Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'Немањићи'.
Found 5 results
-
Нова књига: Немањићи и православно предање о рату и ратовању
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Култура
На страницама које следе налазе се резултати истраживања дубље прошлости српског народа, доба немањићке Србије. Личности и догађаји, вера, идеје и вредности тога времена оставили су неизбрисив печат на потоњу српску историју, јер прошлост није апсолутно мртва и заувек одвојена од садашњости, и све оно у шта су наше претходне генерације веровале, шта су мислиле, осећале и радиле, тајанственим нитима је уплетено и у наше животе данас. Неозбиљно је и надмено читаву историју мерити својим мерама и своју цивилизацију сматрати привилегованом, уз неизбежну предрасуду да су у средњем веку владали само сујеверје, варварство и мрак. Зато и нашим генерацијама припада право, али и обавеза, да се догађаји и личности немањићке Србије сагледавају и осветљавају новим сазнањима, између осталог, и о томе какав је њихов поглед на рат и ратовање. Васпостављање духовне, идејне, па и сваке друте везе са Немањићима и немањићком Србијом за Србе је од посебног значаја. Оживљавањем вере, идеја и вредности тога времена можемо доћи до увида које, иако заборављени, нису изгубиле на вредности, „као што се на обновљеној икони поново појављују величанствени облици старог писма, које смо изгубили и заборавили, али који су увек били невидљиво присутни и који нас нису напуштали”. Идеја је да се расветле стара мудрост и снага, које су водиле наше свете претке и градиле српску државу у време Немањића, од зависне жупаније до царевине, као и Цркву српску од њене самосталности до патријаршије. Уместо да се те безбројне нити живога и светога предања заветно чувају преношењем с покољења на покољење, наша веза са Немањићима и средњовековном Србијом је као непремостивом провалијом безмало прекинута. Обнављање схватања из наше прошлости не значи откривање превазиђених заблуда, јер философске и политичке идеје, попут уметничких дела, не подразумевају стални напредак кроз време, као што је случај са техничким остварењима. Оне често пркосе протицању времена, које може да наслаже скраму заборава, али не и да избрише њихову трајну вредност. Вера, идеали и вредности из времена немањићке Србије могу поново да заблистају пуним сјајем када се са њих скине та скрама. Могу да послуже као поуздано упориште, као тачка ослонца док трагамо за излазом из савременог ћорсокака, који личи на затвор без зидова. Настојањем да се дође до одређених схватања из прошлости до поимања која су остала невидљива и нема у дубинама времена, намера нам је да се поучимо за садашње и будуће потребе: „Ми се занимамо за начин мишљења и веровање наших предака да бисмо боље разумели наш начин мишљења и веровања ... изучавамо њих да бисмо разумели себе.” Књигу Немањићи и православно предање о рату и ратовању аутора Борислава Гроздића можете купити у свим књижарама Патријаршијског управног одбора. Више информација на 011/3025-102; тел./факс 011/3025-152; 064/800-1828; 064/800-1819, e-mail: [email protected] Извор: Инфо-служба СПЦ -
Да ли је неко заиста веровао да ће се прва епизода `испеглати` у монтажи? Ја свакако нисам, али због мира у кући - ћутао сам. А сада бих врло радо викнуо - рекао сам вам! Тешко је, заиста тешко писати о овоме, о овој `ствари` (израз који се такође употребљава за оно на лицу Младена Нелевића), јер човек обично остане разоружан и потпуно нем пред глупошћу. Сматрам, ипак, да иако нисам фимски критичар, ни историчар, имам право да као сасвим просечан гледалац дам неки суд о ономе чему смо били изложени (права је срећа што нам нису ставили ЛСД у воду из славине јер су последице могле бити много много горе). Историју волим, посебно средњи век али опет напомињем да нисам историчар и могу слободно рећи да сам пред гледање прве епизоде потпуно искључио сво претходно