Претражи Живе Речи Утехе

Рођен у Нурсијској области у Италији 480. године, од родитеља богатих и знаменитих. У школи се не задржа дуго, јер сам увиде да због књижног учења може изгубити „велики разум душе своје“. И изиђе из школе „ненаучен мудрац и разуман незналац“. Побегне у неки манастир где га инок Роман замонаши, после чега повуче се у једну врлетну гору где у пећини оста преко три године на великом труду око своје душе. Роман му доношаше хлеба и спушташе са врлетне стене на канапу до пред пећину. Кад се прочу по околини, он, да би избегао славу од људи, удаљи се из те пећине. Беше према себи врло суров. Једном кад га нечисти бес телесне похоти спопаде, он се скиде наг и ваљаше по коприви и трњу, док не одстрани од себе и сваку помисао о жени. Обдари га Бог многим даровима духовним: прозираше, исцељиваше, изгоњаше зле духове, васкрсаваше мртве, јављаше се другима и на јави и на даљини у сну. Једанпут прозре, да му је наслужена чаша вина с отровом. Он прекрсти чашу, и чаша прште. Основао дванаест манастира, у свакоме у почетку по дванаест монаха. Доцније се створио нарочити ред бенедиктинаца, који и данас постоји у Римокатоличкој цркви. На 6 дана пред смрт он нареди да се отвори његов гроб, раније припремљени, јер светитељ прозре да му је крај близу. Сабра све монахе, посаветова их и предаде дух свој Господу, коме је верно послужио у сиромаштини и чистоти. Његова рођена сестра, Схоластика, живела је у једном женском манастиру, па угледајући се на брата свога и сама се много подвизавала и дошла до великог духовног савршенства. Кад свети Бенедикт испусти душу своју, два монаха, један на путу, а други опет у некој удаљеној ћелији на молитви, видеше истовремено исту визију: пут од земље до небеса застрт скупоценим тканинама и осветљен по странама редовима људи; на врху тога пута стајаше неки човек неописане красоте и светлости, који им рече, да је тај пут спремљен за Бенедикта, Богу омиљенога. По тој визији та два брата сазнадоше да је њихов добри игуман отишао из овога света. Скончао мирно 543. године и преселио се у вечно царство Христа Цара. Тропар (глас 1):Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се богоносни оче наш Бенедикте. Постом, бдењем и молитвама, небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење. https://mitropolija.com/2025/03/27/prepodobni-benedikt-nursijski-5/

Свети Бенедикт Нурсијски представља једног од највећих светих отаца вјере Христове. Сматра се зачетником монаштва на западу и након 1500 година од свог упокојења и дан данас зрачи свијетлом Истине. Још од своје младости увидјевши ништавост свијета и његову испразност одлази у пустињу гдје у молитви и посту проводи неколико година. Оснива 12 манастира и устројава живот монаха по принципу „Ora et labora“ тј моли се и ради. О овом светом оцу разговарали смо са архимандритом Бенедиктом (Јовановић) игуманом манастира светог Архангела Михаила на Михољској Превлаци који данас слави свој имендан и небеског заступника пред престолом Божјим-светог Бенедикта Нурсијског. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Архимандрит Бенедикт (Јовановић), игуман манастира Светих Архангела на Михољској Превлаци у Митрополији црногорско-приморској, посетио је и благословио данас нашу редакцију. Звучни запис разговора У краћем разговору који смо снимили, замолили смо драгог госта да нам каже каква је ситуација "на терену", како се наш народ држи и какав дух влада? Подсетили смо се и дешавања пре неколико месеци око Крстионице код ове древне светиње, која су, како се показује, у ствари била само увертира у касније догађаје у Црној Гори око усвајања безаконог закона. Питали смо и да ли је овакав покрет народа заиста изненађење као што се то могло чути у појединим медијима, да ли је до сада било неких непријатности у манастиру од тренутка ступања на снагу усвојеног Закона и да ли је у ствари цела ситуација својеврсно упозорење и Србима у Србији али и другим Православним народима? Отац Бенедикт подвлачи да је наша Црква одлучна у томе да се не дозволи ни најмањи вид мешања било какве политике и сличних искушења, те да је важно истрајати у томе. Додаје да су многи људи, који до сада нису били у вери, повучени овим свенародним покретом који су препознали, освестили се и почели да долазе у цркву, те је присуство на свим богослужењима многоструко повећано. Отац Бенедкит примећује да у људима постоји нека Божанска радост која обећава да ћемо се сви, као народ преобразити, знати да смо Божији народ, па ће све остало доћи само по себи. Извор: Радио Слово љубве

