Претражи Живе Речи Утехе

На РТС сам братијом управо одгледао филм "Дара из Јасеновца". Дубоко је то потресан филм, са болним срцем урађен, смирено, искрено и достојанствено. Не изазива се ту ни гнев, ни мржња, јер ум просто занеми гледајући ужасе људског страдања, како невиних жртава, тако и ужасног пада оних који су их слали у смрт и патње, не знајући у своме слепилу шта чине. Нисам никада гледао играни филм који је тако дубоко људски потресан, а опет једно изузетно уметничко остварење, које је по много чему више од тога и које ћемо памтити. Зато је овај филм неизмерно важно сведочанство, сузама саткани дар свим мученицима Јасеновца и уопште сваког насиља над невинима, да никада не буду заборављени. Ко год погледа овај филм не може да остане равнодушан, ни према филму, а поготово не према ужасима тог страшног времена. И добро је да филм није у номинацији за Оскара, јер би га тако нешто само унизило. Ово је пре свега исплакана истина о страдању невиних људи, трагедији људског пада злочинаца, поема о победи живота и наде у Бога, а не играни филм за белосветске фестивале, црвене тепихе, рефлекторе и блештаве награде. А тек је бизарно након одгледаног филма говорити о приземним политичким антагонизмима који још трују ове наше просторе, а још мање о бедним критикама оних који су за шаку долара распели и још ће разапињати Дару. Колико год то некоме било чудно, истина једино мири и прочишћује, надилазећи време и простор о коме говори и постаје прича о општој трагедији, али и величини човека. Неизмерно хвала Наташи Дракулић (сценаристи), Предрагу Антонијевићу на сјајној режији, одличној глумачкој екипи, сјајној фотографији, и великом труду да се прикаже барем део ужаса Јасеновца, Градишке и других стратишта и поред скромних средстава која су им била на располагању. Посебно велика похвала малој Биљани Чекић (Дари) која је својим очима и сузама рекла више него многе написане књиге. Вечерас су многи плакали и још су скамењени пред овом никада до краја испричаном причом. Живот на крају побеђује, не само у онима који су преживели ужасе страдања, деци од којих многи нису заборавили ко су и одакле су дошли, већ још више кроз оне који су својим страдањем вечно обесмрћени у Богу, јер као што завршни цитат каже "Бог није Бог мртвих, него живих, јер у Њему су сви живи" (Лук. 20.38) Више о филму: https://sr.wikipedia.org/wiki/Дара_из_Јасеновца?fbclid=IwAR117-ZUdgmi5CW_QzGqeCIPUhad8hf_QFVuZTNw5giqUGaIkohC-tQ9oos Сава Јањић View full Странице

Mržnja može da se ispolji neuvijeno, ponekad prilično brutalno ali veoma često ume da bude duboko prikrivena, tako da je čovek ni sam nije svestan. Bilo u otvorenom, bilo u prerušenom obliku, mržnja je žilava i strasna koliko i ljubav. Zapravo, strasnija i žilavija jer mnoge sveobuhvatnije prožima, u mnogima duže bukti i teže zgasne. Ogromna je razorna snaga mržnje. U to se svakodnevno uveravamo. Ona truje, pustoši i uništava živote kako onih koji mrze tako i onih na kojima se iskaljuje. Ma koliko bila štetna, mržnja se, međutim, ne može prosto odstraniti voljnom odlukom, nekom vrstom moralne hirurške intervencije. Mržnju nećemo ukloniti naređenjem i zabranom. Osoba koja sebi zabrani da mrzi će možda uspeti da svoju mržnju uvije u slatke oblande ali ne i da je se reši. Ona će nastaviti da u njoj besni bez obzira što osoba odbija da prizna njeno postojanje. Mržnja ima svoje uzroke i možemo je prevazići tek kada se ovim uzrocima ozbiljno pozabavimo. Koga i zašto mrzimo? Iz mržnje progovara strah. Mrzimo one kojih se bojimo jer nas ugrožavaju ili bar verujemo da nas ugrožavaju, što nikako nije isto. Naše su procene veoma često nepouzdane i varljive. Veoma retko procenjujemo ljude na osnovu onog što stvarno jesu i stvarno čine, daleko češće na osnovu naših predubeđenja, očekivanja i zahteva. Lako možemo poverovati da su nam neprijatelji oni koji nam niti nanose niti smeraju ikakvo zlo. Kada se osetimo napadnutim, ugroženim, povređenim, veoma je važno da se zapitamo šta je zaista napadnuto, ugroženo, povređeno - mi sami ili nestvarna, preuveličana predstava koju gajimo o sebi, svojoj vrednosti i svom značaju. Najljuće mržnje po pravilu izazivaju povrede ove druge vrste. To znači da se osećamo ugroženim, napadnutim, teško povređenim jer drugi odbijaju da podele i priznaju našu umišljenu predstavu o sebi samima. Na ugroženost zuatim odgovaramo žestokom mržnjom. Tako možemo proglasti neprijateljem i zamrzeti nekoga ko je zapravo prema nama potpuno ravnodušan ili nas čak i ne primećuje, i to upravo zbog njegove ravnodušnosti koja ruši naše uverenje o vlastitom značaju. Ili možemo, što je veoma čest slučaj, zamrzeti nekoga zato što nam je u bilo kom pogledu isprednjačio jer, u svojoj umišljenosti, ne možemo da podnesemo da bilo ko u bilo čemu bude ispred nas. Ali okrutno možemo zamrzeti i one koji previše liče na ono što ne bismo želeli da budemo a ipak jesmo, na ono zbog čega sebe preziremo. Tako će, na primer, mrzeti "lenštine" onaj ko potajno prezire vlastitu nepriznatu lenjost, "nesposobnjakoviće" onaj ko mrzi vlastitu nepriznatu nesposobnost, "glupake" onaj ko se zapravo gnuša vlastite tuposti, "lopove" onaj ko u drugima osuđuje vlastitu sklonost ka iskorištavanju i krađi a "prevarante" onaj koji i sam voli da podvali. Ovde je reč o klasičnom premeštanju gde se mržnja prema sebi ispoljava prerušena kao mržnja prema drugima. Što čovek nemilosrdnije mrzi sebe, surovije će mrzeti druge. Što je prema sebi nerealniji, osećaće se to ugroženijim i to će žešće zamrzeti one za koje je umislio da ga napadaju. D.S.

Има ли неко текст на тему (туђе) агресије према нама и како се поставити према томе (а не постати бескичмењак ни зоро осветник)? 0205_whistling