир са хришћанством осетио да је љубав светлост и живот. Док су срца хришћана горела од љубави, Црква је побеђивала. У време најжешћих прогона, она је љубављу победила своје прогонитеље, откривајући тиме величину и тајну хришћанства. Љубав се јавља као критеријум наше вере. Истинска вера се пројављује кроз љубав и милосрђе, које се никако не могу одвојити од ње, јер су топлота и светлост неодвојиви од ватре. Када вера ослаби, онда нада бледи, а љубав нестаје. Према томе, варају се они који немају љубави и мисле да су хришћани. Њихова вера је илузорна. Они се сматрају Христовим следбеницима, којима недостаје оно најважније – Дух Христов. Пагански свет није могао да издржи пред силом Христове љубави. Али када је љубав почела да осиромашује у срцима људи, тада је пагански свет поново оживео. И не само да се са Црквом дешава прогон, као што је то било у првим вековима, него паганство продире у свест самих хришћана, искривљује учење Христово, своди хришћанство на обичан облик – дрво, које све мање рађа плодове. Зашто је љубав хришћана постала сиромашна? Почетак духовног пада и његов крај је гордост. Али понос је веома различит и има много облика. Гордост се приближава самом добру – као разорни трновити жбун, који се обавија око стабла дрвета, хранећи се његовим соком и сушећи му корење. Гордост рађа егоизам и саможивост, што је заправо човекова неприродна љубав према себи. Понос у религији поприма облик рационализма и екстазе. Гордост рађа веру у сопствени разум, као у неки универзални инструмент знања, који се манифестује као трајна реформација. Губитак љубави манифестује се у виду духовне хладноће и равнодушности према људима, као и охолости и насиља према другима. Поносна особа види људе као оружје којим постиже сопствене циљеве – пре свега, остварење својих страсти; за њу човек сам по себи губи вредност. Понос рађа тиранине и робове. Понос раздваја и отуђује људе једне од других. Поносном се чини да је свет створен само за њега, да је он центар око кога сви људи морају да се окрећу, као планете око звезда. Хришћанска породица је активна љубав која расте кроз служење једних другима. У наше време сваки члан породице жели само да буде услужен, па породица прераста у невидљиво поље сталне борбе за моћ и превласт. Поносни жели да добије и више од онога што му је дато, и вређа се када други не схвате његову замишљену супериорност. Зато се породице тако трагично распадају, као што се стаклена посуда од ударца чекића разбије у ситне комадиће, остављајући за собом само остатке. Човек се не радује човеку. Рођаци не налазе времена да се виде. Хришћанин дочекује хришћански празник без духовне радости, као да испуњава какав дуг. Чини се као да је цела земља прекривена сивом непролазном маглом. Шта је разлог губитка љубави? То је глобални процес; то је пут у духовну смрт, то је највећа катастрофа новијег времена, посебно у наше време, страшнија од најкрвавијих ратова и временских непогода. То је дехуманизација човека; он престаје да буде личност и постаје само суштина. Губитком љубави стекао је себичност и равнодушност у низу разлога. Хајде да се задржимо на једном од њих. Само лепо се може волети. Грубо и ружно се може само толерисати, али је немогуће волети. Љубав и лепота су међусобно повезане. Образовање народа и традиција народа, ма колико они били несавршени, имају за темељ настојање да се очува лепота и племенитост људске душе. Традиција, обичаји, опште мишљење, уздизање чедности, спремност на жртву - били су облици којима се љубав чувала. Сада се савремени човек руга и уништава ове традиције; морална начела схватају се као окови, у које је човек био затворен кроз историју. У свим историјским епохама постојало је схватање греха и порока, али су они оцењени као зла и болести, које изједају људско друштво. Сада су грех и порок престали да муче људе: нешто друго их, у ствари, мучи, а то је осуда греха. О људима који су живели пре потопа, у Светом писму се каже да су били тело, тј. са њима су нестале потребе духа, изопачила се осећања душе, и почела је владавина тела: човек се изједначио са својим телом, па је стога пао ниже од свега што живи на земљи. Када човек изгуби лепоту своје душе, он