Другог јуна,[1] амбициозни Арво Перт Пројекат академије Светог Владимира окончан је извођењем Канона покајања (1997) од стране Естонијског Филхармонијског Камерног Хора у Метрополитанском Музеју уметности Храма Дендур. Естонски Филхармонијски Камерни Хор, под руководством маестра Тону Каљустеа, један је од водећих светских хорова, и њихово извођење те ноћи није било безначајно. Певали су са изванредно богатим и углачаним звуком, одржавајући јединствено устројство и беспрекорну интонацију током сат и по интензивно фокусираног певања. Концерт је добио сјајан приказ у Њујорк Тајмзу, стога уместо приче о детаљима наступа, желим да изразим моју личну перцепцију Канона покајања као композиције и начина на који оно баца очаравајуће светло на улогу православног уметника делајућег изван литургијске сфере. Канон покајања јесте изазовно дело, и за извођаче и за публику. Наизглед, делује скоро до бола једноставно, смештено у једно тонско подручје у непрестано ниском тоналитету кроз целокуност комада, уз употребу честих понављајућих ритмичких и текстуалних мотива. Међутим, дело је уствари сложено организовано и заварљиво тешко за извођење. Текст Канона покајања (који се може наћи у већини православних молитвеника), представљен овде на црквено-словенском, јесте покретачка снага дела, и све у Пертовом уређивању, и на свеобухватном формалном нивоу и на минутном нивоу индивидуалних музичких гестова, решава се у односу на текст. Текст је дубоко покајан, а музика, произилазећи из срца посвећеног православног верника који је извесно живео у блискости с овим текстом бројне године током рада на овом делу, настоји да изазове у слушаоцу нешто од покајног искуства које је и произвело речи. Није лак задатак за композитора да створи искуство покајања у својој публици. Већина Арво Пертових слушалаца вероватно не дели његова православна уверења – он је најизвођенији живи композитор на свету, поврх свега – али чак и ако би делили његова уверења, како он као композитор евоцира дух покајања у својим слушаоцима? Засигурно, композитор треба да се ослања на текст да би пренео специфичне концепте. Међутим, говорећи као доживотни православни хришћанин, и повремени комозитор, могу поуздано рећи да просто слушање или читање или чак певање датог текста не гарантује да ће створити икакав препознатљив утисак у срцу. Често не буде ни разумљиво. А опет, седећи у публици на овом концерту другог јуна, могу рећи с једнаким убеђењем да мислим да сам искусио нешто од покајног духа с којим Арво Перт настоји да прожме ово дело, и не мислим да сам био усамљен. Било је вероватно хиљаду људи у сали те ноћи, и једва да сам могао чути ичије уздахе. Било ко, ко редовно посећује концерте у Њујорку знаће колико је ово неуобичајено. Па како он то изводи? Много је писано о Арво Пертовој карактеристичној композиторској техници званој tintinnabuli (од латинског tintinnabulum што значи „било“, „звоно“), у којој један глас или скуп гласова полако образује тонску тријаду, у звоно-ликом маниру, док други глас или скуп гласова таласа дијатоничку мелодијску линију у сред тока. Као и у ранијим Пертовим делима у којима је његов tintinnabuli стил оформњен, као што је Tabula Rasa (1970) или Spiegel im Spiegel (1978), Канон покајања користи tintinnabuli веома ефективно. Међутим, желим да кажем нешто о другој одлици Пертовог дела: то је, његова изванредна способност да обликује перцепцију времена слушаоца, и кроз ово обликовање, да позове слушаоца у једну врсту борбе са његовим или њеним [по]мислима. Такође, извевши недавно део Канона као члан хора, желим да урачунам нешто од мог искуства овог истог преобликовања времена и последичну битку са [по]мислима из перспективе појца. Најпре, перспектива слушаоца. Канон покајања је дугачко дело у сваком смислу. Неколико чак и најдужих главних симфонија трају нешто више од сат, а многе од ових, бар оне на које су слушаоци навикли да чују, крећу се од висина ка дубинама, од бучног ка тихом, од нежног ка силовитом, и од једног кључа или тонске области ка другој. (Наравно, опере и ораторији могу да трају много дуже, али су по природи скопчани са драмом на неком нивоу, па спадају у другу категорију.) Канон, насупрот томе, је близу сат и по времена дугачак, никад не одскаче изван свог изворног кључа, и има мало успутних промена темпа или динамичких ефеката. Интензивно је медитативан. Међутим, како дело одмиче, постепено откривајући своју формалну структуру и нежно смењујући своје музичке нагласке зарад произношења текстуалне фразе, оно инсистира да слушалац успори своју перцепцију времена. Ако очекујете да се дело заврши (нешто својствено нашем нестрпљивом веку), или ако очекујете да будете понешени неком драматичном променом у музици, дело ће деловати досадно, ако не и мучно. За мене, искуство је било нешто налик скакању у воду која је мало прохладна. На почетку, било ми је неугодно, батргао сам се уоколо за нечим познатим да се придржим. Онда, полако, почео сам да се прилагођавам свом новом окружењу, и ускоро сам увидео да коришћењем мојих менталних мишића на други начин – то јест, успоравањем мојих