знање и да сам се препустио серији и самој причи да ме води. Чекајте! Причи? Којој причи..? На самом почетку овог спектакла видимо `византијског цара` (о Боже како пара уши, зар је тешко рећи РОМЕЈСКОГ) који долази у Ниш, у посету ваљда. Ох, да ли Ромејски Василевс прича српски? Са акцентом из Шутке? Па наравно да прича! О, зар је толико тешко унајмити грчког глумца, зар је толико тешко? Када ће наша продукција изаћи из овог шаблона? Елем, бива шта бива, и браћа `хапсе` Немању. Зашто, где је ту заплет, где су ликови? Ово је отприлике све спаковано у два минута. Можда је то заплет? Хм... Немања бива спуштен у јаму, бла бла трућ трућ, излази верући се о срушено стабло, у шуми наилази на свог човека који кроз целу серију носи неку кожурицу на глави (надам се да није добио неко грозно кожно обољење - у ствари, надам се да јесте). Долази до расплета (без правог заплета) где Немања постаје велики жупан. У наредним сценама он `ослобађа српске земље. Од кога? Грка? Побогу зашто? Какав је то живот под Грцима? Да ли смо видели једну секунду тог живота и самим тим створили слику и о потреби за `ослобођењем српских земаља`? Не, чак ни једну реч о томе заправо. Зашто се онда ослобађају и зашто се она банда од десетак људи бори са другом бандом од десетак људи, зашто се рву, туку са гуменим секирама од метар и пол, и зашто три стрелца (компјутерски генерисаних у 9 стрелаца (словима: д е в е т )) упорно гађа у сам центар циркуске трупе?! Сцене са Немањом на коњу који диже мач и узвикује `на Хум` ` у Призрен` су један бедни покушај да се направи пречица између те прве `битке`, свих осталих битки и Немањиног крајњег циља, а то је као што смо већ чули - `ослобођење српских земаља`. Ја сам се најежио, а ви? ЛИКОВИ Свака прича, добра прича, поред самог заплета (а видели смо да тога овде не мањка) мора имати и главног лика, протагонисту. У нашем случају то је Немања, још познатији као Младен `ИмамЈазавцаНаЛицу`Нелевић. У првој епизоди ме је изнервирало што ликови нису довољно развијени а у другој сам се већ покајао што сам то и помислио. Не развијај ликове, стани `бем ти сунце! Стани! Господин `Мрки Поглед` и `Моја Невешто Направљена Вештачка Брада Је Ентитет За Себе` глуми као да има колац у задњици. Наравно, кочеве су донели Турци неколико стотина година после, баш као и реч Балкан (драги господине наратору), тако да нећемо говорити о томе. Говорићемо о врло вештој и префињеној глуми горе поменутог господина који изгледа има три расположења (такозвани трорасположеник - старосл.). Прво, он је љут. Мнооого је љут. Посебно на цара. Не знамо зашто. Тада му се глума углавном своди на покрете беоњача и гневне погледе уперене ка цару. Друго, он је нежан, када гледа своју малу децу из круга двојке (Рашке двојке наравно - мисли се на предео око централне куле у граду Расу, да не буде забуне тебра). И треће, можда и најважније, он је уморан. Јој што је он уморан. Могао би преспавати целу зиму. Чекај, то раде медведи. Можда је и он медвед? Рекло би се да јесте... Остале ликове не треба ни спомињати. Мучени учитељ који има неку сполну болест и мора да пишки сваких 10 минута, потом жена Немањина, још познатија и као Дубравка `НежниМајчинПоглед` Мијатовић, и још пар ликова који су разрађени као квачило на Лади Самари. Мада, требало би напоменути младога Вукана, који је регрутован, рекло би се, право са јужне трибине партизановог стадиона. Ш`а ме гледаш, `чеш да те набодем! Изаџи напоље! ...