не може да воли, а не може у другима побудити љубав. У телу се гнезде само инстинкти и мрачне страсти. Страсти су одвратне; човек им се може предати, али не може да их воли. Зато људи, губећи лепоту, губе љубав. Лажи, клевете, демонски свет дроге и алкохола, блуд и разврат у најбесрамнијим облицима чине људе бестиднима. Зато се дистанца међу људима повећава, зато емоционална хладноћа претвара земљу у гробницу у којој живе лешеви. Духовна светлост и радост крију се у чистоти, а у греху и пороку је духовна тама. Савремени свет жели да одузме човекову чистоту, да јој се руга, да је уништи. Стога је свет људима постао туђ и празан. Човек не осећа бол другог, не жели и не може да га загреје топлином своје душе. Човек се плаши света и штити се од људи. Та усамљеност, свесна или несвесна, пустињска самоћа – то је најстрашније проклетство нашег доба. архимандрит Рафаил Карелин https://bigorski.org.mk/slova/pouchni/zoshto-hristijanite-ja-gubat-ljubovta/ -
Хришћанство – то је жртвена љубав! Хришћанство – то је религија љубави. Бог Себе открива свету као Љубав. Хришћанство – то је жртвена љубав. Овде Бог утврђује принцип вечног постојања као љубави тиме што приноси Себе Самога на жртву. Та тајна – распеће Бога ради човека – доводила је у запрепашћење, страхопоштовање и трепет оне, пред којима се откривао бездан Божанске Љубави – бесконачан као само постојање. Апостол Јован Богослов у Јеванђељу открива свету ново име Бога: то име је – Љубав. Господ је у последњој беседи ученицима завештао да љубе један другога. Пребивати у љубави значи пребивати у Богу. Љубав је онај тајанствени мач, који одељује ученике Христове од ученика демона. Љубав је – небески огањ, који је Христос снео на земљу; тај огањ мора да преобрази човека. Без огња љубави, човекова душа остаје хладна као трупло. Свети апостол Јован Богослов је на крају свог земног живота понављао речи: „Децо, љубите један другога – у томе је све.“ Хришћанство је победило свет љубављу: ако је могуће тако рећи, срце незнабожачког света је било заробљено и покорено силом и лепотом љубави. Пагански свет је кроз додир са хришћанством осећао, да је љубав светлост и живот. Док су срца хришћана горела љубављу, Црква је била победница. У времена најљућих прогона, она је своје гонитеље побеђивала љубављу, откривајући им веилчину и тајну хришћанства. Критеријумом наше вере јавља се љубав. Истинска вера пројављује себе кроз љубав и милосрђе, које је тако неодељиво од ње, као топлота и светлост од – огња. Када се губи вера, онда се гаси нада и љубав ишчезава. Зато они, који немају љубави и мисле да су хришћани – обмањују себе. Њихова вера је илузорна. Они сматрају себе Христовим следбеницима, немајући главнога – Духа Христовог. Пагански свет није издржао пред силом љубави Христове. Али када је она почела да оскудева у срцима људи, онда пагански свет као да би поново оживео. И не само да се обрушава на Цркву прогонима као у првим вековима, већ прониче у свест самих хришћана, изопачава учење Христово, чини хришћанство само формом – дрветом, на коме је све мање и мање плодова. Од чега је оскудела љубав хришћана? Почетак духовног пада и његов крај јесте – гордост. Али гордост је многоразличита и многолика. Гордост се приближава самом добру – као неки погубни коров, који обавијају стабло дрвета, хранећи се његовим соком, исушујући само корење. Гордост рађа егоизам и егоцентризам –изопачену љубав човека према себи самоме. Гордост у религији добија форму рационализма и екстатичности. Гордост рађа веру у свој разум, као у универзални инструмент познања, који себе пројављује кроз перманентно реформаторство. Гордост се може пројавити у рушењу структура – као анархизам, и супротно, у централизацији структура – као империјализам и диктатура. Губитак љубави пројављује се у душевној хладноћи и равнодушности према људима, у превазношењу и насиљу над другима. Гордељивац гледа на људе као на оруђа за достизање својих циљева – пре свега својих страсти; човек сам по себи за њега губи своју вредност. Гордост рађа тиранине и робове. Гордост раздељује и отуђује људе једне од других. Гордоме се чини, да је свет створен за њега, да је он неки цента, око кога се морају окретати