Претражи Живе Речи Утехе

Наш живот је пун загонетки. Оно што сматрамо штетним често нас одведе до доброг завршетка. А оно што сматрамо корисним нас често лишава добробити. И чак и када нам Господ пружа очигледно чудо да нас уразуми, избор је увек на човеку, а тај избор каткад може бити неочекиван и непредвидив. У храм једне јужне руске епархије, 2006. године, ушла је 85-годишња старица. Њено лице, која је она брижно скривала завојима, било је покривено чиревима. Првобитно је Надежда Ивановна била протестанткиња, а после је дуго времена ишла код пентакосталаца, верујући да ће тамо наћи мир својој души. У последњих десет година њеног живота упала је у тешке муке: оболела је од губе (или је барем тако она сама називала своју необичну болест, а у цркви нико од ње није тражио лекарско уверење). Ови наводи звуче готово невероватно, али упркос распрострањеном веровању, трајно хоспитализованих лепрозних болесника је свега 35% од њиховог укупног броја. Остали се лече амбулаторно и пролазе надзор у месним диспанзерима, то су углавном они који не болују од активног облика лепре. Како год, али лице ове јадне жене је било поједено болешћу, чије су ширење на једвите јаде спречавале специјалне инјекције. Ти страшни чиреви су је доводили до јада. Приметила је застрашујућу болест исувише касно и не знајући шта ће од себе пала у очај. Ништа није помагало: ни лекови, ни лична усиљена молитва, ни полагање руку у пентакосталним обредима, који су јој узалуд обећавали Божију благодат и брзо исцељење. Тешко је рећи како се код ње појавила жеља да пође у православну цркву. По свему судећи се разочарала у своју веру и била је спремна да пође било где, ако је било икакве шансе за помоћ. Али, можда се на крајњим границама безизлазности и унутрашњег очаја у њој пробудио зов и чежња за нечим истинским, можда је то био искрени глас савести побуђен с висина, који јој је указао на једино право решење. Поред тога, она је осећала страх, управо онај страх који многи осећају на прагу храма, када душа искрено иште сусрет с Богом, трага за благодаћу коју дарују само Свете Тајне. Али истовремено се унутар душе налази несавладиви зид, који спречава одлучујући корак, што значи исповедити се свештенику и прикључити се православном богослужењу. Надежда Ивановна се бојала да ће бити одбачена, да ће је прогнати из цркве и да нико уопште неће марити за њу. Стога се одлучила на следећи несвакидашњи корак. Тог јутра, пре него што се коначно одлучила да дође у цркву, помолила се и надајући се да ће добити неки тајни знак, у складу са веровањима пентакосталаца, негледајући је трипут отворила Свето Писмо. И сва три пута је отворила књигу на исто место, тамо где је жена Хананејка, која је била незнабожац, молила Спаситеља да јој исцели запоседнуту кћер. Ипак, Господ је искушао веру Хананејке, испрва је ни не удостојивши одговора, а после њених упорних молби јој се обратио речима: «Није добро узимати хлеб од деце и давати га псима». Јер та жена није била део Богоизабраног народа. Али и на тако строги одговор она је смирено прозборила: «Тако је Господе! Али и пси једу мрве које падају са стола њихових господара». Тада јој је Спаситељ одговорио: «О, жено! велика је вера твоја; нека ти буде по жељи твојој». И молба Хананејке је била испуњена (видети: Мт. 15: 21–28). Наравно, не бих волео да неко од наших читалаца понови такав поступак који је веома сличан гатању, али у датом случају Надежда Ивановна је поступила управо тако, налазећи се притом ван Православља. Примила је ове јеванђељске речи као да су упућене баш њој, у смислу да и ако је недостојна ипак је нико неће лишити малецних мрва милостиве помоћи које може добити само у православном храму. И тако осокољена, она је пожурила у оближњу православну цркву. У току је била Божествена Литургија. Надежда Ивановна је тихо стала иза свих, слушајући богослужење. И почело је читање Јеванђеља. Како је само била задивљена када је чула тај исти текст о молби Хананејке, о њеном искушењу од стране Спаситеља и Његовој чудесној помоћи као одговору на скрушену веру те жене. У Надеждиној души жедној смисла десила се промена, осетила је у свему што се догађало присуство Бога. Сада, обливена сузама, пришла је свештенику који је управо изашао из олтара како би примио исповести и испричала о себи све: како болује, жели да се излечи, али да је дуго време била с пентакосталцима. На крају се обратила молбом: «Верујем да ме Господ неће