јад и чемер модерног глумишта. Сцене Кадрови су статични и неинветивни а све укупно делује врло стерилно. Досадно. Фотографија је очај. Мада, морам похвалити ноћне сцене, тј. сцене у којима је присутна ватра. Без шале. То ми се допада. Делује врло лепо и умирујуће. Исправка, деловало би лепо и умирујуће, да у њима није Нелевић. А обично јесте. Сцене борбе су очај над очајима. Статисти који не знају шта раде, камерман који не зна шта ради, режисер који не зна шта ради. Већ сам рекао, делује као сукоб две банде. Мали број људи раштрканих по пољу, неуверљиво туку једни друге. Компјутерски генерисане сцене (ако се тако каже) нису довољно израбљене и делују врло наивно. Три човека овде, празан простор и иста три човека даље. Битка у другој епизода, опсада неког града, негде, због нечега... Пустио сам тзв. мушку сузу. Пет бранилаца каменог утврђеног града, од којих један гори на крајње неуверљив начин и мачевалачка вештина младог Вукана (изаџи напоље, разбичу те). Плачем. Мрак, војска, ватре, катапулт који избацује запаљене пројектиле... Толико потенцијала а крајњи производ - ћорак. Сцене у шатору где вође банде (Нелевић и филмски синови му) примају стране изасланике који, гле чуда, причају српски. Рођени су у Младеновцу рекло би се. И немачки и бугарски изасланик, Младеновчани. Грк такође. Уживање је гледати. Ако сте мазохиста, наравно. `Ало! Да ли је толики проблем унајмити Немца, Аустријанца, Грка или Бугарина?! Зар је стварно толики проблем? Маните се филма људи, радите спотове за Расту. Молим вас! Мучени статисти, скупљени са коца и конопца, којима нико није рекао шта и како то да раде. Више делују као неуверљива сценографија него статисти. Особе које су ово радиле нису погледале ни једну серију или филм сличне тематике. Људи, ја знам да ово нисмо снимали раније, да је први пут да ово радимо, али можемо учити на искуствима других! Небеско Краљевство, Јованка Орлеанка, Храбро Срце, Стубови Земље.. да не набрајам. Стиче се утисак да су ово радили аматери. Стиче се утисак да је ово школска представа од 3 милиона евра. Закљученије Немојте ме погрешно схватити, није овде реч о неким погрешно представљеним историјским чињеницама, језику који пара уши, шупљем сценарију, лошој режији, бедним глумцима, бачених 3 милиона евра, ни о јазавцу Младена Нелевића. Не ради се ни о некој `славној српској историји` коју је ова банда укаљала, не. Реч је о једном безобразлуку (лепа реч, значи недостатак образа) једне групе људи. У ужем смислу то су господа која су ово снимила, а у ширем смислу то су господа која нам уништавају животе мало мање од 30 година. Господа без образа. Иначе, наслов прве епизоде је `Рађање Краљевине`! Осим очигледних порођајних мука ту нећете наћи на краљевину. Друга епизода пак носи наслов `Мирослављево Јеванђеље`. Занимљиво, с` обзиром да се само Јеванђеље у целој епизоди појављује на мање од једног минута. Дозволите да цитирам Младена: Ма пусти ручак, где је оно?! (мисли на Јеванђеље) Када се дигла прашина око прве епизоде, прво што ми је запало за око јесте вест, или вести, које су преносиле изјаву екипе која стоји иза овог пројекта. Цео РТС, део владајуће класе, и самих људи који су учествовали у овом пројекту. Чекајте, да ли су они одгледали оно што су пустили? И? То је одлично, по њиховом мишљењу! Да ли је то могуће? Не, стварно, да ли је то могуће? Ја сам занаталија, човек који израђује нешто и ја стварно не могу рећи да је нешто добро, ако то није добро, иако сам га ја направио. Смеће је смеће, било ко да га потпише. Где је нестала самокритика? Где је нестала одговорност? Људи се у Јапану и дан данас убијају због лоших пословних резултата, а код нас не само да не желе да признају да је нешто њихово лоше, него и убеђују друге да је добро! И у томе им помаже цела њихова каста. Не причам само о серији, причам о атмосфери у овом трулом друштву! Људи, цар је го! Немањићи..? Мммм, не. Битка Нација Ипак, Немањиће треба гледати. Ја ћу се натерати да их гледам, из епизоде у епизоду. Не зато што сам склон самоповређивању и не због посебне љубави према јазавцима. Не! Немањићи су савршени подсетник где се као друштво налазимо. Ко смо ми а ко су они... О овоме треба размишљати. Игор ЋОСИЋ, ФБ
-
(ВИДЕО) Драгољуб Марјановић: Немањићи су очеви наше нације
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Култура
-