остали људи, као планете око звезде. Хришћанска породица – то је активна љубав која узраста у служењу једних другима. Сада сваки члан породице жели да би служили њему, и породица постаје невидљивим пољем за постојану борбу за власт и првенство. Горди жели да добије више, од онога што пружа, и вређа се када други не схватају његово умишљено првенство. Зато се тако катастрофално распадају породице, као да се стаклена посуда под ударцима чекића разбија на мале делове, остављајући после себе само остатке. Човек се не радује човеку. Рођаци не налазе времена да би се видели једни са другима. Хришћанин сусреће хришћанске празнике без духовне радости, скоро као да испуњава дуг. Чини се да је сву земљу прекрила сива, непровидна магла. Без љубави људска душа умире, и зато су савремени људи дубоко несрећни. Сама религија без љубави постаје туђа срцу и несхватљива души. У чему је разлог губитка љубави? Тај глобални процес; то је пут духовне смрти, то је највећа катастрофа последњих времена, посебно у наше време, страшнија од крвавих ратова и временских катастрофа. То је рашчовечење човека; он престаје да буде личност и претвара се само у суштину. Губитак љубави, егоизам и равнодушност имају низ разлога. Зауставимо се на једној од њих. Љубити се може само прелепо. Безобразно и ружно је могуће само трпети, али га је немогуће љубити. Љубав и лепота су повезани једни са другим. Образовање људи и традиција народа, колико год они били несавршени, имају у својој основи да сачувају лепоту и племенитост људске душе. Традиција, обичаји, заједничко мишљење, високо цењење целомудрености, спремност на жртву –били су форме очувања љубави. Сада се тим традицијама изругују и руше се; морална схватања се посматрају као окови, у којима је човек био закључан у прошлим вековима као сужањ. У сва времена су постојали греси и пороци, али су они били оцењивани као зло и болест, који разједају људско друштво. Сада су грех и порок престали да смућују људе: смућује их друго, заиста, то је осуда греха. За људе, који су живели пред потопом, у Светом Писму је речено „да су били плот (тело)“, то јест, код њих су ишчезле потребе духа, изопачила су се осећања душе, и почела је владавина тела: човек је поистоветио себе са својим телом, и зато је пао ниже свих ствари, које живе на земљи. Човек губи лепоту своје душе, зато он није у стању да љуби, и њега не могу да љубе. У телу се гнезде само инстинкти и мрачне страсти. Страсти су одвратне; човек им се може предавати, али их не може љубити. Зато људи, губећи лепоту - губе љубав. Лаж, обмана, демонски свет наркотика и алкохола, блуд и разврат у најбестиднијим облицима чини људе без-образнима. Зато се међу људима увеличава дистанца, зато емоционална хладноћа чини земљу налик на гробље, где обитавају живи лешеви. У чистоти је духовна светлост и радост, а у греху и пороку – тежина и духовни мрак. Чистоту желе да одузму од човека, да јој се наругају, да је униште. Зато је свет за људе постао туђим и празним. Човек не осећа бол другога, не жели и не може да га загреје топлотом своје душе. Човек се боји света и унутрашње се штити од људи. Та усамљеност, свесна и несвесна, усамљеност пустиње – то је најстрашније проклетство нашег века. Архимандрит Рафаил Карелин Извор: Пријатељ Божији -
Свештеник Валерије Духањин: Самообмана је гора од губе - прича из нашег времена
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Наш живот је пун загонетки. Оно што сматрамо штетним често нас одведе до доброг завршетка. А оно што сматрамо корисним нас често лишава добробити. И чак и када нам Господ пружа очигледно чудо да нас уразуми, избор је увек на човеку, а тај избор каткад може бити неочекиван и непредвидив. У храм једне јужне руске епархије, 2006. године, ушла је 85-годишња старица. Њено лице, која је она брижно скривала завојима, било је покривено чиревима. Првобитно је Надежда Ивановна била протестанткиња, а после је дуго времена ишла код пентакосталаца, верујући да ће тамо наћи мир својој души. У последњих десет година њеног живота упала је у тешке муке: оболела је од губе (или је барем тако она сама називала своју необичну болест, а у цркви нико од ње није тражио лекарско уверење). Ови