одбацити, иако не припадам Православној Цркви. Молим вас, причестите ме». Њена молба је била превише узаврела од емоција. Отац Димитрије је пажљиво саслушао њену причу, а затим благонаклоно, али довољно тврдо одговорио: «Не, ви се не можете код нас причестити, ако не примите Православље». Јер први емотивни налет са жељом примити Причешће зарад исцељења још увек не сведочи о чврстој одлуци да човек хоће да постане православац и да је спреман да живи у складу са правилима Цркве. Ипак, отац је исказао и неопходно милосрђе: «Имамо икону Светитеља Николе Чудотворца, тај угодник Божији је помогао многим страдалницима. Могу да вас помажем јелејем из кандила које гори пред његовом иконом». Сложила се. Треба приметити да је за протестанта овакав предлог свештеника духовно искушење, јер они не поштују свеце, нити иконе, а тим пре се не моле свецима пред њиховим иконама, клоне се материјалних светиња као што је јелеј од кандила. Она је осетивши истину у речима свештеника прихватила његов предлог. И мада икона Светог Николе још није била освећена, јер је тек стигла у храм, отац Димитрије је помазао болесницу јелејем из кандила. Надежда је отишла смирена и пуна душевне радости: благодат Божија се дотакла ње. Рекло би се да њеном одушевљењу није било краја и да је њена одлука о избору једине праве вере унапред била донета. Опет се појавила у храму кроз две недеље. И шта се десило? Од пређашње болести није остало ни трага. Губа, или каква год да је у питању била болест, је у потпуности нестала. Свештеник се неописиво обрадовао. И за њега је то чудо било неочекивано. Најискреније, мило се осмехујући обратио јој се речима: «Ето видиш, Господ ти је помогао баш у Православној Цркви, тако да сад треба да донесеш одлуку». Свако би рекао да је ту све очигледно. Господ јој је указао Своју милост, наочиглед свих пројавио дејство Своје благодати у православном храму. Али хајде да овде застанемо. Ипак поред Божијег дејства такође постоји и наш одговор, одзив самог човека на Божији позив. А у датом случају одговор исцељеног човека се није испоставио онаквим какав очекујемо… Пребацујући се с ноге на ногу, као кривац са помешаним осећањима захвалности и неодлучности, Надежда Ивановна је рекла: «Да, у праву сте, мени је овде помогао Сам Господ. Али, оче, имам већ 85 година, то није узраст за промену вере. Тешко ми је да унесем неке кардиналне промене у свој живот. Може ли све да остане како јесте?» У томе је било неке самообмане, као да се човек буквално покушава скрити од Божијег позива, усред страха од животних промена. Свештеник је био зачуђен, али није могао да иде против жеље људског срца. На томе су се и растали. Отац више није видео ту жену у цркви. Можда је само и дошла да би се исцелила. А отишла када је добила шта је тражила. Могуће да су јој се у души за ово време десиле и још неке радосније промене. Судбина ове жене је скривена од нас, али мало је вероватно да ју је Господ лишио неких нових покушаја уразумљења. Чудновата је Божанска Промисао. Човеку друге вере, кога растрзава болест, дарује исцељење у православном храму, када иствовремено многи православци страдају од истих таквих болести и не исцељују се. Упркос томе они и даље остају у Цркви. А протестанткиња, која је дуго време била са пентакосталцима, добила је у православном храму испуњење своје највеће молбе, али није у себи нашла довољно снаге да ту и остане. У томе се крије Божија мудрост: људе са снажном вером васпитава за спасење кроз животна страдања, а људе са слабом вером кроз сведочење о Истини чудесном помоћу и слабљењем њихових јада. Па ипак, док позива човека, укључујући ту и чудесна исцељења, Господ Бог никада не подвргава нашу слободну вољу насиљу. Коначни животни избор увек сам прави човек. Жалосно је да су многима од Бога потребни телесно здравље, комфор, материјално благостање, а не чиста вера и спасење душе у вечности. Извор: Православие.ру View full Странице