Гост у другој епизоди "Српских раскршћа" био је др Драгољуб Марјановић, истраживач-сарадник при семинару за Византологију Филозофског факултета у Београду и са водитељем Николом Јовићем је разговарао о Немањићима као темељу нашег идентитета, значају Светог Саве и Симеона, српском национализму и немањићком наслеђу данас. View full Странице
-
Освећени темељи нове цркве у селу Дежеви код Новог Пазара
a Странице је објавио/ла Мара у Вести из Епархија
Село Дежево, како се звало у средњем веку, у историју је увео најпре Архиепископ Данило II описујући догађаје у вези с абдикацијом краља Стефана Драгутина. Пошто је несрећним случајем био повређен у лову недалеко од Јелеча, а у земљи је завладала велика узбуна и страх од напада суседних владара, краљ Драгутин је одлучио да напусти престо. Позвао је к себи млађег брата Милутина и овај је дошао „у место звано Дежево у области жупе рашке“. Ту су се браћа договорила о међусобним односима и ту је краљ Драгутин свечано, на државном сабору, предао власт и престо свом брату Милутину. Архиепископ Данило завршава свој опис речима да јeДрагутин ту своме брату даровао краљевство „в Расе в месте рекомом Дежеве“. То је било 1282. године у светом храму, чији се остаци налазе у Дежеви недалеко од локације за нови храм. Свету литургију на остацима тог старог храма из доба Немањића служио је Његово Преосвештенство Епископ Тимочки Господин Јустин са свештенослужитељима Рашке области и гостом из Архиепископије Београдско-карловачке, протојерејем-ставрофором Бранком Митровићем. Појала је Певница цркве Светог Николе из Новог Пазара. Након Св. литургије је извршено освећење камена темељца за будући храм, а приређен је и културно-уметнички програм у коме су поред локалних извођача учествовали гости из Београда, Лепосавића и Штавља. На почетку програма пригодном и надахнутом беседом се обратио Епископ Тимочки Господин Јустин, а поздравну реч је упутила и директорка Завода за заштиту споменика културе из Краљева, госпођа Гордана Гаврић. За учеснике програма и госте Српска православна црквена општина за Рашку област је припремила ручак и послужење. БЕСЕДА ВЛАДИКЕ ЈУСТИНА Помаже Вам Бог, браћо и сестре! Благодарим Епископу Рашко-призренском Господину Теодосију, који ми је понудио да дођем и ја да извршим ово освећење и положимо камен темељац за храм Преноса моштију Светога Саве, Првог Архиепископа Српског. Велика је част бити овде, у постојбини Светога Саве. Овде сам дошао 1980. године у манастир Црна Река. Сопоћани, Дежева, све земље Светога Саве, биле су моја инспирација у животу и монашком подвигу. Већи узор нама Србима од Светога Саве не може бити. Само да држимо оно што је Свети Сава нама Србима поставио, ми не треба ничега да се плашимо и видим светлу будућност, ако се вратимо нашим коренима. Српска држава је била у највећем успону када је Лоза Немањића владала. То је 13, златни 13. век. А зашто је била толико успешна? Зато што су војска, Црква, народ, били једно. Они су се борили за највише идеале. А те идеале поставио је Свети Сава. Прво зато што је примио читавог Господа Бога, подвизавајући се на Светој Гори Атонској у манастиру Хиландару. Ту је он добио све оно што је потребно човеку. Тиме је живео, то је у себе примио, и то је своме народу предао. То је оно што се и данас тражи. Често се питамо да ли ће наш народ опстати. Непријатеља са свих страна, ми се смањујемо и питамо се да ли ћемо опстати. Сигурно ћемо опстати! Сигурно ћемо опстати, зато што Свети Сава упркос томе што види како смо слаби и често пута расрбљени, он је и даље са нама, и даље нам помаже. И ево, ми данас положисмо камен темељац том будућем храму. Па, где друго него ту где је рођен. Ту, где је угледао светлост дана, где се напојио овим ваздухом и овом земљом. Ту, на том месту. И ако Бог да, када буде било освећење тога храма, да ме опет позовете, да дођем. Није лако данас бити Србин, то знате и сами. Треба велики подвиг. Оставимо бриге житељске овога света. Оставимо изговоре да немамо довољно новца, да смо јадни, изгубљени. Свега тога има. Каже Господ: „Иштите најпре Царства небескога и правде његове, и све ће вам се остало дати.