наводи звуче готово невероватно, али упркос распрострањеном веровању, трајно хоспитализованих лепрозних болесника је свега 35% од њиховог укупног броја. Остали се лече амбулаторно и пролазе надзор у месним диспанзерима, то су углавном они који не болују од активног облика лепре. Како год, али лице ове јадне жене је било поједено болешћу, чије су ширење на једвите јаде спречавале специјалне инјекције. Ти страшни чиреви су је доводили до јада. Приметила је застрашујућу болест исувише касно и не знајући шта ће од себе пала у очај. Ништа није помагало: ни лекови, ни лична усиљена молитва, ни полагање руку у пентакосталним обредима, који су јој узалуд обећавали Божију благодат и брзо исцељење. Тешко је рећи како се код ње појавила жеља да пође у православну цркву. По свему судећи се разочарала у своју веру и била је спремна да пође било где, ако је било икакве шансе за помоћ. Али, можда се на крајњим границама безизлазности и унутрашњег очаја у њој пробудио зов и чежња за нечим истинским, можда је то био искрени глас савести побуђен с висина, који јој је указао на једино право решење. Поред тога, она је осећала страх, управо онај страх који многи осећају на прагу храма, када душа искрено иште сусрет с Богом, трага за благодаћу коју дарују само Свете Тајне. Али истовремено се унутар душе налази несавладиви зид, који спречава одлучујући корак, што значи исповедити се свештенику и прикључити се православном богослужењу. Надежда Ивановна се бојала да ће бити одбачена, да ће је прогнати из цркве и да нико уопште неће марити за њу. Стога се одлучила на следећи несвакидашњи корак. Тог јутра, пре него што се коначно одлучила да дође у цркву, помолила се и надајући се да ће добити неки тајни знак, у складу са веровањима пентакосталаца, негледајући је трипут отворила Свето Писмо. И сва три пута је отворила књигу на исто место, тамо где је жена Хананејка, која је била незнабожац, молила Спаситеља да јој исцели запоседнуту кћер. Ипак, Господ је искушао веру Хананејке, испрва је ни не удостојивши одговора, а после њених упорних молби јој се обратио речима: «Није добро узимати хлеб од деце и давати га псима». Јер та жена није била део Богоизабраног народа. Али и на тако строги одговор она је смирено прозборила: «Тако је Господе! Али и пси једу мрве које падају са стола њихових господара». Тада јој је Спаситељ одговорио: «О, жено! велика је вера твоја; нека ти буде по жељи твојој». И молба Хананејке је била испуњена (видети: Мт. 15: 21–28). Наравно, не бих волео да неко од наших читалаца понови такав поступак који је веома сличан гатању, али у датом случају Надежда Ивановна је поступила управо тако, налазећи се притом ван Православља. Примила је ове јеванђељске речи као да су упућене баш њој, у смислу да и ако је недостојна ипак је нико неће лишити малецних мрва милостиве помоћи које може добити само у православном храму. И тако осокољена, она је пожурила у оближњу православну цркву. У току је била Божествена Литургија. Надежда Ивановна је тихо стала иза свих, слушајући богослужење. И почело је читање Јеванђеља. Како је само била задивљена када је чула тај исти текст о молби Хананејке, о њеном искушењу од стране Спаситеља и Његовој чудесној помоћи као одговору на скрушену веру те жене. У Надеждиној души жедној смисла десила се промена, осетила је у свему што се догађало присуство Бога. Сада, обливена сузама, пришла је свештенику који је управо изашао из олтара како би примио исповести и испричала о себи све: како болује, жели да се излечи, али да је дуго време била с пентакосталцима. На крају се обратила молбом: «Верујем да ме Господ неће одбацити, иако не припадам Православној Цркви. Молим вас, причестите ме». Њена молба је била превише узаврела од емоција. Отац Димитрије је пажљиво саслушао њену причу, а затим благонаклоно, али довољно тврдо одговорио: «Не, ви се не можете код нас причестити, ако не примите Православље». Јер први емотивни налет са жељом примити Причешће зарад исцељења још увек не сведочи о чврстој одлуци да човек хоће да постане православац и да је спреман да живи у складу са правилима Цркве. Ипак, отац је исказао и неопходно милосрђе: «Имамо икону Светитеља Николе Чудотворца, тај