Нисам њихов потомак и тачка. Зато и звучи тако скандалозно. Много сам читао на ту тему, али и сад као и раније не верујем у теорију еволуције. Још ћу додати да је на руској друштвеној мрежи «ВКонтакте» једна православна девојка на свом профилу написала предивну мисао: «Није ме срамота што сам кћер Небеског Оца. Нека се стиде они чији су преци мајмуни». И ето, ни мене није срамота што сам син Небеског Оца (грешан, али свеједно син, јер и у Јеванђељу је блудни син ипак син и отац га се није одрекао), а моја душа никако не прима еволуционистичку теорију. Срамота ме је када ми пишу браћа свештеници који убеђено говоре: «Еволуција је доказана чињеница, то знају сви ђаци, па то је очигледно! Како неко може бити таква незналица да пориче оно што је очито?» Већ по ко зна који пут ми шаљу чланке и материјале на ту тему. Али попут таласа који се разбијају о морске хриди, моја душа као и раније не прима ту теорију. Из неког разлога убедљивије звуче речи Преподобног Пајсија Светогорца и Светитеља Луке (Војно-Јасенецког). Један од њих необразован по светским мерилима, али који је стицао Дух Свети и тако добио дар прозорљивости, а други велики научник, до танчина упознат са људским организмом. И обојица су говорили о лажљивости теорије еволуције. И када би то били само они. То је општа светоотачка интуиција, без обзира да ли је реч о Светитељу Теофану Затворнику, Преподобном Серафиму Саровском (коме су узалудно приписивали еволуционистичке погледе на свет, будући да нису прочитали његове речи до краја, већ их извлачили из контекста) или о новомученицима и исповедницима руске Цркве: Свештеномученику Владимиру (Богојављенском), Николају (Покровском), Преподобномученику Варламу (Никољском), Светитељу Макарију (Невском) и многим другим. У грчкој Цркви је то био Нектарије Егински, а у српској Цркви Светитељ Николај (Велимировић). Ког год свеца да наведете – сваки је био непријатељ еволуције. Исти тај Светитељ Теофан је отворено писао о идеолозима еволуције: «Окружили су се мноштвом фантазмагоричних претпоставки, уздигли их на ниво необоривих истина и диче се тиме што против њих нико више не може дићи глас. У стварности, они су толико празни да против њих и не вреди ништа говорити. Сва њихова мудровања су попут куле од карата – само дуни и разлетеће се. Нема потребе побијати њихове тврдње једну за другом, довољно је относити се према њима као према сновима… Иста је таква и теорија настанка света из космичких маглина, уз своје помоћне теорије спонтаног постања, дарвиновске теорије порекла родова и врста, с његовим последњим измишљотинама о пореклу човека. Све је то као бунцање у сну. Читајући их, пролазиш кроз сени. А научници? Шта им можеш?! Њихово гесло је: «Ако ти се не свиђа шта причам немој да слушаш, само ми не сметај да лажем». Преподобни Амвросије Оптински је овако уразумљавао оне који су му долазили: «Не верујте без размишљања таквим којештаријама, да се из прашине живот може створити и да су људи мајмунима били». Како да се не сложим са ставовима светаца? А и како неко може да извитопери Свето Писмо у тој мери да тврди да је Адам имао човеколике родитеље, то јест неки сувишни брачни пар, који је извршио своју функцију и избледео у ништавило? Шта би осећао Адам у Рају док посматра њихову смрт, што значи да је и он сам потомак смрти и да ће његово потомство бити смртно? Где ту уопште можемо наћи живот, ако верујемо да је првоствореног Адама окруживало царство смрти? Какав је смисао искупити Адама од греха, ако је он сам подлегао смртности не због сопственог греха, већ због деловања закона биологије? О каквом греху ми причамо, ако он представља пуки резидуал животињских нагона, који се не подчињавају ни разуму, ни људској вољи? Како треба тумачити Откровење па сматрати да су јадни Адамови преци јурцали једни за другима с разјапљеним чељустима, а најпаметнији од њих са тољагом приде? Какав је то ланац стварања испуњен древним неодређеним нагонима, које ми погрешно називамо страстима? О каквом греху можемо причати, понављам, ако цела теорија еволуције представља страсти као животне неопходности, које су својствене сваком биолошком створењу? Не обмањујмо се – у таквим бићима нема ничег налик на анђеле, нити на лик Божији. И савест, и етика, и манири – све је у тој парадигми резултат еволуције, коју подстиче трка са смрћу. Ма и сама Библија је у њиховој концепцији производ еволуције древних митова, епске поезије, који су постали део верских књига, које су опет кроз векове претрпеле детаљне промене. Где је ту Откровење Божије, ако је све то само еволуција митова? Не нећемо се лагати. Теорија еволуције све руши. А сада ћу рећи нешто што није скандалозно, јер се ради о очигледној чињеници. Наука проучава мир у његовом палом стању, након губитка рајске хармоније, после првобитног греха и увођења у Богом саздани свет закона смрти и труљења. Зато је почетна тачка теорије еволуције смрт: како би се врсте развијале, ако није било смрти до Адама? Како