“ То смо ми заборавили, те јуримо и тражимо пролазна задовољства овога света. Зидамо куће, узимамо кредите за аутомобиле, да ми ухватимо корак са Европом. Корак треба да се врати корак назад и Европа да уђе у тај златни период духовности, јер без духовности нема напретка роду људском. Зато што је човек, не само тело, него и душа. Тело тражи своје, али и душа тражи. Душа тражи и напаја се вечном речју Божијом. Нека Господ Бог и Свети Сава благослови све вас: вашу децу, породице ваше. Да живимо сложно, да живимо радосно, да славимо Оца Небескога и Светога Саву, Првог Архиепископа Српског, и да он буде увек са нама у све векове и сву вечност. Амин! ПОЗДРАВНА РЕЧ ДИРЕКТОРКЕ ЗАВОДА ИЗ КРАЉЕВА Ваше Преосвештенство, часни оци, браћо и сестре у Христу, даме и господо, Част ми је што данас са вама, управо овде, у постојбини Светога Саве, могу да поделим радост утемељења новог храма. Избор места, у Дежеви, покрај старе црквеиз 13. века, а у срцу Старог Раса, обавезује. Подићи нови храм на земљи која је симбол нашег отачаства, нашег идентитета и нашег вишевековног трајања, велики је и нимало лак задатак. Истовремено, то је подстицај и понос јер где год да се окренемо угледаћемо међаше наше историје, Петрову цркву у којој се родоначелник светородне лозе Немањића, Стефан Немањaкрстио, у којој је одржао сабор против богумила и у којој је престо предао своме сину Стефану, Ђурђеве ступове као симбол Немањиног избављења из тамнице, Сопоћане, гробну цркву краља Уроша Iкоји је довео мајсторе из престоничких радионица да живопишу цркву, тако да сопоћанско сликарство заузима сам врх европске уметности 13. века. А уз све то, свугде око нас су гробови наших предака, стара гробља и белези у Новом Пазару и сваком селу у околини, као сведоци нашег трајања. Отуда, нови храм у себи сажима духовну енергију наших предака, чувану у сваком камену наших манастира, архитектонска постигнућа старих мајстора, не кроз копију, већ кроз узор и реминисценцију, као и нашу љубав и труд да будемо достојни чувари наслеђеног. Разумевајући заштиту културног наслеђа као племениту делатност која треба да штити и афирмише баштину, кроз све њене аспекте, посебно истичемо да се залажемо да сваки споменик културе уз своја споменичка својства, може бити, када је год то могуће, у својој основној намени. Дакле, циљ савременог приступа у заштити је жив споменик, са својим окружењем које је веома битно за његов статус и даљу егзистенцију. На жалост, када је реч о Старом Расу са Сопоћанима, који се налази на Листи светске културне и природне баштине, упркос свим нашим напорима да спасимо непосредно окружење Петрове цркве, Ступова и Сопоћана, остаје без ваљаних резултата јер дивља градња увелико прети да потпуно уништи окружење. И не само то, дивља градња затире материјалне трагове богате прошлости у овом крају, па је ово можда прилика да се присетимо да је српска држава била најјача, најпоштованија и најугледнија када је у средњем веку постојало јединство између државе и цркве. Уз ово подсећање, прилика је да апелујемо да се и на овој територији спроведе закон и да се дивљој градњи у заштићеним зонама стане на пут. Насупрот овим лошим примерима уништавања културног наслеђа, срећни смо што се овде, у Дежеви, истовремено чува старо и гради ново, а све у складу са принципима заштите и захваљујући дугогодишњој одличној сарадњи између Цркве и Завода. У то име, испред Завода дарујемо идејни пројекат цркве Св. Саве, чији је аутор арх. Мирјана Славковић, а на добробит свих нас. У Дежеви, 07.10.2012. 8] Гордана Гаврић 8] Директор Завода за заштиту споменика културе Краљево Извор: Епархија рашко-призренска
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.