угодник Божији је помогао многим страдалницима. Могу да вас помажем јелејем из кандила које гори пред његовом иконом». Сложила се. Треба приметити да је за протестанта овакав предлог свештеника духовно искушење, јер они не поштују свеце, нити иконе, а тим пре се не моле свецима пред њиховим иконама, клоне се материјалних светиња као што је јелеј од кандила. Она је осетивши истину у речима свештеника прихватила његов предлог. И мада икона Светог Николе још није била освећена, јер је тек стигла у храм, отац Димитрије је помазао болесницу јелејем из кандила. Надежда је отишла смирена и пуна душевне радости: благодат Божија се дотакла ње. Рекло би се да њеном одушевљењу није било краја и да је њена одлука о избору једине праве вере унапред била донета. Опет се појавила у храму кроз две недеље. И шта се десило? Од пређашње болести није остало ни трага. Губа, или каква год да је у питању била болест, је у потпуности нестала. Свештеник се неописиво обрадовао. И за њега је то чудо било неочекивано. Најискреније, мило се осмехујући обратио јој се речима: «Ето видиш, Господ ти је помогао баш у Православној Цркви, тако да сад треба да донесеш одлуку». Свако би рекао да је ту све очигледно. Господ јој је указао Своју милост, наочиглед свих пројавио дејство Своје благодати у православном храму. Али хајде да овде застанемо. Ипак поред Божијег дејства такође постоји и наш одговор, одзив самог човека на Божији позив. А у датом случају одговор исцељеног човека се није испоставио онаквим какав очекујемо… Пребацујући се с ноге на ногу, као кривац са помешаним осећањима захвалности и неодлучности, Надежда Ивановна је рекла: «Да, у праву сте, мени је овде помогао Сам Господ. Али, оче, имам већ 85 година, то није узраст за промену вере. Тешко ми је да унесем неке кардиналне промене у свој живот. Може ли све да остане како јесте?» У томе је било неке самообмане, као да се човек буквално покушава скрити од Божијег позива, усред страха од животних промена. Свештеник је био зачуђен, али није могао да иде против жеље људског срца. На томе су се и растали. Отац више није видео ту жену у цркви. Можда је само и дошла да би се исцелила. А отишла када је добила шта је тражила. Могуће да су јој се у души за ово време десиле и још неке радосније промене. Судбина ове жене је скривена од нас, али мало је вероватно да ју је Господ лишио неких нових покушаја уразумљења. Чудновата је Божанска Промисао. Човеку друге вере, кога растрзава болест, дарује исцељење у православном храму, када иствовремено многи православци страдају од истих таквих болести и не исцељују се. Упркос томе они и даље остају у Цркви. А протестанткиња, која је дуго време била са пентакосталцима, добила је у православном храму испуњење своје највеће молбе, али није у себи нашла довољно снаге да ту и остане. У томе се крије Божија мудрост: људе са снажном вером васпитава за спасење кроз животна страдања, а људе са слабом вером кроз сведочење о Истини чудесном помоћу и слабљењем њихових јада. Па ипак, док позива човека, укључујући ту и чудесна исцељења, Господ Бог никада не подвргава нашу слободну вољу насиљу. Коначни животни избор увек сам прави човек. Жалосно је да су многима од Бога потребни телесно здравље, комфор, материјално благостање, а не чиста вера и спасење душе у вечности. Извор: Православие.ру -
Наш живот је пун загонетки. Оно што сматрамо штетним често нас одведе до доброг завршетка. А оно што сматрамо корисним нас често лишава добробити. И чак и када нам Господ пружа очигледно чудо да нас уразуми, избор је увек на човеку, а тај избор каткад може бити неочекиван и непредвидив. У храм једне јужне руске епархије, 2006. године, ушла је 85-годишња старица. Њено лице, која је она брижно скривала завојима, било је покривено чиревима. Првобитно је Надежда Ивановна била протестанткиња, а после је дуго времена ишла код пентакосталаца, верујући да ће тамо наћи мир својој души. У последњих десет година њеног живота упала је у тешке муке: оболела је од губе (или је барем тако она сама називала своју необичну болест, а у цркви нико од ње није тражио лекарско уверење). Ови наводи звуче готово невероватно, али упркос распрострањеном веровању, трајно