мајмун може постати човек, ако најслабији не нестану, како би направили простора за чудесног мутанта – човека? Зато се космогонија еволуције простире од неуспешне до случајно успешне селекције, од сувишних живих организама који нису испунили своју функцију и нису се докопали биолошког савршенства, до врста које су пуком случајношћу успеле да напредују до нових форми. То јест, у њиховој концепцији Бог није успео да створи леп, хармоничан, савршени свет. Узгред се запитајмо, какав је то Бог у теорији еволуције?! Њихов бог и јесте еволуција, тај својеврсни чаробњак, алхемичар, који магијом претвара једно биће у друго – крокодила у птеродактила, медведа у кита, ламу у жирафу, а древног мајмуна у човека. И све је то преузето из њихових књига. Шта би било са тим крокодилом када се његове предње ноге из генерације у генерацију претварају у патрљке, како би се на крају формирала крила птеродактила? Ко ће помоћи том инвалиду еволуције, коме мутирају предње ноге, а крила још нема? Али кога то занима, за то ће се побринути окретни алхемичар – еволуција. Наука види свет у његовом сломљеном стању, са остацима хармоније, али са видљивим губитком рајског склада. Како можемо данашњу стварност пресликати на зачетак нашег постања? Нека нам кажу велики научни умови, каквим микроскопом, каквом суперелектронском справом, каквим анализама могу да проуче Васкрслог Христа и Његово тело после васкрсења? Биће којем не треба храна, ваздух за дисање, које нема физиолошке потребе, коме ништа не могу микроби и бактерије, болести – уопште, биће у ком царује живот, а не смрт, без старости и бора, без «гладан сам» или «морам у тоалет», биће у потпуности људско, али равно анђелима, које је надвладало смрт и пропадање? Како ће научници објаснити биће Истинског Човека, васкрслог ради нас да би нам вратио рајску хармонију? Како можемо разумети природу првог Адама, чије смо одлике изгубили, чим је Адам прекинуо своју везу са Богом? Због тога је и дошао Нови Адам – Христос. Он нам је вратио бесмртност, вратио оно што смо давно изгубили у Рају и дао нам још више, а сада покушавају да нас убеде да се Адам родио од смрти и да је првостворени свет био испуњен смрћу, страдањем, рушењем и да је све то било сасвим природно. Зашто би Христу онда било потребно да нам враћа изгубљено, ако је свиме од почетка управљала мутација? Како се може истражити приснодевство Мајке Божије, где је деловао Бог Свети Дух, а не закони биологије? Не, наука неће ни поменути ништа што надилази материјални свет и трулежну природу. Неће разматрати обожење, нити преображавајуће дејство благодати Божије. Неће говорити о стању света док у њега нису уведени закони греха. То су разлози зашто свети људи – то јест не ми, не ја – који су за живота стицали благодат и созерцали Христа и Његов нематеријални свет живе у складу са другачијом интуицијом. Та интуиција оставља по страни научне податке о смртном свету и усмерава свој поглед на првостворени рајски свет. Док проучавамо свет након првобитног греха и пада човека у грешно стање, видимо само део опште слике. Необјективна је она наука која проучава само део, не узимајући у обзир целу слику – ни што се тиче стварања света, а ни самог човека. Људи који гаје различите концепције о свом пореклу тешко могу наћи заједнички језик. Веза са родом је попут темеља постојања, она је окосница која одређује личност и њено понашање. Свако од нас наслеђује нешто од свог рода, понавља исте животне поступке, а неки и оправдавају своје грешке позивајући се на древни род. Свако има избор. Разумем да ће ми сада спочитавати формуле, биолошке, геолошке, археолошке, палеонтолошке податке и шта све не, доказе од Илије Пригожина, Стивена Хокинга и других ауторитета данашњег света. Рећи ће: «Како то ниси потомак мајмуна? Ево, сам види». Не, другови моји, нисам њихов потомак, па макар ме убили оном древном тољагом коју сам помињао. Заступници еволуције су сви одреда моји браћа и сестре, али горила није мој брат, а шимпанза није моја сестра. У Јеванђељу од Луке читам о родослову Христа, тамо је написано да је Он као човек водио порекло до самог извора нашег рода, Син… Еносов, Ситов, Адамов, Божији (Лк. 3: 38). Између првог човека Адама и Његовог Творца Бога нема ниједног другог претка, нема никакве карике која би му претходила. Ко нам је ближи и дражи – Христос с Његовим преображењем природе или мит о пореклу од репатих примата? Извор: Православие.ру View full Странице