мисли и дозвољавајући им да се крећу у ритму који је дело диктирало, као пливач који се прилагођава температури и повећаном отпору воде – био сам у стању да заузмем простор дела, и да разумем нешто од онога што преноси. Резултат овог успоравања је био тај да су текст, те дубоке покајне речи, почеле да оживљавају на потпуно неочекиван начин. Почео сам да се задржавам на речима, не једноставно читајући ради [стицања] осећаја значења као што то уобичајено радим (вероватно као што читате овај чланак управо сада), већ заиста промишљајући их и дозвољавајући значењу сваке речи да продре. Искуство није било нимало досадно, већ динамично и узбудљиво, и темељно покретајуће. Након замирања одјека завршних срце-растежућих „Амина“ – пробадајуће висок и танак Д-дурни акорд распршујући се нагоре чак више од Г-дура, а онда, у нижем регистру, од Г-дура назад до Д-дура – публика је седела у одушевљеној тишини током напрегнутих 10 секунди пред ерупцију у громогласни аплауз. Изгледа да је свако осетио преображавајући ефекат дела. Тек недавно, имао сам прилику да изводим завршни став Канона покајања као део полу-професионалног хора на узбудљивом и револуционарном фестивалу нове музике православних композитора у Грејвс Концертној Хали Северно Кентакијског Универзитета, под управом маестра Петра Јермихова. Док смо увежбавали комад, опет сам осетио тај исти осећај пребивања у хладној води, овог пута као појац. Ноте су биле у неугодном регистру, временски запис се неочекивано мењао, а најтеже од свега, периоди певања су били константно означени нерегуларним мерама мировања тако да сам се осећао као перкусиониста у оркестру, бројећи махнито како не бих пропустао ни откуцај. Искусан сам појац, композитор, па и диригент, али сам искрено могао наћи у делу веома мало тога да је интуитивно или предвидиво; ни у једном моменту, стога, нисам могао прећи на „ауто-пилота“ и једноставно ући у ток дела. Сваки покрет морао је бити прорачунат, мој фокус није могао да буде попуштен ни за трен, и ниједном ми није било дозвољено да уживам у музици. И ја сам осетио да нисам сам у својој нелагодности, и нисам могао одолети да се не запитам да ли бисмо се показали равноправни задатку ваљаног читања дела. Међутим, чим смо отпочели комад на концерту, нешто попут чуда се десило. Осећај фокусиране концентрације у хору био је опипљив, састав се кретао и дисао као један организам. Кад смо допрли до климактеричног средишњег одељка комада, осећао сам као да је звук био биће извучено из нас неком невидљивом силом. Моја лична пажња била је фокусирана углавном на бројање ритмова и певање степена и словенских речи правилно, не у ствари на изражај или на друга својства звука; али унутрашња изражајна снага дела је била ту безобзира, куљајући из састава са преплављујћом силом. Принуђавајући појце да фокусирају сву своју пажњу на пребројавање нота и пауза, Арво Перт је успео да надмудри наше уметничке егое[2] и да створи моћни осећај за јединство и заједничку тежњу унутар састава. Заслуга иде такође и маестру Јермихову за разумевање овога и за стављање примарног нагласка на ритмичку прецизност рађе него на изражај током проби, као и за предосећај да ће знати да ће комад коначно изаћи изједна. Након што су завршни „Амини“ изронили и хор зашао иза сцене на станку, било је јасно да се свако осећао истовремено и исцрпљено и усхићено, као да смо се суочили са смрћу и победили је. Искусити Канон покајања, било као слушалац или као извођач, значи окусити нешто од унутрашње борбе интегралне православној духовности. Изнад свега, Канон убедљиво открива да, док борба са сопственим помислима и немоћима повремено може бити горка, преображај који следи из тога јесте невероватно сладак. Ово је мистерија покајања. Добровољно осуђујемо себе не из само-мржње или неке врсте мазохистичке жудње за болом, већ ради одстрањивања свега сувишног, свега баналног и нечистог и ружног, тако да озарујућа мирноћа прочишћене душе, њена снага и лепота, могу постати видљиви. За композитора налажање начина да пренесе ову суптилну и парадоксалну реалност кроз музику – и штавише, да убеди дубоко неверујући свет да слуша-јесте изванредно постигнуће, и Арво Перт заслужује признање да је један од великих композитора нашег времена, можда и свих времена. Док смо моја жена Марија и ја напуштали концерт у Метр-овом Храму Дендура, масивну стакло-зиду просторију у којој се налази реконструисани египатски храм из 15 века пре Христа који је изворно посвећен Изису и Озирису, разменили смо пар речи са једним од организатора концерата са академије Св. Владимира. Погледао је нагоре према намрштеној грађевини иза нас, и рекао са очигледним утиском, „Слушајући ову музику и ове речи, овде, у овом месту, осећам као да је некако храм очишћен.“ Сложити се нисам могао више /Сложио сам се у потпуности. Извор: Теологија.нет