хоспитализованих лепрозних болесника је свега 35% од њиховог укупног броја. Остали се лече амбулаторно и пролазе надзор у месним диспанзерима, то су углавном они који не болују од активног облика лепре. Како год, али лице ове јадне жене је било поједено болешћу, чије су ширење на једвите јаде спречавале специјалне инјекције. Ти страшни чиреви су је доводили до јада. Приметила је застрашујућу болест исувише касно и не знајући шта ће од себе пала у очај. Ништа није помагало: ни лекови, ни лична усиљена молитва, ни полагање руку у пентакосталним обредима, који су јој узалуд обећавали Божију благодат и брзо исцељење. Тешко је рећи како се код ње појавила жеља да пође у православну цркву. По свему судећи се разочарала у своју веру и била је спремна да пође било где, ако је било икакве шансе за помоћ. Али, можда се на крајњим границама безизлазности и унутрашњег очаја у њој пробудио зов и чежња за нечим истинским, можда је то био искрени глас савести побуђен с висина, који јој је указао на једино право решење. Поред тога, она је осећала страх, управо онај страх који многи осећају на прагу храма, када душа искрено иште сусрет с Богом, трага за благодаћу коју дарују само Свете Тајне. Али истовремено се унутар душе налази несавладиви зид, који спречава одлучујући корак, што значи исповедити се свештенику и прикључити се православном богослужењу. Надежда Ивановна се бојала да ће бити одбачена, да ће је прогнати из цркве и да нико уопште неће марити за њу. Стога се одлучила на следећи несвакидашњи корак. Тог јутра, пре него што се коначно одлучила да дође у цркву, помолила се и надајући се да ће добити неки тајни знак, у складу са веровањима пентакосталаца, негледајући је трипут отворила Свето Писмо. И сва три пута је отворила књигу на исто место, тамо где је жена Хананејка, која је била незнабожац, молила Спаситеља да јој исцели запоседнуту кћер. Ипак, Господ је искушао веру Хананејке, испрва је ни не удостојивши одговора, а после њених упорних молби јој се обратио речима: «Није добро узимати хлеб од деце и давати га псима». Јер та жена није била део Богоизабраног народа. Али и на тако строги одговор она је смирено прозборила: «Тако је Господе! Али и пси једу мрве које падају са стола њихових господара». Тада јој је Спаситељ одговорио: «О, жено! велика је вера твоја; нека ти буде по жељи твојој». И молба Хананејке је била испуњена (видети: Мт. 15: 21–28). Наравно, не бих волео да неко од наших читалаца понови такав поступак који је веома сличан гатању, али у датом случају Надежда Ивановна је поступила управо тако, налазећи се притом ван Православља. Примила је ове јеванђељске речи као да су упућене баш њој, у смислу да и ако је недостојна ипак је нико неће лишити малецних мрва милостиве помоћи које може добити само у православном храму. И тако осокољена, она је пожурила у оближњу православну цркву. У току је била Божествена Литургија. Надежда Ивановна је тихо стала иза свих, слушајући богослужење. И почело је читање Јеванђеља. Како је само била задивљена када је чула тај исти текст о молби Хананејке, о њеном искушењу од стране Спаситеља и Његовој чудесној помоћи као одговору на скрушену веру те жене. У Надеждиној души жедној смисла десила се промена, осетила је у свему што се догађало присуство Бога. Сада, обливена сузама, пришла је свештенику који је управо изашао из олтара како би примио исповести и испричала о себи све: како болује, жели да се излечи, али да је дуго време била с пентакосталцима. На крају се обратила молбом: «Верујем да ме Господ неће одбацити, иако не припадам Православној Цркви. Молим вас, причестите ме». Њена молба је била превише узаврела од емоција. Отац Димитрије је пажљиво саслушао њену причу, а затим благонаклоно, али довољно тврдо одговорио: «Не, ви се не можете код нас причестити, ако не примите Православље». Јер први емотивни налет са жељом примити Причешће зарад исцељења још увек не сведочи о чврстој одлуци да човек хоће да постане православац и да је спреман да живи у складу са правилима Цркве. Ипак, отац је исказао и неопходно милосрђе: «Имамо икону Светитеља Николе Чудотворца, тај угодник Божији је помогао многим страдалницима. Могу да вас помажем јелејем из