Претражи Живе Речи Утехе

- Људи сада знају доста о психи, менталним поремећајима, етици комуникације. Ово је довело до тога да је концепт греха, такорећи, искључен из реторике. Како се овде не збунити? — С једне стране, модерна цивилизација покушава све да оплемени. С друге стране, питање етике и даље остаје. Концепт греха као кршења правила, кршења заповести, заиста, бледи и одлази у други план. Живот постаје све тежи. Неки верници верују да психологија не познаје концепт "греха", да је неетична. Али, ја не познајем људе који су више опседнути етиком од психолога. Отворите књиге класика психологије и видећете да је циљ психотерапије да помогне човеку да прихвати своје многострано и комплексно искуство и живи у складу са вредностима, живи етичким животом, односно циљ психотерапије је искуство савести. - Како је то могуће? - Када особа дође, на пример, са осећањем кривице, анксиозности, психолог пружа искуство саосећања - искуство опхођења према себи са благошћу и разумевањем. Али све ово није да би се отклонила кривица. У терапији долази до померања са кривице на одговорност. Психотерапија са свакодневним схватањем „исправно-погрешно“ покушава да постави акутније питање: шта је истина, а шта није? Тиме вам омогућава да поново откријете дубину преиспитивања себе, о чему су писали велики хришћански мислиоци. – Велики је захтев за „православном психологијом“, али ко је православни психолог? У којој мери је такав концепт могућ? – Не волим фразе „православни психолог“, „православна психотерапија“, иако данас постоји много сличних брендова који се постављају као православни. Неки од ових психолога могу бити сертификовани, неки немају никакве везе ни са православљем, ни са психологијом: то је као када људи, ван свог разумевања, говоре шта је добро, а шта лоше, ароматизујући све верским стереотипима. Можда постоје људи који су православни по вери, по својим ставовима, а баве се психотерапијом. Неки приступи су више у складу са православним погледом, други мање. Један веома уважени свештеник прочитао „научни” извештај о односу психотерапије и духовности и нацртао такву мапу: пакао на једном полу, православље и рај на другом, а приступи психологије између. - А шта се спаја са православљем? – Има „психолога“ који спекулишу о човековој тузи, човековим потребама, његовим пороцима. Надувавајући његову немоћ, кажу: „Све је у реду, супер си“. Ово је спекулација о сну особе да буде као Бог, без преузимања одговорности за то. То, наравно, није у корелацији не само са православљем, већ уопште са универзалним људским вредностима. Постоји неколико студија о ефикасности психотерапије, а личност терапеута је увек на првом месту. Читање књига о самопомоћи може помоћи, али не и заменити терапију. Личност треба да ради са личношћу. Мој је савет да православни изаберу најкласичнијег психотерапеута. Са њим ће бити минимум филозофије. Отпор према психотерапији, посебно када је рад већ у току, је нормална фаза. Ако је свештеник рекао: „Не иди код психотерапеута“, а ти си отишао, свидело ти се, и одједном, док радиш на болном месту, чујеш подмукли глас: „Свештеник је био у праву, они хоће да ме покваре.” И особа се повлачи са терапије или се толико опире да терапеут не може ништа да уради. Класични когнитивни терапеут ће радити са одређеним захтевом. На пример, падате у несвест када вас на послу питају да ли сте написали извештај. Имате анксиозност, депресивне мисли. Ово је рад са симптомом, веома је транспарентан. Когнитивна терапија доноси јасноћу мисли. — Када и сам духовник има психичке проблеме а обавеже се да помаже парохијанима, шта се може десити? - Нормално је да и ми можемо да имамо психичке проблеме. Анксиозност је наш периодични или стални пријатељ. Можемо добити субдепресију или доживети хроничну депресију. Особа може да живи са биполарним поремећајем и да буде свештеник на исти начин на који особа са истом особином може бити психотерапеут. Али када човек то пориче, па чак и игра неку улогу, веома је тешко живети у таквој напетости и о томе говоре многи свештенослужитељи различите старости. "Ох, шта ако ме виде у мајици? Шта ако ме виде у филмовима?” Ово је бескрајна улога у којој као да треба да се буде. Размишљаш како ћеш даље, шта ћеш рећи, а онда то утеловљујеш. Може доћи до “сагоревања”, депресије и још много тога. Ако човек не препозна своју патњу, тешко прихвата патњу другог. Уобичајена реакција у овом случају је потискивање: „Не, све си измислио, иди да се молиш.” Зато што постоји веома велика блокада бола: ни у ком случају себи не дозволити да га осетите. Емпатија функционише у оба смера, могу бити истински емпатичан и саосећајан само ако имам саосећања за себе. И још нешто – свештеник можда једноставно да не разуме неке ствари, поготово ако је у питању озбиљна психопатологија, а он то не препознаје и почиње да намеће терете, да нешто захтева. У многим образовним установама Руске православне цркве постоје барем основни предмети из психијатрије, како би свештеник помогао да особа што пре дође до психијатра. Дешава се да у храм долазе људи којима је потребна хитна психијатријска помоћ, а свештеници их доживљавају као демоне и дају им агресивне духовне савете. И људско стање се још више погоршава. Ово је застрашујуће, јер у овом стању може учинити нешто непоправљиво. Али, чини ми се да је тога сада све мање – само због основних знања о психопатологијама. Задатак ће бити - преусмерити их на специјалисте, на психијатра. Добро је кад свештеник има пријатеља психијатра коме се можеш обратити. Не „исправан православни психијатар“, већ нормалан лекар. Мора постојати професионализам да би схватили ограничења својих компетенција. ђакон и психолог Јован Миздриков https://www.pravmir.ru/my-slishkom-aktivno-borolis-s-bogom-v-dushe-est-li-konkurencziya-u-czerkvi-i-psihologii/