кандила које гори пред његовом иконом». Сложила се. Треба приметити да је за протестанта овакав предлог свештеника духовно искушење, јер они не поштују свеце, нити иконе, а тим пре се не моле свецима пред њиховим иконама, клоне се материјалних светиња као што је јелеј од кандила. Она је осетивши истину у речима свештеника прихватила његов предлог. И мада икона Светог Николе још није била освећена, јер је тек стигла у храм, отац Димитрије је помазао болесницу јелејем из кандила. Надежда је отишла смирена и пуна душевне радости: благодат Божија се дотакла ње. Рекло би се да њеном одушевљењу није било краја и да је њена одлука о избору једине праве вере унапред била донета. Опет се појавила у храму кроз две недеље. И шта се десило? Од пређашње болести није остало ни трага. Губа, или каква год да је у питању била болест, је у потпуности нестала. Свештеник се неописиво обрадовао. И за њега је то чудо било неочекивано. Најискреније, мило се осмехујући обратио јој се речима: «Ето видиш, Господ ти је помогао баш у Православној Цркви, тако да сад треба да донесеш одлуку». Свако би рекао да је ту све очигледно. Господ јој је указао Своју милост, наочиглед свих пројавио дејство Своје благодати у православном храму. Али хајде да овде застанемо. Ипак поред Божијег дејства такође постоји и наш одговор, одзив самог човека на Божији позив. А у датом случају одговор исцељеног човека се није испоставио онаквим какав очекујемо… Пребацујући се с ноге на ногу, као кривац са помешаним осећањима захвалности и неодлучности, Надежда Ивановна је рекла: «Да, у праву сте, мени је овде помогао Сам Господ. Али, оче, имам већ 85 година, то није узраст за промену вере. Тешко ми је да унесем неке кардиналне промене у свој живот. Може ли све да остане како јесте?» У томе је било неке самообмане, као да се човек буквално покушава скрити од Божијег позива, усред страха од животних промена. Свештеник је био зачуђен, али није могао да иде против жеље људског срца. На томе су се и растали. Отац више није видео ту жену у цркви. Можда је само и дошла да би се исцелила. А отишла када је добила шта је тражила. Могуће да су јој се у души за ово време десиле и још неке радосније промене. Судбина ове жене је скривена од нас, али мало је вероватно да ју је Господ лишио неких нових покушаја уразумљења. Чудновата је Божанска Промисао. Човеку друге вере, кога растрзава болест, дарује исцељење у православном храму, када иствовремено многи православци страдају од истих таквих болести и не исцељују се. Упркос томе они и даље остају у Цркви. А протестанткиња, која је дуго време била са пентакосталцима, добила је у православном храму испуњење своје највеће молбе, али није у себи нашла довољно снаге да ту и остане. У томе се крије Божија мудрост: људе са снажном вером васпитава за спасење кроз животна страдања, а људе са слабом вером кроз сведочење о Истини чудесном помоћу и слабљењем њихових јада. Па ипак, док позива човека, укључујући ту и чудесна исцељења, Господ Бог никада не подвргава нашу слободну вољу насиљу. Коначни животни избор увек сам прави човек. Жалосно је да су многима од Бога потребни телесно здравље, комфор, материјално благостање, а не чиста вера и спасење душе у вечности. Извор: Православие.ру View full Странице
-
"Хришћанска породица – то је активна љубав која узраста у служењу једних другима. Сада сваки члан породице жели да би служили њему, и породица постаје невидљивим пољем за постојану борбу за власт и првенство. Горди жели да добије више, од онога што пружа, и вређа се када други не схватају његово умишљено првенство. Зато се тако катастрофално распадају породице, као да се стаклена посуда под ударцима чекића разбија на мале делове, остављајући после себе само остатке. Човек се не радује човеку. Рођаци не налазе времена да би се видели једни са другима. Хришћанин сусреће хришћанске празнике без духовне радости, скоро као да испуњава дуг. Чини се да је сву земљу прекрила сива, непровидна магла. Без љубави људска душа умире, и зато су савремени људи дубоко несрећни. Сама религија без љубави постаје туђа срцу и несхватљива души." Архимандрит Рафаил Карелин
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.